Isihazam
Isihazam (gr: ησυχια hesihia - mirovanje, tihovanje, ćutanje) je molitvena tradicija u pravoslavlju, koju upražnjavaju monasi isihasti (gr: Ἡσυχαστής hesihastes). Ovaj način duhovnog života je pretežno zastupljen na Svetoj gori. Nije striktno vezan za mesto, isihazmom se može živeti i na brdu, na selu i u gradu.
Isihastička praksa započinje pokajanjem i podvizima za očišćenje duše i tela od strasti, a nastavlja se neprestanim upražnjavanjem unutrašnje molitve srca. Plod takvog podviga je viđenje božanske svetlosti, poput apostolskog na gori Tavor prilikom Isusovog preobraženja.[1] Isihazam nije samo delo podviga, već je i potpuno okretanje čovekovoj unutrašnjosti sjedinjeno sa punotom crkvenog života i neophodnošću uzimanja Svetih Tajni.
Istorijat
urediIsihastičko upražnjavanje kontemplativnog života se zasniva na slovu Jevanđelja po Luki: "Carstvo je Božije unutra u vama" (Luka 17,21) i na savetima Apostola Pavla: "Molite se neprestano" (1. Sol. 5,17), vuče korene iz ranih monaških centara hrišćanskog Istoka: Kapadokije, Egipta, Sinaja, Carigrada.[1] U 13. i 14. veku je isihazam doživeo značajan procvat kao širok monaško-crkveni pokret na Svetoj gori, u Vizantiji, na Balkanu i potom u Rumuniji i Rusiji. Neki zapadni teolozi ga smatraju „jedinim velikim mističnim pokretom u pravoslavlju"[2].
Glavni nosioci isihastičkog iskustva bili su, u vekovima procvata, Simeon Novi Bogoslov (X-XI v.), Grigorije Sinait (XIII—XIV v.) i Grigorije Palama (XIV v.), sa većim brojem sledbenika u svim pravoslavnim narodima. Sa Atosa se u sledećim vekovima raširio po manastirima u Bugarskoj, Srbiji, Rusiji i Moldaviji, utičući ne samo na monaški nego i na liturgijski život. U srednjovekovnoj Srbiji su mnogi monasi isihasti živeli u većem broju manastira Srbije podignutih od Lazarevića i Brankovića.[1]
Isihastički spor
urediU vreme kada se isihazam javio, izazvao je mnoge burne reakcije. Varlam Kalabrijski, teolog i monah iz južne Italije, se usprotivio pokretu isihazma i optužio za jeres učenje Grigorija Palame[2], koji je branio isihazam, tvrdeći da je poznanje Boga čin iskustva. Grigorije Palama govori o neposrednom sozercavanju Boga u vidu nestvorenih božanskih energija. Između Varlaama i Palame se vodila vatrena polemika. Protiv Varlaama, koji je oboženje svodio na podražavanje Boga, Palama navodi da je oboženje stvarno učestvovanje, lično opštenje sa Bogom. Blagodat je prenošenje sile božje u naš život, ali i pored Božijeg prisustva u nestvorenim energijama, tajna božije suštine ostaje nepoznata. Spoznaja znači sjedinjenje sa Bogom, prodiranje u unutrašnjost Boga koliko je dopušteno čoveku, koji nikad ne može da shvati i iscrpe božansku suštinu.[3]
Pomesni sabori u Carigradu 1347. i 1351. godine, kojima predsedava car Jovan VI Kantakuzin, su i pored protivljenja pojedinih teologa, proglasili pravovernost isihazma i Palamine doktrine.[4]
Teološke implikacije isihastičkog duhovnog iskustva vrlo su značajne, jer vode neposrednom bogopoznanju, shodno kojem se Bog javlja svojim energijama, pri čemu svojom suštinom ostaje nedostupan.[1] Isihazam je uticao na život i kulturu hrišćanskog Istoka, i na oblikovanje celokupne životne filozofije pravoslavnih naroda kroz vekove.[1]
Napomene
uredi- ^ a b v g d Isihazam, Enciklopedija živih religija, Nolit. . Београд. 2004. ISBN 978-86-19-02360-3.
- ^ a b Hesychasm, Catholic Encyclopedia, Pristupljeno 8. 4. 2013.
- ^ Palamizam, Rečnik pravoslavne teologije Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. septembar 2007), Pristupljeno 8. 4. 2013.
- ^ Žan-Klod Larše, Isihazam i Šesti vaseljenski sabor Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. februar 2008), Pristupljeno 8. 4. 2013.