Википедија

Ingemar Johanson

Ingemar „Ingo“ Johanson (šved. Ingemar "Ingo" Johansson;[2] Geteborg, 22. septembar 1932 — Onsala, 31. januar 2009) je bio najbolji bokser Švedske, profesionalni svetski prvak u teškoj kategoriji.[3] U amaterskom boksu Johanson je ima skor 61 pobedu (31 klasičnim nokauto) i 10 poraza. Najveće razočarenje svojim navijačima priredio je na Olimpijskim igrama 1952 u Helsinkiju, kada je u finalu olimpijskog turnira diskvalifikovan jer je odbio da se bori protiv američkog boksera Eda Sandersa. Tek 30 godina kasnije Međunarodni olimpijski komitet (MOK) mu je zvanično dodelio srebrnu medalju.

Ingemar Johanson
Ingemar Johanson
Lični podaci
Nadimak
  • Ingo
  • The Hammer of Thor[1]
Datum rođenja(1932-09-22)22. septembar 1932.
Mesto rođenjaGeteborg, Švedska
Datum smrti30. januar 2009.(2009-01-30) (76 god.)
Mesto smrtiOnsala, Švedska
Sportske informacije
Sportboks

Posle toga Johanson prelazi u profesionalce i 1956, popularni „Ingo“ je osvojio titulu profesionalnog prvaka Evrope 1956. pošto je kautirao Italijana Franka Kavičija. Veliku senzaciju je priredio 26. juna 1959. kada je na Jenki stadionu u Njujorku nokautirao u trećoj rundi Amerikanca Flojda Patersona i osvojio titulu prvaka sveta u teškoj kategoriji. Pre nego je sudija u ringu Rubi Goldstajn prekinuo borbu, Johanson je sedam puta bacao Patersona na pod ringa. Za nepunu godinu dana Paterson je povratio titulu jer je dva puta pobedio Johansona. Prvi meč je održan u Njujorku, kada je Paterson u petoj rundi nokautirao Johansona. Majstorica odnosno treći meč, održana je u martu 1961. u Majamiju i pre nego što je nokautirao Johansona u šestoj rundi i sam bio dva puta u nokdaunu. Johanson je posle tog meča još nekoliko puta ulazio u ring i uvek pobeđivao. Uspeo je 1962. godine da nokautira Engleza Dika Ričardsona i osvoji još jednu titulu prvaka Evrope. U profesionalnom ringu imao je ukupno 28 mečeva gde je zabeležio 26 pobeda od toga 17 nokautom i samo dva poraza oba od Patersona.

Johanson je bolovao od Alchajmerovog sindroma, a pred smrt se lečio od upale pluća i preminuo uveče 31. januara, po otpuštanju iz bolnice na kućno lečenje, u 76-oj godini.

Profesionalna karijera uredi

Rane godine uredi

Johansonovo uvođenje u najviši rang sporta je bilo zlurado. Sa devetnaest godina bio je diskvalifikovan zbog pasivnosti na Letnjim olimpijskim igrama u Helsinkiju 1952. u teškoj kategoriji u borbi protiv konačnog osvajača zlatne olimpijske medalje Eda Sandersa. Johanson je tvrdio da nije izbegavao Sandersa (koji je takođe dobio upozorenje zbog pasivnosti), već je pokušavao da smori svog protivnika. Johanson je rekao da je bio ograničen na desetodnevni trening kamp, da je trenirao samo sa novajlijama, i da mu je trener rekao da pusti Sandersa da bude agresor. Ipak, njegova srebrna medalja je uskraćena zbog lošeg učinka i uručena mu je tek 1982. godine.[4]

Johanson je svoje mesto na Olimpijskim igrama zaslužio pobedom na nacionalnom prvenstvu Švedske ranije iste 1952. godine, nakon što je nokautirao svog protivnika u prvoj rundi finala.[5]

Posle Olimpijskih igara Johanson je otišao u izolaciju na šest meseci i razmišljao da prestane da se bavi boksom. Međutim, vratio se u ring i postao profesionalac pod vođstvom švedskog izdavača i bokserskog promotera Edvina Ahlkvista, nakon čega je pobedio u svoje prve 21 profesionalne borbe. On je osvojio skandinavsku profesionalnu titulu tako što je oborio i nadmašio Danca Erika Jensena (slomio je svoju desnu šaku pri tome). Slomljena šaka i jednogodišnja vojna služba držali su ga van ringa do kraja 1954. U avgustu 1955, u svojoj dvanaestoj profesionalnoj borbi, Johanson je u prvoj rundi nokautirao bivšeg evropskog šampiona u teškoj kategoriji Hajna ten Hofa. Osvojio je skandinavsku titulu u teškoj kategoriji 1953. i 30. septembra 1956. osvojio je Evropsko prvenstvo u teškoj kategoriji, što je ostvario nokautom u 13. rundi nad Italijanom Frankom Kavičijem u Milanu.

Johanson je uspešno odbranio svoju evropsku krunu protiv rangiranih teškaša Henrija Kupera (nokaut u petoj rundi 19. maja 1957) i Džoa Erskina, tehničkim nokautom u 13. rundi 21. februara 1958.[6]

Svetski šampion u teškoj kategoriji uredi

 
Johanson je nokautirao Flojda Patersona i postao svetski šampion u teškoj kategoriji 1959.

Johanson je uspeo da osvoji titulu svetskog prvaka u teškoj kategoriji kada je nokautirao najbolje rangiranog kandidata Edija Mehena u prvoj rundi njihovog eliminacionog meča 14. septembra 1958. Pred 53.615 navijača na fudbalskom stadionu Ulevi, Johanson je tri puta oborio Mahena, konačno ga dokrajčio sa baražom udaraca na 2:16 prve runde. Johanson je tada potpisao da se bori protiv šampiona Floida Patersona.

Johanson je bio živopisna figura u Njujorku dok je trenirao za borbu. Izbegavajući monaški režim obuke koji su favorizovali Paterson i drugi borci, Johanson je trenirao u odmaralištu Katskil hotela Grosindžers. Činilo se da nije posebno naporno trenirao i često je viđan na noćnim spotovima sa svojom atraktivnom devojkom, Elajne Slon, koju je upoznao dok je radila za Sports Ilustrejted.

Ušao je u ring na stadionu Jenki 26. juna 1959. kao konkurent s malim šansama od 5-1.[7] Johanson je proveo prve dve runde susreta povlačeći se i šaljući lagane udarce levom pesnicom šampionu. U trećoj rundi Johanson je bacio široki levi zamah koji je Paterson blokirao desnom rukom.[8] Kada je pomerio desnu ruku iz njenog zaštitnog položaja ispred brade, Johanson ga je isporučio kratki snažni udarac desnom rukom. Paterson je pao, ustao na nesigurne noge i bio na nogama. Johanson se nadovezao na svoju prednost i poslao Patersona još šest puta u ring pre nego što je meč prekinuo sudija Rubi Goldštajn.[7][8] Johanson je slavio sa svojom devojkom i budućom suprugom Birgit Lundgren, a sledećeg dana naslov u njujorškim novinama je izrazio zapanjenost grada. Pisalo je: „Ingo – To je Bingo.“[9] Kada se Johanson vratio u Švedsku, doleteo je helikopterom, sletevši na glavni fudbalski stadion u Geteborgu, njegovom rodnom gradu, uz ovacije 20.000 ljudi.[10][11] Pojavio se na naslovnoj strani Sports Ilustrejteda, kao i na naslovnoj strani časopisa Lajf 20. jula 1959. godine, zajedno sa Birgit.[8]

Johanson je bio sjajan šampion – preteča „Svinging Siktis“. Jedna publikacija je Johansona nazvala „bokserskim Kerijem Grantom”, a 1960. se pojavio u filmu Svi mladići kao marinac, zajedno sa zvezdama Alanom Ledom i Sidnijem Poatjeom. Gde god da je išao, u SAD ili u Švedskoj, imao je lepu ženu pod rukom, sa paparacima koji su iz slikali.[12]

U tom trenutku, penzionisani šampion u teškoj kategoriji Roki Marčano, koji je sedeo pored ringa i bio svedok kako je Johanson nokautirao Patersona, razmatrao je mogući povratak za šampionski meč protiv Johansona. Ušao je u trening kamp, držeći to prikrivenim, ali je odustao od ideje jer nije mogao da dođe u stanje koje je ranije imao, jer je osećao da je prestar za borbu za titulu.[13]

Revanš sa Patersonom uredi

Johanson je zaprosio svoju devojku Birgit u aprilu 1960. nakon što je šampion posetio Egipat. Zatim je skrenuo svoju pažnju na odbranu titule u borbi protiv Flojda Patersona.[14] Njih dvojica su potpisali za revanš 20. juna 1960. Paterson je nokautirao Johansona u petoj rundi zamakom levom pesnicom i postao prvi čovek koji je povratio neprikosnovenu titulu u teškoj kategoriji na svetu. Udarac je zahvatio Johansonovu bradu i on je udario u ring, pre nego što je pao na leđa. Sa krvlju koja mu je curila iz usta, zastakljenim očima koje su zurile u svetla na ringu, a leva noga mu se trzala, Šveđaninu je bilo odbrojano. Nakon brojanja, Paterson je pokazao svoju zabrinutost za Johansona tako što je držao svog nepomičnog protivnika i obećao mu drugi revanš. Johanson je ležao na leđima na podu pet minuta pre nego što je postavljen na stolicu donetu u ring. On je i dalje bio ošamućen i nesiguran petnaest minuta nakon nokauta dok mu se pomagalo da izađe iz ringa.

Profesionalni bokserski rekord uredi

28 borbi 26 pobeda 2 poraza
Nokautom 17 2
Odlukom 8 0
Diskvalifikacijom 1 0

Izložbeni bokserski rekord uredi

1 borbi 0 pobeda 0 poraza
Nebodovano 1
BR. Rezultat Rekord Oponent Tip Runda, vreme Datum Lokacija Napomene
1 N/D 0–0 (1) Muhamed Ali N/D 2 6. februar 1961 Majami Bič, Florida, SAD Nastup bez bodova

Reference uredi

  1. ^ „Ingemar Johansson”. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 24. 6. 2015. 
  2. ^ „Johansson”. Forvo.com. 
  3. ^ Hoffer, Richard (9 February 2009) Ingemar Johansson 1932–2009. Sports Illustrated
  4. ^ Ingemar Johansson: Boxer who beat Floyd Patterson to win the world heavyweight title 3 February 2009. The Independent
  5. ^ Swedish National Championships – Stockholm – February 29 – March 2 1952. Amateur-boxing.strefa.pl.
  6. ^ „Login”. Pristupljeno 24. 6. 2015. 
  7. ^ a b Sveriges Radio. „Ingemar Johansson – "The Champ"”. Pristupljeno 24. 6. 2015. 
  8. ^ a b v New York Times – Johansson Retrieved 24 June 2015
  9. ^ „OBITUARY: Johansson confounded skeptics against Patterson”. Reuters. 31. 1. 2009. Pristupljeno 24. 6. 2015. 
  10. ^ Ingemar Johansson, Who Beat Patterson for Heavyweight Title, Dies at 76 New York Times. 31 January 2009.
  11. ^ „Ingemar Johansson Dies”. Boxing News 24. Arhivirano iz originala 31. 03. 2016. g. Pristupljeno 24. 6. 2015. 
  12. ^ „Boxing News”. The Sweet Science. Arhivirano iz originala 27. 2. 2012. g. Pristupljeno 24. 6. 2015. 
  13. ^ Rocky Marciano - 1966 Australian TV Interview
  14. ^ „People, Apr. 11, 1960”. TIME.com. 11. 4. 1960. Arhivirano iz originala 28. 11. 2009. g. Pristupljeno 24. 6. 2015. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Ingemar Johanson na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ингемар_Јохансон&oldid=27555219”