Karakačani

Karakačani (grč. σαρακατσάνοι) su grčka etnička grupa koja je živela na planini Pindu, u Grčkoj, a naseljavala je i istočne delove Stare planine u Bugarskoj. Uglavnom su nomadi, čuvaju ovce od kojih koriste mleko, meso i vunu. Proizvode kačkavalj, čiju su tehnologiju od njih preuzeli i srpski staroplaninski čobani. U Srbiji ih zovu i Ašanima ili Crnovuncima, s obzirom na to da su negovali stari balkanski soj ovaca tzv. karakačansku ovcu. Pravoslavne su vere i govore karakačanskim dijalektom. Danas ih, pored Grčke, ima u Bugarskoj (oko 15 hiljada), u Makedoniji, Albaniji i Maloj Aziji. U Srbiji se nisu zadržali.

Karakačanska deca, Kotel, Bugarska

Tri su tumačenja porekla reči „karakačan“. Po jednom, ime im dolazi od turske reči karakaçan ili kırkaçan, što znači „onaj koji ostavlja neobradivu zemlju“ ili „koji napušta planinu“, po drugoj, od dve turske reči „kara“ - crn, i „kačan“ - begunac, i treće, od arumunske reči sarac-tsani, što označava „siromah“.

U Srbiju su dolazili najviše u vreme dok su granice između balkanskih država bile porozne, kada su mogli svoja stada iz Egejske i Vardarske Makedonije da doteruju na pašnjake Besne Kobile, Vardenika, Čemernika i Stare planine. Opisana je 1881. godine jedna zadruga Ašana ili Kuco-Vlaha na vrhu planine Jastrebac zvanom Ravna Gora. Njih 24 pripadnika (oba pola) sa 800 ovaca i 25 konja, došli su iz okoline Prilepa, i tu na pašnjaku živeli tokom sezone u šest zemunica, baveći se ovčarstvom i tkanjem vunenih predmeta. Glavni u porodici je bio starac Kosta Mihajlović. Poslednji njihov boravak zabeležen je između dva svetska rata.

Bilo ih je tokom zime 1936. godine u Đevđelijskoj dolini, a došli su iz Epira. Nomadi više etničkih grupa činili su zajedno "Karakačane", jer je ovih bilo najviše. Glavni zapovednik "ćaja" je sve rešavao a posebno je morao da vodi brigu o "redu" (organizaciji i disciplini), bez kojeg nisu mogli da se odbrane od neprijatelja. Njihov čuveni "ćaja" Nikola postradao je 1924. godine od čete arbanaškog razbojnika Kaljoša, jer nije čuvao red. Vodili su patrijarhalni način života, boraveći neprestano u divljini sa stokom. Među ljude su se mešali samo "ćaja" i starije starešine, dok su se žene krile. Kupovali su se samo so, cipele i neke sitnice. Sklapali su maloletničke brakove, koji su pogađani dok su budući supružnici bili mala deca. Isključivo su se držali časti i date reči kao neprikosnovenih. Njihov sir je bio vrlo kvalitetan i izvozio se na inostrana tržišta. Posebno je bio kvalitetan njihov proizvod skupi sir "Porte". Imovinske podatke su urezivali u drveni "četni raboš". Hranili su se pripadnici plemena mlekom i maslom, a od masla su pravili "žižak", kao jedino sredstvo za osvetljenje noću.

Godine 1937. kod Dojrana je bilo još preostalih 140 nomadskih porodica tog starog balkanskog plemena. Stanovali su na ograncima planine Kožuh, u kućicama podignutim od jezerske trske i pruća. Sebe su smatrali Karačanima i negirali da su Kuco-Vlasi. Prodavali su ovčiji sir i jaganjce i stalno se premeštali sa svojim karavanom natovarenih mazgi. Tu im je bio starešina - vođa plemena Rista, a imali su 20.000 ovaca. Prezirali su naročito lažljivce; ubijali bi čoveka za jednu izrečenu laž. Obožavali su pravoslavne ikone Bogorodice.

Pod planinom Istok, blizu Resena bilo je 1938. godine jedno pleme Karakačana. Tu su stigli te godine sa svojih 10.000 ovaca, koje su pratili veliki psi. Smestilo se u 40 ovčarskih kolibica njih 180 duša - ljudi, žena i dece. Uz logor se nalazila primitivna manufaktura za proivodnju kačkavalja. Svaka porodica je imala svog čobanina i planinku. Mleko su prodavali do Sv. Ilije, a od tada do Krstovdana (prekida) pravili su kajmak i sir za sebe i prodaju. Na čelu plemena bio je starac "ćaja" Sterije Dimitrijević, od kojeg je sve zavisilo; imao je neograničenu vlast. Njegovo nomadsko pleme je bilo iz Grčke, i svake godine tražili su iznova pogodne pašnjake za svoju stoku. Po konstituciji to su većinom suvi, bledi, mršavi a zdravi ljudi.

Na Čemerniku o njihovom boravku svedoče toponimi: Ašanske kolibe i Ašanske livade, gde su im bili stanovi na saonicama i ispaša ovaca. Sa Čemernika su pobegli tridesetih godina 20. veka, posle sukoba sa vlasinskim i crnotravskim čobanima, pri čemu su jednoga ubili. To je bio razlog da se više na Vlasinskoj visoravni ne pojave.

Njihova crnoruna ovca se i danas zadržala na ovim prostorima. U selu Mlačištu je očuvano jedno stado, od koga su potom, 2006. napravljena još dva zapata u okolini Dimitrovgrada (selo Kamenica) i Bosilegrada.

Vidi još

• Karakačanska ovca

Literatura

• Feliks Kanic: Srbija, zemlja i stanovništvo od rimskog doba do kraja XIX veka,
• Rista Nikolić: Krajište i Vlasina, SANU, 1912.
• Jovan F. Trifunovski: Grdelička klisura, antropogeografska rasprava, Narodni muzej, Leskovac, 1964.
• Radomir Kostadinović: Crna Trava i Crnotravci, Leskovac, 1968.
• T. D. Marjanović: Zavičajna čitanka, Vlasotince, 2001.
• Iva Trajković: Stočarstvo na Čemerniku, Leskovački zbornik XLIV, 2004, 253 – 274.