Istočno ratište Američkog građanskog rata

Istočno ratište Američkog građanskog rata (engl. Eastern Theater of the American Civil War) obuhvata ratne operacije na istočnoj obali SAD tokom građanskog rata (1861–1865). Većina ratnih operacija je tokom prve tri godine rata vođena u državama Virdžinija (deo Konfederacije) i Merilend (deo Unije). Tokom četvrte godine rata, borbe su se proširile na Džordžiju, a zatim i obe Karoline.

Istočno ratište Američkog građanskog rata
Deo Američkog građanskog rata
Predsednik Abraham Linkoln obilazi Armiju Potomaka na bojištu kod Entitama (1862).
Vreme 21. jul 1861 – 26. april 1865. Mesto Virdžinija, Merilend, Severna Karolina, Južna Karolina, Džordžija, SAD Ishod Pobeda Unije.
Sukobljene strane
SAD	Konfederativne Američke Države
Komandanti i vođe
Džordž Maklelan Henri Helek Julisiz Grant	Robert Li
Jačina
55.000 (1861) – 190.000 (1863) 2.900.000 ukupno mobilisanih	31.000 (1861) – 75.000 (1863) 900.000 ukupno mobilisanih
Žrtve i gubici
359.520 mrtvih, 280.040 ranjenih	oko 75.000 umrlih od rana, od bolesti 60.000, u zarobljeništvu oko 30.000

Virdžinija je od početka (bitka na Bul Ranu) do kraja rata (bitka kod Apomatoksa) ostala glavno uporište snaga Konfederacije, i mesto najtežih i najkrvavijih okršaja u celom ratu, pošto su koncentrisane snage Konfederacije pod komandom generala Roberta Lija na ovom prostoru dugo (sve do bitke kod Getizburga) uspele da zadrže slobodu delovanja i strategijsku inicijativu, odbivši više ofanziva nadmoćnih snaga Unije (kod Bul Rana i Ričmonda). Snage Konfederacije pod Lijevom komandom uspele su da uprkos znatno manjem broju izvedu dve ofanzive na Merilend, u pokušaju da ugroze Vašington i tako iznude prekid rata: prva je odbijena u bici kod Entitama, a druga u odlučujućoj bici kod Getisburga. Posle toga Severnjaci su napadali, a Južnjaci se dugo i žilavo branili, uprkos pomanjkanju hrane i municije, čija se količina stalno smanjivala zbog pomorske blokade južnjačkih luka i pustošenja tokom Šermanovog pohoda na more, i tako je ostalo do kraja rata.

Pozadina

Američki građanski rat počeo je 14. aprila 1861. kada su Južnjaci (secesionisti) zauzeli Fort Samter (engl. Fort Sumter) u blizini Čarlstona (Južna Karolina). Nastao je rat 22 severne države (22.9 miliona stanovnika) protiv 11 južnih (5.5 miliona, od čega 3.5 miliona robova). Sva se industrija nalazila na Severu, a Jug je obilovao pamukom i prehrambenim proizvodima. Regularna vojska SAD pre odcepljenja južnih država bila je malobrojna. U početku sukoba više od 2/3 oficira i skoro celokupni ostali sastav izjasnili su se za Uniju. Glavnu snagu Konfederacije činili su dobrovoljci, vični oružju, koji su u početnom periodu rata bili brojno jači od regularnih trupa Severa.

Pomorska blokada Konfederacije

Na moru i rekama Sever je imao nadmoć, jer je većina ratnih brodova (oko 90, od čega 30 parnih) i važnijih arsenala, brodogradilišta i skladišta ostala u rukama Unije. Konfederacija je 17. aprila 1861. odobrila gusarenje, a Unija je dva dana kasnije proglasila pomorsku blokadu Konfederacije. Pomorska situacija secesionista se nešto poravila 20. aprila zauzećem pomorske baze Norfok, gde je zaplenjeno oko 2.000 topova, raznog ratnog materijala i nekoliko ratnih brodova. Od 565 oficira, koliko je imala ratna mornarica SAD, do tada je već 260 prešlo na stranu Juga i pristupilo stvaranju nove Ratne Mornarice Konfederacije.

Da bi opet uspostavio Uniju, Sever je morao ofanzivnim operacijama da osvoji celu oblast Konfederacije. Plan Juga zasnivao se na dugotrajnom otporu, gusarenju i diverzijama. Nade Juga da će blokada od strane Severa, kojom je prekinut izvoz pamuka, izazvati intervenciju Velike Britanije i Francuske nisu se ostvarile. Razuđena istočna obala Severne Amerike i rečno vojište Misisipija stvarali su obema stranama povoljne uslove za sadejstvo ratne mornarice sa kopnenom vojskom. Glavno pomorsko vojište na severoistoku bio je zaliv Čespik, sa rekama Potomak (engl. Potomac River), Repehenek (engl. Rappahannock River), Jork (engl. York River) i Džejms (engl. James River), a najvažnije rečno bio je Misisipi sa plovnim pritokama. Napori juga na moru mogli su biti usmereni samo u pravcu lomljenja i probijanja blokade.

Ratne operacije u 1861. godini

Suprotstavljene snage

Po izbijanju rata, Linkoln je pozvao pod oružje 42.000 dobrovoljaca na 3 godine i 40.000 ljudi za regularnu vojsku i mornaricu, pored milicije koja je mobilisana na 3 meseca. General Robert Li, vojni savetnik predsednika Konfederacije, prikupio je dve armije, jednu (oko 20.000 ljudi) pod generalom Pjerom Boregarom kod Menesesa i drugu (oko 11.000 ljudi) pod generalom Džordžom Džonstonom kod Harpers Ferija u Virdžiniji. Sever je do početka operacija prikupio svega oko 55.000 ljudi: 30.000 pod generalom Irvinom Makdauelom stajalo je pred Vašingtonom u logoru na Potomaku, a 25.000 pod generalom Robertom Petersonom (engl. Robert Patterson) na Potomaku pred ušćem reke Šenandoe. U Vašingtonu, pod parolom Napred u Ričmond, zahtevano je da se napadne Boregar.

Prva bitka na Bul Ranu

Makdauel je 16. juna krenuo sa svojom još nespremnom armijom prema Menesesu, računajući da će Peterson sprečiti Džonstona da se spoji sa Boregarom. Nespremnost armije Severa pokazala se već na maršu. Makdauel nije mogao za bitku da prikupi sve raspoložive snage, dok je Džonston, na vest o polasku armije sa Potomaka, sa svojom grupom pošao Boregaru u pomoć železnicom. Do bitke je došlo 21. jula na reci Bul Ran, u kojoj su secesionisti zaustavili napad unionista i protivnapadom ih naterali u bekstvo sve do utvrđenja pred Vašingtonom. Gonjenje tučenog protivnika prevazišlo je snage improvizovane armije Juga. Obe strane su uvidele da je pre daljih akcija potrebno spremiti trupe koje će biti sposobnije za borbu. Takoje došlo do prekida operacija na ovom delu fronta za 6 meseci.

Eskalacija rata i blokada Konfederacije

Posle bitke na Bul Ranu Linkoln je od Kongresa ovlašćen da pozove pod oružje još 500.000 dobrovoljaca i poveća flotu, koja je krajem 1861. za blokadu Konfederacije raspolagala sa 264 broda najrazličitijih tipova, podeljenih u 4 eskadre. Do kraja 1861. zaplenjeno je oko 150 secesionističkih brodova koji su pokušali da probiju blokadu. Da bi blokada bila efikasnija, Sever je otpočeo operacije za osvajanje povoljnih baza na ključnim tačkama Juga. Tako su 29. avgusta zauzete baze gusara kod rta Heteresa (engl. Cape Hatteras) i u sundu Pemlikou (engl. Pamlico Sound), a u novembru Port Rojal (engl. Port Royal), operacijom u kojoj je učestvovalo 18. ratnih i 36 transportnih brodova i 13.000 vojnika.

Budući da su Port Rojal branila dva fora, koji su unakrsnom vatrom zatvarali prilaz luci, komandant flote Severa je podelio svoje topovnjače na dva odreda: sa odredom od 9 brodova napao je jače utvrđenje, dok je sa slabijim od 5 topovnjača demonstrirao. Ostvarivši vatrenu nadmoć (5:1), brodovi Severa su prisilili branioce da do pada mraka napuste položaje. Ova operacija je pokazala da se drvene topovnjače mogu uspešno nositi sa obalskim utvrđenjima, pa je do kraja rata izveden niz sličnih poduhvata.

Pred kraj godine za vrhovnog komandanta trupa Severa postavljen je Džordž Meklelen, koji se istakao kao organizator i povećao armiju na Potomaku na 100.000 ljudi. Disciplina i izvežbanost armije brzo su poboljšane pod njegovom komandom. Jug je verovao da je rat odlučen bitkom na Bul Ranu i očekivao intervenciju Evrope. Boregarova armija, koja se zadržala kod Sentervila, nije pojačana jer se smatralo da se moraju čuvati obale.

Pomorsko ratište

Oko 30 gusarskih brodova Juga počelo je dejstvovati odmah posle početka rata. U prvih 5 meseci zaplenili su oko 50 trgovačkih brodova, ali su gusari postepeno uništeni ili potisnuti. Krstarički rat Juga, koji je vodilo uglavnom 5 pomoćnih krstarica na svim okeanima, bio je uspešan - zaplenjeno je, uništeno ili prodato stranim vlasnicima oko 1.000.000 tona brodova unionista (40% ukupne tonaže iz 1860). Najpoznatije pomoćne krstarice bile su Alabama, Florida, Sumter i Šenandoa, od kojih su se samo prve dve održale duže od jedne godine.

Rezultati

Na brzu ruku organizovane i slabo obučene i vođene jedinice Severa i Juga nisu u 1861. gdini donele nikakav značajniji rezultat koji bi uticao na dalji tok i ishod rata. Obema stranama predstojalo je da organizuju i obuče jedinice i ponovo razmotre svoje ratne planove.

Ratne operacije u 1862. godini

Neuspela ofanziva Unije na Ričmond

Vašington

Entitem

r.Potomak

Harpers Feri

Dolina Šenandoe

Ričmond

Šarpsburg

Bul Ran

Fredriksburg

r.Repehenek

r.Džejms

Merilend

Virdžinija

Zapadna Virdžinija

Kentaki

Pensilvanija

Severna Karolina

Bitke na istočnom ratištu Američkog građanskog rata tokom 1862. na mapi Virdžinije. Imena reka označavaju njihova ušća: Vašington je na reci Potomak, Frederiksburg na reci Repehenek, a Ričmond na reci Džejms.

U proleće 1862. snage Unije pod komandom generala Džordža Meklelena (oko 190.000 ljudi) krenule su u ofanzivu na Ričmond, gde su secesionisti imali 85.000 ljudi. Nakon završenih pokreta, prethodnih dejstava i prikupljanja u maju i junu, protivničke snage bile su spremne za obračun. Zapovednik odbrane Ričmonda, general Džozef Džonston, pokušao je da zadrži napredovanje snaga Unije kod Sevn Pajnsa (31. maja-1. juna).

Bez obzira na slabiji odnos snaga, komandant secesionističkih trupa general Robert Li naredio je 26. juna napad, čime je započela sedmodnevna bitka kod Ričmonda. Poraz korpusa na levoj obali reke Čikahominija (engl. Chickahominy River) izazvao je u štabu armija Severa veliko obeshrabrenje. Ne verujući više da može potući Lija i zauzeti Ričmond, Meklelen je odlučio da odstupi do donjeg toka reke Džejms (engl. James River), smatrajući da ofanzivu može ponoviti samo sa znatnim pojačanjima.

U Vašingtonu su bili drugog mišljenja, pa su mesto njega za vrhovnog komandanta odredili generala Henri Heleka (engl. Henry Halleck). Ovaj je naredio prebacivanje armije morem u Ekvija Krik (engl. Aquia Creek), pritoku Potomaka, da bi se radi ponovne ofanzive prema Ričmondu mogla spojiti s armijom generala Poupa koga je Linkoln postavio za komandanta svih snaga na Repeheneku (engl. Rappahannock River) i u dolini Šenandoe.

Ofanziva Konfederacije u Severnu Virdžiniju

Ovo radikalno menjanje operacionog plana rastavilo je snage Severa u opasnoj meri, a Li je umeo da iskoristi ovu slabost. Meklelen, koji je smenjen sa dužnosti vrhovnog komandanta snaga Severa, ali je zadržao komandu nad armijom na Potomaku, sa glavninom je još bio na donjem Džejmsu kada je Li, zaključivši da se Unionisti spremaju da evakuišu poluostrvo Virdžinija, ostavio pred Ričmondom 20.000 ljudi, a sa 50.000 krenuo u Severnu Virdžiniju da bi tamošnjim snagama Severa zadao udarac još dok je Meklelen plovio morem. Li je snage generala Poupa našao na jakom položaju iza reke Repeheneka i, odlučivši se za širok obuhvat desnog krila, iznudio 29. i 30. avgusta drugu bitku na Bul Ranu. Lijeve trupe su odbile sve napade unionista, ali nisu mogle sprečiti njihovo povlačenje u Vašington.

Upad Konfederacije u Merilend

Pohod u Merilend, septembra 1862.

Poup je prinuđen da prepusti komandu Meklelenu, koji je tada određen za komandanta svih unionističkih snaga na Potomaku (oko 150.000 ljudi). Li nije želeo da druga pobeda na Bul Ranu ostane neiskorišćena i, pošto je dobio pojačanje, ušao je u Merilend da bi ovu državu odvojio od Unije. Vlada nije dozvolila Meklelenu da sa celom armijom krene protiv Lija; 60.000 morao je ostaviti radi zaštite Vašingtona, ali je sa 90.000 ipak bio dva puta jači od Lija, koji se pred njim povukao iza reke Entitem. Ovde ga je Meklelen napao 17. septembra, ali pošto je oklevao da uvede u borbu i poslednje rezerve, Južnjaci su odbili sve napade. I pored toga, pred velikom nadmoćnšću trupa Severa, morali su da napuste Merilend.

Kako je Meklelen oklevao da u Virdžiniji iznudi drugu bitku, zamenjen je generalom E. Bernsajdom, koji je prihvatio nov plan: da krene preko Ekvi Krika do Repeheneka, pređe reku iznenada kod Fredriksburga i nastavi nastupanje pravo ka Ričmondu. Ali je Li uspeo da na vreme posedne položaj na visovima kod Fredriksburga gde je 15. decembra odbio napad unionista, koji su pretrpeli strahovite gubitke. Obe protivničke strane prezimile su razdvojene Repehenekom.

Pomorsko ratište

U toku cele 1862. flota Severa je u Virdžiniji sadejstvovala kopnenoj vojsci prevoženjem trupa na moru i Potomaku, i vodila borbu sa brodovima secesionista. Pred kraj 1862. unionisti su zajedničkim operacijama kopnene vojske i ratne mornarice zaposeli više sporednih luka na obalama Juga. Dejstva u periodu 1861-1862. pokazala su da je ratna mornarica Severa slabo pripremljena. Karl Marks i Fridrih Engels su njenu komandu više puta kritikovali za taktičke greške i nesposobnosti u akcijama protiv obalskih utvrđenja Južnjaka.

Rezultati

Druga godina rata nije se završila nepovoljno za Jug. Uprkos brojnoj nadmoći unionista, Jug je odbio dve ofanzive Severa, u Virdžiniji, na glavnom ratištu, sačuvao je slobodu akcije, a na zapadu mogao je još održavati vezu sa pristalicama s druge strane Misisipija. Vlada Severa u prve dve godine rata nije vodila odlučnu ratnu politiku: ropstvo nije ukinuto, vojskom su komandovali političari bez ratnog iskustva, a buržoazija se koristila ratom za bogaćenje. Neodlučna politika Linkolnove vlade izazvala je sve jači protest narodnih masa: sve češće je zahtevano dodeljivanje zemlje farmerima, čišćenje vojske i administracije od reakcionarnih (pro-južnjačkih) elemenata i oslobođenje crnaca. Pod pritiskom birača Linkoln je u drugoj polovini 1862. sproveo niz era za efikasnije vođenje rata: svaki Amerikanac koji je upaltio neznatnu sumu novca mogao je dobiti zemlju; za izdaju SAD propisana je smrtna kazna; 1. januara 1863. stupio je na snagu zakon o oslobođenju crnaca - robova koji su pripadali sopstvenicima plantaža Juga, pročišćen je komandni kadar i obrazovani novi pukovi sastavljeni od radnika i oslobođenih robova. Ove mere su 1863. urodile plodom.

Ratne operacije u 1863. godini

Čanselorvil i novi upad u Merilend

Upad u Merilend i bitka kod Getisburga (1863).

Na istoku, obe strane čekale su priliku za ofanzivu. Međutim, zbog teškoća u snabdevanju, Južnjaci su morali da odvoje odrede radi prikupljanja hrane. Snage Severa, za čijeg je komandanta postavljen general Džozef Huker (engl. Joseph Hooker), umesto Bernsajda, pokušale su da dalekim zaobilaznim pokretom preko gornjeg toka Repeheneka prisile Južnjake da iziđu iz svojih šančeva. Konjički korpus unionista upućen je da ruši železnička postrojenja u pozadini secesionista. Međutim, kod Čanselorsvila, 1-3. maja, general Li, iako znatno slabijih snaga (60.000 Južnjaka protiv preko 130.000 unionista), odneo je jednu od svojih najvećih pobeda.

Južnjaci su zatim ponovo upali u Merilend: 1-3. jula došlo je do bitke kod Getizburga - 76.000 Južnjaka pritiv 115.000 unionista - u kojoj su južnjaci pretrpeli neuspeh. Trupe Severa propustile su priliku da unište neprijatelja koji se postepeno povlačio iz Repidena (engl. Rapiden River), iako su ga sledile do Repeheneka.

Rat na moru

Unionisti su početkom godine za operacije protiv Čarlstona opremili snažnu pomorsku eskadru. Posle neuspelih pokušaja frsiranja ulaza u luku 7. aprila i 10. avgusta, Čarlston je opsednut s kopna i blokiran s mora. Ova opsada čuvena je, pored ostalog, i zbog prve upotrebe podmornice u ratu. Mere preduzete te godine za odsecanje Konfederacije od uvoza pokazale su se korisnim: 1863. armija Juga počela je da oseća nestašicu municije i ratnog materijala.

Rezultati

U trećoj godini rata snage i sredstva Juga znatno su se smanjile. Gubitkom Misisipija i porazom kod Čatanuge skoro potpuno su odvojene četiri države: Teksas, Arkenso, Misisipi i Tenesi. Ovo opadanje snaga Juga odrazilo se i u Virdžiniji. Jug je, doduše, uspeo da zaustavi nadiranje vojske Unije, ali je za ofanzivnu akciju na neprijateljsku teritoriju, i pored ambicioznih planova i pokušaja, bio brojno suviše slab.

Ratne operacije u 1864. godini

Opsada Pitersburga i Ričmonda

Opsada Ričmonda i Pitersburga u jesen 1864.

Pošto vrhovni komandant Unije, Henri Helek (engl. Henry Halleck), nije za 18 meseci uspeo da koordinira pokrete daleko nadmoćnijih armija Severa na istočnom ratištu, Linkoln je na njegovo mesto postavio Granta, koji se u dosadašnjem toku rata pokazao kao daleko najsposobniji general Unije. Na zapadnom ratištu nasledio ga je general Vilijem Tekumseh Šerman. Grant je sa glavnom armijom u proleće krenuo na Ričmond, zaobilazeći sa istoka Lijeve položaje, iako je ovaj davao uporan otpor u nizu bojeva, kao kod Vildernesa (engl. Wilderness) 8. i 9. maja, i kod Spotsilvanije (engl. Spotsylvania) 19. maja. U ovim operacijama unionisti su izgubili oko 55.000 ljudi, a Južnjaci oko 25.000. Prebacivanje armije preko Čikahominija i Džejmsa 18-25. juna, bio je najuspeliji Grantov manevar. Ali, propustio je priliku da zauzme Pitersburg , koji je Li sporo pojačavao. Pitersburg i Ričmond, spojeni železnicom i zaštićeni rovovima sa severa, istoka i juga, predstavljali su jake tvrđave u koje su pojačanja i zalihe iz pozadine mogle stizati rekom, kanalima i železničkim prugama. Opsada Pitersburga pretvorila se u pravu rovovsku vojnu. Unionisti su produžavali svoje linije prema jugu, da bi zauzeli železničke pruge koje su s juga i jugozapada vodile u Pitersburg i Ričmond. No secesionisti su do kraja godine uspeli da zadrže dve železničke pruge. Naknadno su trupe generala Filipa Šeridena potisle trupe Juga iz doline Šenandoe, žitnice Ričmonda, koju su potpuno opustošile.

Za to vreme u bici kod Nešvila (15. decembra) uništena je poslednja organizovana armija Konfederacije na zapadnom ratištu, dok je general Šerman 15. novembra krenuo iz Atlante sa 60.000 ljudi i izveo do 21. decembra glasoviti marš kroz Džordžiju prema moru (Šermanov pohod) u Sevenu, jednu od poslednjih luka Konfederacije na obali Atlantika, pustošeći krajeve iz kojih se Jug snabdevao hranom.

Operacije na moru

Sve raspoložive snage ratne mornarice Severa (590 ratnih brodova podeljenih u 9 eskadri) angažovane su početkom godine u blokadi i radi zauzeća onih luka Konfederacije preko kojih se još snabdevala vojska Juga. Ipak su zajedničke operacije kopnene vojske i RM Severa u Floridi doživele poraz, a i kampanja na Red Riveru, u sadejstvu sa kopnenim snagama, doživela je poraz. Najzad je, 5. avgusta, admiral Feregat zauzeo Mobil, poslednju veću luku na obali Meksičkog zaliva.

Južnjaci su u toku 1864. na reci Rouenouk (engl. Roanoke River) izgradili novu rečnu flotilu, preduzeli operacije u području sundova i laguna i blagodareći svojoj oklopnjači Albemarle, uspeli da zauzmu Plimut i ponovo ovladaju sundom Elbemarl (engl. Albemarle Sund). Kada je 27. oktobra potopljena Albemarle, brodovi unionista su bez otpora ušli u u sund Elbemarl i zaposeli Plimut. Vilmington, poslednja luka Konfederacije, posle pada Savane branjen je utvrđenjem Fort Fišer (engl. Fort Fisher), baražima i ratnim brodovima, pa je za forsiranje ulaza bilo potrebno sadejstvo kopnene vojske. Zato je Fort Fišer zauzet tek 15. januara 1865, kombinovanim napadom s kopna i mora.

Ratne operacije u 1865. godini

Pad Pitersburga i kapitulacija

Poslednje borbe i Lijeva predaja kod Epometoksa.

Pad Ričmonda se očekivao pošto Južnjaci nisu imali snaga za odbranu svojih položaja. Grant je tada uputio snage pod Šermanom da krenu kroz obe Karoline prema severu i privukao snage pod Šeridanom iz doline Šenandoe. Južnjaci su pokušali napad da bi sprečili napredovanje unionista, ali su odbijeni. Tada unionisti nastupaju levim krilom. Šeridenova pobeda 1. aprila nad desnim krilom armije Juga kod Fajv Forksa (engl. Five Forks) dovela je trupe Severa do železničke pruge Pitersburg-Linčburg (engl. Lynchburg). Idućeg jutra su Grantove snage napale na širokom frontu i potisnule snage pod Lijevom komandom do predgrađa Pitersburga, a sledeće noći počelo je povlačenje trupa Juga. Ričmond se predao 3. aprila. Ostacima Lijeve armije zaprečen je put kod Epometoksa (engl. Appomatox), gde su kapitulirali 9. aprila.

Šermanove trupe su već 17. februara zauzele Kolumbiju i krenule dalje prema severu. Džonstonove snage kapitulirae su 26. aprila u Grinsborou (engl. Greensboro).

Ovim je otpor Juga skršen, rat završen, SAD su onovljene, a ropstvo je ukinuto.

Literatura

• Nikola Gažević, Vojna enciklopedija (knjiga 1), Vojnoizadavački zavod, Beograd (1970).
• C.R.Fish, American Civil War, New York, 1937.
• Barron Deadrick, Strategy in the Civil War, Harrisburg, 1951.
• American Military History, izdanje ministarstva kopnene vojske SAD, Washington, 1956.