Irina Paleolog (trapezuntska carica)

Irena Paleolog (grč. Ειρήνη Παλαιολογίνα; oko 1315 – posle 1341) je bila trapezuntska carica od 6. aprila 1340. do 17. jula 1341. iz dinastije Velikih Komnina. Bila je vanbračna kćerka vizantijskog cara Andronika III, a udala se za cara Vasilija Velikog Komnina 1335. godine.

Irena
Lični podaci
Datum rođenja1315.
Datum smrti1341.
Porodica
SupružnikVasilije Veliki Komnin
RoditeljiAndronik III Veliki Komnin
DinastijaVeliki Komnini
Trapezuntska carica
Period6. april 134017. jul 1341.
PrethodnikVasilije Veliki Komnin
NaslednikAna Velika Komnina

Bračni problemi uredi

Ubrzo posle venčanja, međutim, car Vasilije je uzeo ljubavnicu, takođe po imenu Irina, i 1339. godine, se razveo od Irine Paleolog uz pomoć i podršku lokalnog sveštenstva.[1] Caricu Irinu Paleologinu je podržao carigradski patrijarh Jovan XIV i ona je verovatno još uvek zadržala neki uticaj u TrapezunTu. Ona je 6. aprila 1340. verovatno otrovala cara Vasilija i nakon njegove smrti zauzela presto ovaj događaj u izveštaju Nićifora Grigore se navodi kao dvorski udar. Njen položaj je bio slab zbog načina na koji je stekla presto i zato što nije bila član vladajuće dinastije Velikih Komnina. Da bi ojačala svoj položaj, poslala je drugu ženu i sinove mrtvog muža u Carigrad gde ih je mogao čuvati njen otac.[2]

Uprkos svojim naglim postupcima, carica Irina je verovala da je Carstvu potreban čovek koji bi njime upravljao, i apelovala je na svog oca da joj pošalje muža iz reda vizantijskih plemića. Međutim, car Andronik III je bio daleko od Konstantinopolja – Vilijam Miler opisuje kako su ga glasnici tražili u Solun i Akarnaniji – međutim car je umro 15. juna 1341. pre nego što je mogao da odgovori na molbu svoje ćerke. U međuvremenu, u Trapezuntu je kružila glasina da je carica uzela mega domestika za svog ljubavnika, što je dovelo do masovnih nereda.[3]

Građanski rat uredi

Prvi krug građanskog rata počeo je ubrzo nakon njenog stupanja na presto. Obrazovale su se tri suprotstavljene stranke: prva je bila Irinina, porodica Amicantarion, i njeni vizantijski plaćenici su bili poslati od njenog oca; druga je bila od suprotstavljenih arhonta pod sevastom Čanihitom, kapetanom-generalom Sholarijem i delom carske garde odane sećanju na svog pokojnog cara; a treća strana je bila mega duks Jovan Evnuh, koji je držao tvrđavu Limniju. Arhonti pod Čanihitima su se ulogorili u manastiru Svetog Evgenija unutar gradskih zidina, blizu carske palate, ali dovoljno neosvojive. Dva meseca ova grupa je sedela i posmatrala frakciju carice Irine i njenih pristalica, upuštajući se u svakodnevne okršaje bez trajnog rezultata, sve do 2. jula 1340. godine, kada se mega duks odlučio za caricu Irinu. Jovan Evnuh je usmerio svoje opsadne mašine protiv manastira, gotovo ga potpuno uništivši, i porazivši pobunjenike. Čanihit je bio među pobunjenicima koji su zarobljeni i poslani u Limniju gde su pogubljeni godinu dana kasnije.[4]

U isto vreme, prilike u Carstvu su se pogoršale jer su Turkmeni napali Trapezunt i marširali do zidina same prestonice. Prvi napad je odbijen na Parhariju („dole“), ali drugi (jula 1341.) nije mogla zaustaviti demoralisana vojska carice Irine, pa su Turkmeni zapalili veći deo Trapezunta, ali nisu mogli da ga zauzmu.[5] Katastrofu je pogoršala izbijanje epidemije, za koju Mihailo Panaret tvrdi da je nastala od gadnog smrada trulih leševa konja i ljudi.[6]

Zbacivanje sa vlasti uredi

Irinina vladavina je okončana dolaskom njene zaove Ane Velike Komnin, Vasilijeve sestre, na vlast. Pre druge invazije i požara, Ana je bila ubeđena da napusti svoj monaški zavet i proglašena je za caricu u Lazici 17. jula 1341. Miler piše: „Lakoća s kojom je izvršila svrgavanje Irine s prestola može se objasniti činjenicom da je, dok je ova druga predstavljala strani dvor Vizantije, ona predstavljala lokalnu dinastiju, koja se za skoro vek i po temeljno poistovetila sa državom.“[7]

Ali izgledalo je da se Irininna sudbina preokrenula 13 dana kasnije kada je Mihailo, stric njenog mrtvog muža, stigao 30. jula, u pratnji tri vizantijska vojna broda i Nikite Sholarija, general-kapetan Sholarija, koji je trebao da postane novi car i Irinin muž. Plemići i arhiepiskop Akakije su prvo dočekali Mihaila, i položili mu zakletvu na vernost, i pozvali ga u dvorac njegovih predaka; onda, kada je pala noć, učinili su ga svojim zarobljenikom i zaklali njegovu pratnju. Carica Irina je gledala kako se Mihailo ukrcava na brod za Ejnion i zatočeništvo pre nego što je ukrcana na franački brod i poslata nazad u Konstantinopolj. Ništa se dalje ne zna o njenoj sudbini.[8]

Reference uredi

  1. ^ Miller 1969, str. 45
  2. ^ Miller 1969, str. 46
  3. ^ Miller 1969, str. 46f. However, George Finlay believes there was truth in this story; The History of Greece and the Empire of Trebyzond, (1204-1461). . Edinburgh: William Blackwood. 1851. pp. 365. 
  4. ^ Miller 1969, str. 47f
  5. ^ Miller 1969, str. 48
  6. ^ Panaretos, ch. 30. Greek text and English translation in Scott Kennedy, Two Works on Trebyzond, Dumbarton Oaks Medieval Library 52. . Cambridge: Harvard University. 2019. pp. 15. 
  7. ^ Miller 1969, str. 49
  8. ^ Miller 1969, str. 49

Literatura uredi

  • Miller, William (1969). Trebyzond: The last Greek Empire of the Byzantine Era: 1204–1461. Chicago: Argonaut. str. 15. 

Dodatna literatura uredi