Википедија

Kantata

Kantata (lat. cantare, pevati) je muzički oblik koji obuhvata melodije za ljudski glas praćene instrumentalnom pratnjom.[1] Oblik kantate nastaje u 18. veku. Kantata može imati svetovnu ili duhovnu sadržinu. Obično je skromnih dimenzija: uglavnom je čini od tri do sedam numera, ali ima i vrlo opsežmih dela i sa po dvadesetak numera koje se po obimu približavaju oratorijumu. Kantata je pretežno lirskog karaktera koji je zasnovan na poetskom tekstu, dok solista nastupa kao muzički kontrast orkestru i horu. Sastoje se iz recitativa, arija, horskih pasaža, korala i instrumentalnih uvertira i intermeca. Vrhunac popularnosti kantate su doživele u prvoj polovini 18. veka, paralelno sa operom i oratorijumom.

Solokvartet i gudači

Istorijski kontekst uredi

Termin je nastao početkom 17. veka, istovremeno sa operom[2] i oratorijumom.[3][4] Pre toga je sva „kulturna” muzika bila vokalna. Sa usponom instrumentalne muzike pojavio se ovaj pojam, dok je instrumentalna umetnost postala dovoljno razvijena da bi se mogla oličiti u sonatama. Od početka 17. veka do kraja 18. kantata za jedan ili dva solo glasa uz pratnju baso kontinua (a možda i nekoliko solo instrumenata) bila je glavni oblik italijanske vokalne kamerne muzike.[5]

Kantata se prvo sastojala od deklamativnog narativa ili scene u recitativu,[6][7] koju drži primitivna arija koja se ponavlja u intervalima.[8][9] Lepi primeri se mogu naći u crkvenoj muzici Đakoma Karisimija; i engleski vokalni solo Henrija Persela (kao što su Mad Tom i Mad Bess) pokazuju maksimum koji se može napraviti od ove arhaične forme. Sa usponom da kapo arije, kantata je postala grupa od dve ili tri arije kojima se pridružio recitativ. Brojni italijanski dueti i trijevi Džordža Friderika Hendla su primeri prilično velikih razmera. Njegov latinski motet Silete Venti, za sopranski solo, pokazuje upotrebu ovog oblika u crkvenoj muzici.[10]

Razlike od drugih muzičkih oblika uredi

 
Gde je moj prijatelj, BuxWV 111
Sveta kantata Ditriha Bukstehude
10. Horal: Isus ostaje moja radost
Iz kantate Srce i usta i delo i život, BWV 147 Johana Sebastijana Baha (Orkestar Gli Armonici. Ljubaznošću Musopena)
Imate poteškoće pri redprodukciji ovih zapisa?
Pogledajte VP:Pomoć oko snimaka.

Italijanska solo kantata je imala tendenciju da, kada je velikih razmera, postane nerazlučiva od scene u operi, na isti način na koji se crkvena kantata, solo ili horska, ne razlikuje od malog oratorijuma ili dela oratorijuma. Ovo je podjednako očigledno bilo da se ispituju Bahove crkvene kantate, kojih je skoro 200 sačuvano (pogledajte spisak Bahovih kantata), ili Handelove Čandos himne. U slučaju Johana Sebastijana Baha, neke od većih kantata se zapravo nazivaju oratorijumi; a Božićni oratorijum je zbirka od šest crkvenih kantata zapravo namenjenih za izvođenje u šest različitih dana, iako zajedno čine celovitu umetničku celinu kao i svaki klasični oratorijum.

Barok uredi

Tokom barokne ere, termin „kantata“ je generalno zadržao svoju originalnu italijansku upotrebu za opisivanje sekularnog vokalnog dela produžene dužine, često u različitim delovima, i obično italijanskog stila. Istovremeno, vokalni komadi sličnog obima, često sa nekoliko pevača, i raznim instrumentima, bili su veoma traženi za servise luteranske crkve. Takva dela su se obično nazivala geistliche Konzerte (jednina: geistliches Konzert, što znači sveti koncert). Mnogi od ovih komada su jednostavno nazvani početnim tekstom. Takve komade za liturgiju ili druge prilike nisu komponovali samo Bah već i Ditrih Bukstehude, Kristof Graupner, Gotfrid Hajnrih Štolcel i Georg Filip Teleman, između ostalih. Urednici Bach Gesellschaft društva su usvojili „svetu kantatu“ kao zgodnu zbirku za većinu Bahovih liturgijskih dela. Taj termin je zatim retroaktivno primenio na Filipa Spita da se odnosi na uporediva dela kompozitora od Hajnriha Šuca pa nadalje.[11] Mnoge svetovne kantate su komponovane za manifestacije plemstva. One su po formi bile toliko slične svetim da su mnoge od njih parodirane (delimično ili potpuno) na svete kantate, na primer u Bahovom Božićnom oratorijumu.

Bahove kantate uredi

Johan Sebastijan Bah, čijih je skoro 200 kantata sačuvano, predstavlja značajan je doprinos žanru.[12]

Reference uredi

  1. ^ Kennedy, Michael "Cantata", The Oxford Dictionary of Music, second edition, revised (Oxford and New York: Oxford University Press, 2006) ISBN 0-19-861459-4.
  2. ^ Oxford Illustrated History of Opera, Chapter 1; articles on Peri and Monteverdi in The Viking Opera Guide.
  3. ^ Smither, Howard E. (2000). A History of the Oratorio: The Oratorio in the Nineteenth and Twentieth Centuries, pp. 453 and 463. University of North Carolina Press. ISBN 0807825115
  4. ^ The New York Times (3 April 1987). "Oratorio Merges Christ and Buddha". Retrieved 3 May 2013.
  5. ^ Timms, Colin, Nigel Fortune, Malcolm Boyd, Friedhelm Krummacher, David Tunley, James R. Goodall, and Juan José Carreras. 2001. "Cantata", §I. The New Grove Dictionary of Music and Musicians, second edition, edited by Stanley Sadie and John Tyrrell. London: Macmillan Publishers.
  6. ^ Hope, Robert C. (1894), Mediaeval Music: An Historical Sketch, Elliott Stock, 1894; Pranava Books, 2013. ISBN 978-1-40868-650-8
  7. ^ Plantinga, Leon (1999), Beethoven's Concertos: History, Style, Performance, New York: W. W. Norton & Company, Inc. ISBN 0-393-04691-5
  8. ^ Anthony, James R. (1991). „Air and Aria added to French Opera from the Death of Lully to 1720”. fr. 77 (2): 201—219. 
  9. ^ Lewis, Anthony (1959). „Handel and the Aria”. Proceedings of the Royal Musical Association. 85: 95—107. doi:10.1093/jrma/85.1.95. 
  10. ^ Tovey, Donald. Francis. In Musical Forms, Meridian Books, 1956; reprinted by arrangement by Oxford University Press.
  11. ^ Krummacher, Friedhelm. „Cantata, § II: The German cantata to 1800”. Grove Music Online. Pristupljeno 6. 7. 2017. 
  12. ^ Dellal, Pamela. „What is a Cantata?”. www.emmanuelmusic.org. Pristupljeno 22. 4. 2018. 

Literatura uredi

  • V. Peričić i D. Skovran: Nauka o muzičkim oblicima - Beograd, Umetnička akademija, 1961, VII izd. 1991, 574 str.
  • Chester, Andrew. 1970. "Second Thoughts on a Rock Aesthetic: The Band". The New Left Review 1, no. 62 (July–August): 78–79. Reprinted in On Record: Rock, Pop, and the Written Word, edited by Simon Frith and Andrew Goodwin, 315–19. New York: Pantheon, 1990.
  • Keil, Charles. 1987. "Participatory Discrepancies and the Power of Music". Cultural Anthropology 2, No. 3 (August): 275–83.
  • Cadwallader, Allen. 1990. "Form and Tonal Process. The Design of Different Structural Levels". Trends in Schenkerian Research, A. Cadwallader ed. New York, etc.: Schirmer Books: 1-21.
  • Laskowski, Larry. 1990. "J.S. Bach's 'Binary' Dance Movements: Form and Voice-Leading", Schenker Studies, H. Siegel ed. Cambridge: CUP: 84-93.
  • Schmalfeldt, Janet. 1991. "Towards a Reconciliation of Schenkerian Concepts with Traditional and Recent Theories of Form", Music Analysis 10: 233-287.
  • Beach, David. 1993. "Schubert's Experiments with Sonata Form: Formal-Tonal Design versus Underlying Structure", Music Theory Spectrum 15: 1-18.
  • Smith, Peter. 1994. "Brahms and Schenker: A Mutual Response to Sonata Form", Music Theory Spectrum 16: 77-103.
  • Smith, Charles J. 1996. "Musical Form and Fundamental Structure: An Investigation of Schenker's Formenlehre". Music Analysis 15: 191-297.
  • Burnham, Scott. 2001. "Form", Cambridge History of Western Music Theory, Th. Christensen ed. Cambridge: CUP: 880-906.
  • Webster, James. 2009. "Formenlehre in Theory and Practice", Musical Form, Forms, and Formenlehre: Three Methodological Reflections, P. Bergé ed. Leuven: LUP: 123-139.
  • Hooper, Jason. 2011. "Heinrich Schenker's Early Conception of Form, 1895-1914". Theory and Practice 36: 35-64.
  • Schmalfeldt, Janet. 2011. In the Process of Becoming: Analytic and Philosophical Perspectives on Form in Early Nineteenth-Century Music, New York: Oxford University Press.
  • Cecchi, Alessandro (ed.). 2015. Schenker's Formenlehre. Rivista di Analisi e Teoria Musicale XXI, No. 2.
  • Appen, Ralf von / Frei-Hauenschild, Markus "AABA, Refrain, Chorus, Bridge, Prechorus – Song Forms and their Historical Development". In: Samples. Online Publikationen der Gesellschaft für Popularmusikforschung/German Society for Popular Music Studies e.V. Ed. by Ralf von Appen, André Doehring and Thomas Phleps. Vol. 13 (2015).
  • Apel, Willi (1962), Harvard dictionary of music .
  • Austin, William (1966), Music in the 20th Century, London: Dent .
  • Biba, Otto, American Symphony Orchestra: Dialogues and Extensions, Arhivirano iz originala 5. 3. 2009. g., Pristupljeno 21. 12. 2008 
  • Braunbehrens, Volkmar (1990), Mozart in Vienna, New York: Grove Weidenfeld, ISBN 0-8021-1009-6 .
  • Cook, N (1990), Music, Imagination and Culture, Oxford: Clarendon Press .
  • Copland, Aaron (2002), What to Listen for in Music, Revised edition of an authorized reprint of a hardcover edition published by McGraw-Hill Book Company, New York: Signet Classic., ISBN 0-451-52867-0 .
  • Drebes, Gerald (1992), „Schütz, Monteverdi und die "Vollkommenheit der Musik" – "Es steh Gott auf" aus den "Symphoniae sacrae" II (1647)”, Schütz-Jahrbuch, 14: 25—55, Arhivirano iz originala 3. 3. 2016. g. .
  • Gamble, T. (1984), „Imagination and Understanding in the Music Curriculum”, British Journal of Music Education, Cambridge University Press, 1 (1) .
  • Hodeir, André (2006), Pautrot, Jean-Louis, ur., The André Hodeir Jazz Reader, Ann Arbor: University of Michigan Press, ISBN 978-0-472-09883-5 .
  • Irmer, Otto von (1986), „Preface”, Beethoven: Klavierstücke, Munich: G. Henle .
  • Lewis, J. (17. 6. 2011), „Coleman Hawkins records Body and Soul: Number 14 in our series of the 50 key events in the history of jazz music”, The Guardian .
  • McCorkle, Donald M., Variationen uber ein Thema von Joseph Haydn (Norton Scores izd.), ISBN 0-393-09206-2 .
  • Mellers, Wilfred (1964), Music in a New Found Land: Themes and Developments in the History of American Music, London: Barrie and Rockliff .
  • Mellers, Wilfred (1983), Beethoven and the Voice of God, London: Faber .
  • Raymar, Aubyn (1931), „Preface”, Ur.: Bowen, York, Mozart: Miscellaneous Pieces for Pianforte, London: Associated Board of the Royal Schools of Music .
  • Sisman, Elaine (2001), „Variations”, Ur.: Sadie, Stanley; Tyrrell, John, The New Grove Dictionary of Music and Musicians (2nd izd.), London: Macmillan Publishers .
  • White, John David (1976), The Analysis of Music, Englewood Cliffs, N.J.: Prentice-Hall, ISBN 0-13-033233-X .
  • Ehrhardt, Damien (1998), La variation chez Robert Schumann. Forme et évolution (Diss. Sorbonne 1997), Lille: Presses Universitaires du Septentrion, ISBN 2-284-00573-X 
  • Nelson, Robert U. (1948), The Technique of Variation; A Study of the Instrumental Variation from Antonio de Cabezón to Max Reger, University of California Publications in Music, 3, Berkeley: University of California Press .
  • Reulein, Peter; Schlegel, Helmut (2016). Laudato si' / Ein franziskanisches Magnificat. Limburg an der Lahn: Dehm Verlag. str. 230. ISBN 978-3-943302-34-9. ISMN 979-0-50226-047-7. 
  • „Festkonzert zum Jubiläum des Referates Kirchenmusik / Laudato si' – Oratorium von Peter Reulein (Uraufführung)” (na jeziku: nemački). Liebfrauen, Frankfurt. 2016. Arhivirano iz originala 19. 10. 2016. g. Pristupljeno 19. 10. 2016. 
  • Bukofzer, Manfred F. Music in the Baroque Era. New York, NY: W.W. Norton and Co., Inc, 1947.
  • Smither, Howard. The History of the Oratorio. vol. 1–4, Chapel Hill, NC: Univ. of N.C. Press, 1977–2000.
  • Deedy, John. The Catholic Fact Book. Chicago, IL: Thomas Moore Press, 1986.
  • Grove Music Online, ed. L. Macy, grovemusic.com (subscription access).
  • Hardon, John A. Modern Catholic Dictionary. Garden City, NY: Doubleday and Co. Inc., 1980.
  • New Catholic Encyclopedia. New York: McGraw-Hill, 1967.
  • Randel, Don. "Oratorio". The Harvard Dictionary of Music. Cambridge, MA: The Belknap Press, 1986.
  • McGuire, Charles Edward. Elgar's Oratorios: The Creation of an Epic Narrative. Aldershot: Ashgate Press, 2002.
  • McGuire, Charles Edward. "Elgar, Judas, and the Theology of Betrayal." In 19th-Century Music, vol. XXIII, no. 3 (Spring, 2000), pp. 236–272.
  • Upton, George P. The Standard Oratorios, Chicago, 1893

Spoljašnje veze uredi

 
Kantata na Vikimedijinoj ostavi.
 
Vikizvornik ima tekst iz Enciklopedije Britanike (1911), članak Cantata.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кантата&oldid=27555194”