Изгубљени воз
„Izgubljeni voz” (engl. The Story of the Lost Special) je pripovetka Artura Konana Dojla, prvi put objavljena u avgustu 1898. u časopisu The Strand Magazine. U priči postoji manji lik za koga je naglašeno da je Šerlok Holms,[1] iako se njegovo ime ne pominje i ovaj lik ne pruža rešenje misterije. Pripovedanje je u trećem licu, subjektivno, iako pripovedač nije identifikovan.
| Izgubljeni voz | |
|---|---|
 Ilustracija iz 1898. | |
| Nastanak i sadržaj | |
| Orig. naslov | The Story of the Lost Special |
| Autor | Artur Konan Dojl |
| Zemlja | Ujedinjeno Kraljevstvo |
| Jezik | engleski |
| Izdavanje | |
| Datum | avgust 1898. |
Radnja
uredi
Priča prati zbunjujući nestanak privatno iznajmljenog voza na njegovom putovanju od Liverpula do Londona 3. juna 1890. godine; pored mašinovođe, ložača i konduktera jedini putnici su bili dva Južnoamerikanca. Potvrđeno je da je voz prošao raskršće Kenjon, ali da nikada nije stigao do Barton Mosa. Jedini tragovi su leš mašinovođe pronađen duž železničkih šina pored raskršća Kenjon i pismo iz Sjedinjenih Država za koje se tvrdi da dolazi od konduktera. Vlasti nisu uspele da otkriju nikakve tragove voza. U priči je spomenut i izvod iz pisma „istraživača amatera koji je u to vreme bio na dobrom glasu”:
„Jedan je od osnovnih principa praktičnog rasuđivanja je da, kada se sve moguće opcije pokažu kao pogrešne, ono što deluje nemoguće, koliko god da je neverovatno, mora da sadrži istinu. Sigurno je da je voz napustio raskršće Kenjon. Sigurno je da nije stigao do Bartona Mosa. Ma koliko delovalo da je neostvarivo, ipak je moguće da je skrenuo na neku od sedam dostupnih trasa. Voz se ne može kretati bez šina i stoga broj neverovatnih opcija možemo svesti na tri prohodne trase, Karnstočku železaru, Big Ben i Istrajnost. Da li možda postoji tajna topioničarska organizacija, engleska Kamora, koja je u stanju da uništi ceo voz zajedno sa putnicima? To je neverovatno, ali nije nemoguće. Priznajem da nisam u stanju da dam drugo objašnjenje. Svakako ću savetovati kompaniju da svu svoju energiju usmeri na ispitivanje te tri trase i radnika na njima. Pažljivo nadziranje zalagaonica u tom kraju može izbaciti neke nove dokaze na svetlost dana.”
Ovaj predlog „priznatog autoriteta za ovakva pitanja” nailazi na žestoko protivljenje, iako prigovarači ne uspevaju da ponude bilo kakvu zamislivu alternativu. Ipak, nadležni organi ne reaguju po predlogu i javnost nikada ne pokazuje interesovanje za slučaj, jer je već privukao pažnju politički skandal.
Osam godina kasnije, kriminalac po imenu Herbert de Lernak, osuđen na smrtnu kaznu u Marseju, priznaje zločin. Pod njegovom komandom, zaverenici su privremeno prikačili bočni kolosek koji je vodio do napuštenog rudnika Hartsis samo na toliko vremena koliko je bilo potrebno da se voz spusti do rudnika, a zatim su otkačili šine pre nego što su mogli da budu otkriveni. Uključena je bila cela posada voza osim mašinovođe, čija je smrt nastala nakon što je pao iz voza kada su zaverenici pokušali da ga savladaju. Cilj ovog zločina bio je eliminisanje putnika u vozu, gospodina Karatala; on je nosio inkriminišuću dokumentaciju i nameravao je da je predstavi na suđenju 1890. u Parizu. To bi ugrozilo nekoliko visokih zvaničnika, koji su angažovali Herberta da se pozabavi ovim pitanjem. U svojoj zaveri, Herbert je koristio usluge neimenovanog engleskog saveznika, koga opisuje kao „jednog od najoštrijih umova u Engleskoj” i kao „čoveka sa značajnom budućnošću pred sobom” u vreme Herbertovog priznanja 1898. godine. Herbert takođe tvrdi da je zadržao nekoliko inkriminišućih dokumenata koje je Karatalov telohranitelj Eduardo Gomez bacio kroz prozor voza. On skriva imena svojih poslodavaca, ali preti da će otkriti njihova imena ako mu ne bude odobreno pomilovanje. Priča ne otkriva da li je ovom ucenom uspeo da dobije pomilovanje.
Istorija objavljivanja
urediPriča „Izgubljeni voz” je prvi put objavljena u časopisu The Strand Magazine u avgustu 1898. godine, sa ilustracijama Maksa Kaupera, kao deo Dojlovog serijala Oko vatre. Bila je to treća priča u nizu,[2] nakon „Priče o lovcu na bube” (jun 1898)[3] i „Priče o čoveku sa satovima” (jul 1898).[2]
Iako je „istraživač amater koji je u to vreme bio na dobrom glasu” koji se pominje u priči neimenovan, neki komentatori su spekulisali da je to bio Šerlok Holms, kao i da se Holms pominje u „Priči o čoveku sa satovima”.[1] Pet godina pre izlaska ovih priča, Dojl je ubio lik Holmsa, koji se „poslednji put” pojavio u priči „Poslednji problem” iz 1893. godine. Dojl je takođe napisao veoma kratku parodiju na Holmsa pod nazivom „Dobrotvorni sajam” koja je objavljena 1896, ali nije privukla pažnju šire javnosti. Dojl će se vratiti pisanju o Holmsu 1901. godine, sa početkom serijalizovane verzije Baskervilovog psa.
Priča je uključena u Dojlovu zbirku pripovedaka Priče oko vatre iz 1908. godine, koju su objavile izdavačke kuće Smith, Elder & Co. u Ujedinjenom Kraljevstvu i The McClure Company u Sjedinjenim Državama.[2][4][5] Kasnije je objavljena u drugim Dojlovim zbirkama priča, uključujući Priče o užasu i misteriji (1922) i Crnog doktora i druge priče o užasu i misteriji (1925).[2]
Uvrštena je u antologije priča različitih autora kao što su Viktorijanske priče o misteriji i detektivima (1992), koju je priredio Majkl Koks,[6] i Čudesne misterije (2017), koju je uredio Martin Edvards.[7][8]
Reference
uredi- ^ a b Doyle, Arthur Conan (1993). Haining, Peter, ur. The Final Adventures of Sherlock Holmes. New York: Barnes & Noble Books. str. 14—15. ISBN 1-56619-198-X.
- ^ a b v g De Waal, Ronald Burt (1974). The World Bibliography of Sherlock Holmes and Dr. Watson. Bramhall House. str. 40. ISBN 0-517-217597.
- ^ Paget, Sidney; Greenhough Smith, Herbert; George Newnes, Limited (1946). „The Strand Magazine. v.15 1898.”. HathiTrust Digital Library: 111 volumes. hdl:2027/msu.31293027978455?urlappend=%3Bseq=613. Pristupljeno 26. 2. 2021.
- ^ Round the Fire Stories (first UK edition published by Smith, Elder & Co.). 1908. str. 189. hdl:2027/uc2.ark:/13960/t8rb72n7n?urlappend=%3Bseq=189. Pristupljeno 26. 2. 2021 — preko HathiTrust Digital Library.
- ^ Round the Fire Stories (first US edition published by The McClure Company). 1908. str. 184. hdl:2027/hvd.32044021217070?urlappend=%3Bseq=184. Pristupljeno 26. 2. 2021 — preko HathiTrust Digital Library.
- ^ Cox, Michael, ur. (1992). Victorian Tales of Mystery and Detection: An Oxford Anthology. Oxford University Press. str. 493. ISBN 0-19-212308-4.
- ^ Edwards, Martin, ur. (2017). Miraculous Mysteries: Locked-Room Murders and Impossible Crimes. Sourcebooks, Inc. str. 7. ISBN 9781464207457.
- ^ „USH Volume 1, Section II -- The Apocrypha”. University of Minnesota Libraries. Pristupljeno 26. 2. 2021.