Википедија

Izlazak u otvoreni svemir

Izlazak u otvoreni svemir je bilo koja aktivnost koju sprovode kosmonauti ili astronauti van svoje svemirske letelice, izvan granica Zemljine atmosfere. Ovaj termin se najčešće odnosi na šetnju svemirom (engl. spacewalk) koja se sprovodi izvan letelice u niskoj Zemljinoj orbiti (poput Međunarodne svemirske stanice), ali se koristio i tokom istraživanja površine Meseca – šetnja površinom Meseca (engl. moonwalk), koja su sproveli astronauti projekta Apolo između 1969. i 1972. godine. Najčešće se koristi akronim EVA (od engleske skraćenice EVA (extra-vehicular activity)), što bi u prevodu značilo aktivnosti izvan svemirskog broda. Tokom poslednje tri misije projekta Apolo sprovedene su za sada jedine EVA u dubokom svemiru. Tokom povratnog puta sa Meseca na Zemlju, astronauti su izlazili u svemir kako bi pokupili kanistere sa filmom koji su se nalazili na spoljašnjem delu letelice. Astronauti su takođe vršili EVA kako bi izvršili popravke stanice Skajlab, dok su kosmonauti vršili popravke na stanici Mir nakon štete koju je nanela letelica Progres.

Astronaut Sunita Vilijams tokom izlaska u svemir na MSS, 5. septembra 2012. godine.

Rusija, SAD i Kina su za sada jedine države koje su uspešno sprovele izlazak u otvoreni svemir.

Istorija uredi

Inženjeri agencije NASA skovali su tremin extravehicular activity, od čega je i nastala skraćenica EVA, a što bi u bukvalnom prevodu značilo aktivnosti izvan svemirskog broda, ranih 1960-ih prilikom planiranja misija na Mesec projekta Apolo, jer će astronauti tokom ovih misija izlaziti iz svojih letelica da prikupe uzorke tla i rasklope naučne eksperimente. Da bi ispunili ovaj kao i druge ciljeve postavljene za misije Apolo, startovan je projekat Džemini koji je za cilj imao da se sprovedu aktivnosti izvan letelice sa više članova posade i da se njima dobro ovlada pre nego što se krene ka Mesecu. Međutim, Sovjetski Savez bio je takmičarski nastrojen, i želeo je da zadrži vodeću ulogu u istraživanju svemira sa ljudskom posadom u tim pionirskim danima, tako da je sovjetska Komunistička partija, vođena Nikitom Hruščovim, naredila da se kapsula Vostok koja je mogla da primi samo jednog kosmonauta razvije u kapsulu za dva ili tri člana posade pod nazivom Voshod, kako bi mogli da ostanu ispred SAD koji je razvijao kapsule Džemini i Apolo.[1] SSSR je uspeo da lansira dve kapsule Voshod pre nego što su Amerikanci uspeli da lansiraju prvu kapsulu projekta Džemini sa ljudskom posadom.

 
Odelo Berkut kakvo je nosio Aleksej Leonov i hipobarična komora od tkanine kakva je bila komora na letelici Voshod-2 (Muzej kosmonautike, Moskva).

Avionika kapsule Voshod hladila se protokom vazduha iz kabine kako se ne bi pregrejala, tako da je ovoj kapsuli bila potrebna hipobarična komora kroz koju bi kosmonauti prošli pri izlasku u otvoreni svemir, a zatim i pri povratku, kako bi unutrašnjost kapsule ostala pod pritiskom i kako ne bi došlo do problema sa avionikom. Suprotno ovom rešenju, kapsule Džemini imale su avioniku koja se nije hladila vazduhom, tako da su američki astronauti mogli da izađu u svemir kroz poklopac kapsule kroz koji izlaze i nakon povratka na Zemlju, s tim što bi prvo pritisak u unutrašnjosti sveli na nulu (vakuum), a nakon toga otvorili poklopac. Zbog ovako različitih tehničkih rešenja, sovjetski i američki svemirski programi imaju različito tumačenje trajanja svemirske šetnje. Sovjetska (sada ruska) definicija kaže da je šetnja svemirom počela kada se otvori poklopac hipobarične komore koji vodi u svemir i kada kosmonaut izađe u vakuum, a završava kada se kosmonauti vrate u komoru i zatvore poklopac. Američka definicija bils je drugačija, i šetnja svemirom počinje onog trenutka kada se glava astronauta „pomoli“ izvan kapsule.[2] Ova definicija se promenila od tog vremena, jer su i američke letelice počele da koriste hipobarične komore, ali je definicija opet drugačija od ruske – šetnja počinje onog trenutka kada astronauti svoja svemirska odela prebace sa napajanja stanice (ili neke druge svemirske letelice iz koje se izvodi EVA) na unutrašnje napajanje odela, a završava se kada se odela ponovo prebace na napajanje stanice.

Sovjeti su ponovo zapanjili svet, kao sa prvim veštačkim satelitom i prvim čovekom u orbiti pre toga, kada je Aleksej Leonov sproveo prvi izlazak u otvoreni svemir, 18. marta 1965. godine, iz kapsule Voshod 2 u trajanju od 12 minuta. Jedini način da Leonov kontroliše svoje kretanje (lebdenje) u vakuumu svemira bio je da privlači ili otpušta crevo dugo 15,5 m kojim je bio povezan sa kapsulom i kroz koje je tekao vazduh do njegovog odela, napajalo ga i služilo je kao sigurnosno uže. Po povratku na Zemlju, Leonov je tvrdio da je ovo bilo lako, međutim, njegovo svemirsko odelo se poprilično naduvalo zbog razlike u pritisku između unutrašnjosti odela i vakuuma koji vlada u svemiru, u toj meri da on nije mogao da pritisne okidač kamere montirane na njegovim grudima.[3]

Na kraju šetnje, ovaj problem postao je kritičan. Leonov je morao da se vrati u kapsulu kroz hipobaričnu komoru napravljenu od taknine, prečnika 1,21 m i dužine 2,51 m. Na kraju šetnje, krenuo je da ulazi u komoru naopako, prvo glavom umesto prvo nogama, tako da se poprečio unutar komore i zaglavio. Pošto nije mogao dalje da uđe u komoru, morao je da ispusti vazduh iz svog odela i time smanji pritisak, a time i debljinu odela, čime je rizikovao da zadobije dekompresionu bolest. Ovim se njegov boravak u vakuumu svemira produžio za dodatnih 12 minuta, a Leonov se od napora toliko zamorio da mu je temperatura porasla na 38,8°. Sovejti su sledeću šetnju svemiru sproveli tek četiri godine nakon izlaska u svemir Alekseja Leonova. U saopštenjima novinarima navedeno je da se Leonov kretao lagano, bez poteškoća, u bestežinskom stanju, i svi problemi oko prve šetnje svemirom ostali su najstroža tajna sve do kraja Hladnog rata.[3][4]

 
Ed Vajt tokom prve američke EVA.

Prvi američki izlazak u otvoreni svemir sproveo je astronaut Edvard Vajt, 3. juna 1965. godine. On je u svemir izašao iz druge kapsule projekta Džemini koja je lansirana sa ljudskom posadom, Džemini 4, a šetnja je trajala 21 minut. Vajt je sa kapsulom bio povezan crevom, nalik onom koje je koristio Leonov, dužine 7,6 m. Vajt je prvi koristio ručni uređaj za manevrisanje (engl. Hand-Held Maneuvering Unit), kojim je mogao da kontroliše svoju orijentaiciju i kretanje, mada je uređaj imao dovoljno gasa za samo 20 sekundi potiska. Vajt je izjavio da je crevo bilo korisno za održavanje udaljenosti između njega i kapsule, ali nije bilo korisno za kretanje u prostoru i orijentaciju, suprotno izjavama Leonova.[3] Međutim, ni ova šetnja svemirom nije prošla bez problema. Kvar na mehanizmu za zaključavanje poklopca kapsule uslovio je da se poklopac teško otvara i zatvara, što je odložilo početak šetnje i postojala je opasnost da se Ed Vajt i njegov kolega Džejms Mekdivit ne vrate na Zemlju živi.[5]

U naredne tri misije projekta Džemini nije bilo izlazaka u otvoreni svemir. Sledeća šetnja bila je planirana za misiju Džemini 8, u kojoj bi astronaut Dejvid Skot izašao u svemir, ali je ona otkazana jer je došlo do velikih problema sa kapsulom kojom su leteli. Astronauti agencije NASA – Džin Sernan, Majkl Kolins i Ričard Gordon, su u naredna tri leta projekta Džemini sproveli nekoliko svemirskih šetnji, ali niko od njih nije uspešno obavio postavljene zadatke, i svi su se u kapsule vratili premoreni i sa povišenom telesnom temperaturom.

 
Baz Oldrin tokom EVA (Džemini 12).
 
Baz Oldrin tokom prve šetnje Mesecom.

Međutim, nakon početnih neuspeha, 13. novembra 1966. godine tokom misije Džemini 12 (ujedno i poslednje misije projekta Džemini), astronaut Edvin „Baz“ Oldrin prvi je sproveo uspešan izlazak u otvoreni svemir jer je sve zadatke ispunio bez zamaranja. Oldrin je u svemiru tom prilikom proveo 2 sata i 6 minuta, a prethodno je tokom dve „stojeće“ šetnje koje je proveo vireći kroz vrata kapsule u svemiru proveo dodatnih 3 sata i 24 minuta. Za razliku od kolega koji su bili neuspešni u misijama pre njega, Baz je sve radio lagano, sporim tempom, od najmanjih stvari poput fotografisanja pa sve do kretanja po spoljašnjosti kapsule. Njegovi prethodnici su se trudili da kontrolišu svaki pokret, pa su morali da ulažu ogroman trud samo da bi lebdeli u mestu, i činili su nagle pokrete zbog kojih su opet morali da vrše korekcije da bi se zaustavili, i tako je dolazilo do premora i pregrevanja. S druge strane, Baz je činio blage pokrete, i trudio se da se što manje opire pri kretanju, tako da je stvarao vrlo mali impuls i bez poteškoća je mogao da se zaustavi kada je želeo. Pre misije, Oldrin, koji se u slobodno vreme bavio ronjenjem, je predložio da se tokom priprema na Zemlji za izlazak u otvoreni svemir kao simulacija koristi bazen. U bazenu su astronauti mogli da iskuse uslove slične onima koji vladaju u stanju nulte gravitacije, kombinacijom tegova i kesa sa vazduhom čime se njihova masa u vodi svodila skoro na nulu. Od tada pa do danas se kao priprema pred svemirske letove za simulaciju šetnje svemirom koristi podvodni trening, u velikim bazenima koji najčešće poseduju makete svemirskih letelica na kojima će astronauti raditi (satelita, svemirskih sondi ili delova svemirske stanice). Time se smanjuje na minimum zamor mišića kod astronauta, a u isto vreme se postiže maksimalna efikasnost.

Sovjetski Savez je 16. januara 1969. godine sproveo prvu uspešnu razmenu posade putem šetnje svemirom iz jedne u drugu kapsulu, kada su kosmonauti Aleksej Jelisejev i Jevgenij Krunov prešli iz kapsule Sojuz 5 u kapsulu Sojuz 4 dok su one bile spojene u orbiti. Ovo je bila druga šetnja svemirom kosmonauta Sovjetskog Saveza, i nakon nje prošlo je punih devet godina pre nego što su sovjetski kosmonauti po treći put izašli u otvoreni svemir.[3]

Čuveni „mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo“.

Prvu šetnju po površini Meseca sproveli su američki astronauti Nil Armstrong i Baz Oldrin 21. jula 1969. godine, nakon što su se na površinu spustili lunarnim lenderom misije Apolo 11. Tom prilikom Armstrong je izgovorio rečenicu: „Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo“. Prva šetnja Mesecom trajala je 2 sata i 31 minut i 40 sekundi. Ukupno je sprovedeno 15 šetnji po površini Meseca tokom šest misija projekta Apolo. Astronauti koji su u njima učestvovali su: Čarls „Pit“ Konrad, Alan Bin, Alan Šepard, Edgar Mičel, Dejvid Skot, Džejms Irvin, Džon Jang, Čarls Djuk, Džin Sernan i dr Harison „Džek“ Šmit. Oni su za sada jedini ljudi koji su nogom kročili na Mesec. Džin Sernan je poslednji podigao nogu sa površine[3], na kraju misije Apolo 17, i pritom rekao kontroli misije:„Bobe, ovde Džin, ja sam na površini; i, dok dižem poslednji korak čoveka sa površine, idući kući na neko vreme – ali mi se nadamo na ne tako dugo – želeo bih samo da kažem šta mislim da će ostati zapisano u istoriji. Da je američki izazov današnjice skovao čovekovu istoriju u budućnosti. I, dok napuštamo Mesec kod mesta Taurus–Littrow, odlazimo onako kako smo i došli i kako ćemo se, uz Božiju pomoć, jednog dana i vratiti, sa mirom i nadom za celo čovečanstvo. Srećno posadi Apola 17.“[6]

Prvu šetnju u dubokom svemiru spoveo je 5. avgusta 1971. godine američki astronaut Al Vorden, kada je pri povratku iz Mesečeve orbite ka Zemlji misije Apolo 15 izašao u svemir da pokupi kanistere sa filmom. Vordenu je podrška bio Džejms Irvin, koji je tada izveo „stojeću“ EVA u otvoru servisnog modula. Istu proceduru ponovili su astronauti Ket Metingli i Čarls Djuk tokom Apola 16, a nakon njih Ronald Evans i Harison Šmit tokom povratka Apola 17.[3]

Prvu šetnju radi popravke letelice sproveli su Pit Konrad, Džozef Kervin i Pol Vajs 26. maja, 7. juna i 19. juna, tokom misije Skajlab 2. Tokom ovih izlazaka u otvoreni svemir, astronauti su radeći u paru uspeli da osposobe svemirsku stanicu Skajlab koja je oštećena prilikom lansiranja – otvorili su solarni panel koji je bio zaglavljen, postavili su izolacioni zastor koji će štititi stanicu od jakih Sunčevih zraka kako se ne bi pregrevala i popravili zaglavljeni prekidač. Tokom misije Skajlab 2 sprovedene su tri šetnje, dok je tokom tri ekspedicije na ovu stanicu sprovedeno ukupno deset izlazaka u otvoreni svemir.[3] Tokom tih šetnji, astronauti su primetili da im je u proseku potrebno dva i po puta više vremena da odrade posao u odnosu na vreme koje bi potrošili na Zemlji, uglavnom zato što su mnogi astronauti oboljevali od kosmičke bolesti na početku misije.[7]

Po završetku misija na svemirskoj stanici Skajlab, američki astronauti nisu izlazili u otvoreni svemir sve do uvođenja u upotrebu spejs-šatla početkom 1980-ih. U ovom periodu, sovjeti su nastavili sa svemirskim šetnjama, i sproveli su ukupno četiri šetnje sa stanica Saljut 6 i Saljut 7 između 20. decembra 1977. i 30. jula 1982. godine.[3]

Kada su američki astronauti ponovo počeli da šetaju svemirom, 7. aprila 1983. godine, u upotrebu su ušla i nova svemirska odela koja su imala nezavisno napajanje i sistem održavanja uslova za život (vazdušnog pritiska, temperature, vlažnosti i nivoa ugljen-dioksida), a koja su dobila naziv Extravehicular Mobility Unit ili skraćeno EMU. Ova odela se i danas koriste, mada su tokom godina dobila razne modifikacije i unapređenja.

Prekretnice uredi

Sposobnosti uredi

  • Prva šetnja bez veze sa letelicom dogodila se 7. februara 1984. godine, kad je američki astronaut Brus Makendles tokom misije šatla STS-41-B izašao u otvoreni svemir u novom američkom svemirskom odelu. Ubrzo zatim mu se pridružio i astronaut Robert Stjuart, i obojica su u vakuumu svemira proveli 5 sati i 55 minuta. Prvi samoodrživi izlazak u otvoreni svemir pokušao je Džin Sernan tokom misije Džemini 9A, ali je bio neuspešan jer se Sernan previše zamorio.
  • Prvi bravarski radovi u otvorenom svemiru – varenje i lemljenje, sprovedeni su 25. jula 1984. godine od strane sovjetskih kosmonauta Svetlane Savicke i Vladimira Džanibekova. Kako bi se ove radnje uspešno sprovele u vakuumu svemira, namenski je projekatovan alat koji su kosmonauti koristili. Radili su izvan stanice Saljut 7 tokom 3 sata i 35 minuta, nakon čega su se uspešno vratili u hipobaričnu komoru.[8][9][10]
  • Prva tročlana svemirska šetnja sprovedena je 13. maja 1992. godine, kao treća u nizu misije STS-49, prvog leta orbitera Endevor.[11] Pjer Tou, Ričard Hajb i Tomas Ejkers zajedno su izašli u svemir kako bi mogli ručno da uhvate neispravni satelit Intelsat VI-F3 i smeste ga u teretni prostor orbitera. Do januara 2015. godine ovo je jedina šetnja svemirom u kojoj su učestvovala tri kosmonauta.[12]
  • Prva popravka spejs-šatla u orbiti dogodila se tokom izlaska u otvoreni svemir 3. avgusta 2005. godine. Astronaut Stiv Robinson je tokom ove EVA imao zadatak da ukloni dve krhotine iz toplotnog štita orbitera Diskaveri koje su se u njega zabile prilikom lansiranja. Robinson ih je uspešno uklonio, a sve se dešavalo dok je orbiter bio spojen sa Međunarodnom svemirskom stanicom. Ovo je bila prva misija spejs-šatla nakon nesreće orbitera Kolumbija, koji se zbog oštećenja na toplotnom štitu raspao pri povratku u atmosferu 2003. godine.[13]
  • Najduža šetnja svemirom trajala je 8 sati i 56 minuta. U njoj su učestvovali astronauti agencije NASA Suzan Helms i Džejms Vos, 11. marta 2001. godine.[14]
 
Brus Mekendls testira jedinicu za manevrisanje tokom EVA.
 
Tokom misije STS-49 prvi put su tri člana posade izašla u šetnju otvorenim svemirom.

Rekordi u kumulativnom trajanju šetnji uredi

Prvenci po nacionalnoj, etničkoj i polnoj osnovi uredi

 
Krister Fuglesang sa kolegom Robertom Kurbimom iznad Novog Zelanda tokom EVA 2006. godine.
 
Anatolij Solovjov, rekorder po broju i kumulativnom trajanju EVA.
 
Italijan Luka Parmitano tokom EVA.
 
Takao Doi, prvi Japanac koji je sproveo EVA, tokom misije spejs-šatla STS-87.

Komemoracije uredi

Prva šetnja svemirom, koju je sproveo Aleksej Leonov, pojavila se na nekoliko poštanskih marki zemalja istočnog bloka. Pošto fotografije i šematski prikazi kapsule Voshod nisu bili dostupni javnosti u to vreme, na poštanskim markama ova kapsula je prikazana po slobodnoj proceni umetnika.

Pošta SAD je 1967. godine pustila u opticaj poštansku marku „Dostignuća u svemiru“, na kojoj se pored Eda Vajta vidi i kapsula Džemini 4 u orbiti oko Zemlje.

 
~ Poštanska marka „Dostignuća u svemiru“ pošte SAD ~
 
~ Aleksej Leonov na marki Sovjetskog Saveza iz 1965. ~

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Siddiqi, Asif A. (2003a). Sputnik and the Soviet Space Challenge. Gainesville: University Press of Florida. ISBN 978-0-8130-2627-5. 
  2. ^ Walking to Olympus, page ix
  3. ^ a b v g d đ e ž Portree, David S. F.; Treviño, Robert C. (oktobar 1997). „Walking to Olympus: An EVA Chronology” (PDF). Monographs in Aerospace History Series #7. NASA History Office. str. 1—2. Arhivirano iz originala (PDF) 24. 10. 2006. g. Pristupljeno 5. 1. 2008. 
  4. ^ Rincon, Paul; Lachmann, Michael (13. 10. 2014). „The First Spacewalk How the first human to take steps in outer space nearly didn't return to Earth”. BBC News. BBC News. Arhivirano iz originala 19. 10. 2014. g. Pristupljeno 19. 10. 2014. 
  5. ^ Oral History Transcript / James A. McDivitt Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. mart 2016) / Interviewed by Doug Ward / Elk Lake, Michigan - 29 June 1999
  6. ^ Jones, Eric M. (28. 10. 2010). „EVA-3 Close-out”. Apollo 17 Lunar Surface Journal. NASA. Arhivirano iz originala 28. 10. 2011. g. Pristupljeno 28. 8. 2011. 
  7. ^ Skylab Reuse Study. pp. 3-53. Martin Marietta and Bendix for NASA, September 1978.
  8. ^ Wade, Mark. „Encyclopedia Astronautica Salyut 7 EP-4”. Astronautix.com. Pristupljeno 18. 11. 2011. 
  9. ^ „A pictorial history of welding as seen through the pages of the Welding Journal”. American Welding Society. Arhivirano iz originala 18. 04. 2012. g. Pristupljeno 18. 11. 2011. 
  10. ^ „Space welding anniversary”. RuSpace.com. 16. 7. 2009. Pristupljeno 18. 11. 2011. 
  11. ^ NASA (2001). „STS-49”. NASA. Arhivirano iz originala 16. 09. 2012. g. Pristupljeno 7. 12. 2007. 
  12. ^ „Facts about spacesuits and spacewalks (NASA.gov)”. Arhivirano iz originala 3. 6. 2013. g. Pristupljeno 4. 1. 2015. 
  13. ^ Video na kojem se vidi popravka (na 11:02), YouTube
  14. ^ a b William Harwood (2007). „ISS EVA Statistics”. CBS News. Pristupljeno 8. 11. 2007. 
  15. ^ „1995: Space pioneers take first small steps”. On This Day: February 9. London: BBC. 9. 2. 1995. Pristupljeno 14. 7. 2007. 
  16. ^ McDowell, Jonathan (12. 10. 2008). „JSR No. 601”. Jonathan's Space Report. Arhivirano iz originala 12. 2. 2012. g. Pristupljeno 8. 7. 2012. 
  17. ^ „Taikonaut Zhai's small step historical leap for China”. Xinhua. 27. 9. 2008. Pristupljeno 28. 9. 2008. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Izlazak u otvoreni svemir na Vikimedijinoj ostavi.


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Излазак_у_отворени_свемир&oldid=27385465”