Википедија

Klinasto pismo

старо писмо

Klinasto pismo ili klinopis je jedan od najranijih pisama. Stvorili su ga Sumerci u krajem 4. milenijuma p. n. e, kao sistem piktograma. Vremenom, piktogrami su pojednostavljeni i postali apstraktni.

Klinasto pismo
Tipdrevno pismo
Vremenski period
IV milenijum p. n. e.
Ovaj članak sadrži MFA fonetske simbole. Bez odgovorajuće podrške, možda ćete videti upitnike, kutije ili druge simbole umesto unikod karaktera.
Ploča sa klinastim pismom

Klinastim pismom se pisalo po glinenim pločicama, u koje su se utiskivali znakovi komadom trske (stilusom). Otisci su imali oblik klina, po čemu je pismo i dobilo ime.

Istorija uredi

Sistem pisanja klinastim pismom je nastao verovatno oko 3000. p. n. e. u Sumeru; poslednja upotreba se beleži godine 75.

 
Sumerski natpis u arhaičnom monumentalnom stilu (oko 26. p. n. e.)

Klinasto pismo je prošlo bitne promene kroz period od više od dva milenijuma. Sledeća slika prikazuje razvoj znaka SAG „glava“.

 

Stadijum 1 prikazuje piktograma kako je crtan oko 3000. p. n. e. Stadijum 2 je rotiran piktogram, kakav se upotrebljavao oko 2800. p. n. e. Stadijum 3 je apskraktni glif u arhaičnim monumentalnim natpisima, iz oko 2600. p. n. e, a stadijum 4 je znak kako je pisan u glini, u isto vreme kao i stadijum 3. Stadijum 5 predstavlja kasni 3. milenijum . p. n. e; stadijum 6 je staroasirski znak ranog 2. milenijuma, kako su ga koristili Hetiti. Stadijum 7 je pojednostavljen znak kakvog su pisali asirski pisari u početkom 1. milenijuma p. n. e. sve do izumiranja pisma.

Sumerci i njihova kultura uredi

Ovo pismo ima korene u slikovnom pismu Sumeraca. Klinastim pismom su se služili mnogi narodi: Sumerci, Vavilonci, Elamiti, Hetiti, Asirci, Hurijci, Ugarićani, Persijanci, Aramejci.[1]

Računa se da je njihova kultura trajala i delovala bar 3000 godina. To je najstariji civilizovan narod Bliskog istoka.

U Helmotovoj Istorija sveta, objavljenoj 1913. godine još stoji rečenica: „Povijest Sumerana nam nije poznata.“ To danas više nije tačno. U međuvremenu su arheolozi uspeli da rasvetle istoriju tog naroda.

Narodi klasičnog starog veka navodno ništa nisu znali o Sumercima. Ni Herodot ih ne spominje. Prvi je Berosus, naučnik koji je živeo u Vavilonu 250. godine p. n. e. izneo neke legende o njima.

Još u 19. veku istraživači nisu znali odgonetnuti njihovo klinasto pismo. Hamburški filolog Georg Fridrih Grotefend (1775—1853) prvi je uspeo da odgonetne njihove pismene znakove. Njegov rad je dopunio naučnik Julius Opert (1825—1905) po nalogu francuske vlade.

Engles Ravilson, diplomata u Persiji i arheolog iz hobija uspeo je da dešifruje jednu ploču, na kojoj je bio istovremeno ugraviran i vavilonski prevod. Prošlo je više godina dok su stručnjaci uspeli u potpunosti pročitati to pismo, koje je imalo više od 500 znakova, i koje je bilo urezano posebnom vrstom pisaljke.

Vreme mu nije moglo ništa. Sačuvalo se na glinenim pločicama, koje su nađene u velikom broju, jer je u međurečju bilo mnogo gline.[2][3]

Pribor i način pisanja uredi

Znakovi su se utiskivali u pločice od vlažne gline pomoću trobridnog štapića. Nakon toga su se pločice od gline pekle.

Tim pismom su ispisani kasnije i drugi spomenici od tvrdog materijala: bazalta, zlata, srebra i dr.

Trostrukom pisaljkom od drveta, kosti ili od metala utiskivala su se u glini četiri osnovna znaka: klin, ugao, strelica. Međusobnim povezivanjem ova četiri osnovna znaka dobilo sepreko 500 pismenih znakova.[3]

Značaj klinastog pisma uredi

Najzaostaliji narodi imaju svoj jezik, ali pismo imaju samo oni koji su kulturno razvijeni. Nađena su ova pisma: hetitsko, starokretsko, staropersijsko, meroitsko, sumersko, feničansko, hebrejsko, jermensko, irijsko, arapsko, grčko i koptsko. Sva su dešifrovana, što je ogroman naučni poduhvat. U tim pismima leži ključ za poznavanje stare orijentalne istorije.

U Istanbulskom muzeju antike, na hiljade klinastih zapisa i danas čeka da budu odgonetnuti. Na primer dešifrovana je stela sa zakonima vavilonskog vladara Hamurabija koji je živeo oko 2000. godine p. n. e. Dugo je smatran prvim zakonodavcem maloazijskih država, ali su iskopavanjima iz 1949. godine pronađeni još stariji zakoni. Godine 1951, profesor Kramer sa Filadelfijskog univerziteta, specijalist za sumersku književnost dešifrovao je dokument iz 2050. godine p. n. e. Reč je o ukazu kralja Urnamua. On je izgradio mnogo hramova od kojih i danas postoji stepenast toranj u gradu Uru. Iz dešifrovaih pločica se vidi da su Urnamuovi zakoni – a nađeno ih je više u suprotnosti sa Hamurabijevim zakonom, kojima je princip „oko za oko, zub za zub“. U zapisu Tiglat-Plisera I (1116—1101) nađeno je pismo koje opisuje pojedinosti jedne vojne akcije. Prevod glasi: „Progonio sam šezdeset kraljeva zemalja Nairi, zajedno sa njihovim saveznicima, sve do gornjeg mora (slanog visinskog jezera Van). Osvojio sam njihove gradove i odneo svu njihovu imovinu. Gradove sam opustošio i spalio i pretvorio u ruševine. Velika stada stoke odveo sam. Zarobio sam sve kraljeve zemalja Nairi. Prema njima sam imao milosti i poštedeo im život...“ I različiti drugi klinasti zapisi daju odličan uvid u život starog Vavilona, asira i kraljevstva Hetita.

Poznati su gotovo svi njihovi kraljevi i trajanje njihovih dinastija, gotovo sva njihova dela i nedela zbog kojih su propali. Iz drevnih zapisa Sumeraca vidi se da su i kod njih postojale klasne razlike i da je život siromašnih bio jako težak.

Poznato je ime jednog kralja reformatora, Urukagine iz Lagaša, koji je vladao oko 2900. godina p. n. e. Na glinenoj ploči nađen je jedan od njegovih ukaza „Visoki sveštenik ne sme ući u vrt neke siromašne majke da za sebe na ime poreza uzme voće, jer je to krađa.“ Godine 2897. pre n. e upao je neki Lugal-Zagisi u sumersku državu, osvojio grad Lagaš, svrgnuo kralja Urukagina, razorio hramove i božanske kipove, ubijao i pljačkao.

Sumerski presnik Dingiradamu, žalio se tada: „Čak su nam i kralja odvukli iz hrama. Gospodarice mojega grada kad ćeš se vratiti i ponovo nam podariti mir.“ Pod vladarom Gudeom (oko 2600. godine p. n.e.) zemlja Sumerana ponovo je oživela. Na njegovom grobnom kamenu stoji: „Za tvoje je vladavine sluškinja bila ravnopravna s gospodaricom. Rob je smeo hodati kraj gospodara, slabi bi se smeli odmoriti kod jakih.“ Na glinenim pločicama je napisana i „knjiga“, „Ep o Gilgamešu“, vavilonskom junaku. Pripoveda o očajničkim pokušajima ljudske vrste da osvoji vreme i pobedi smrt. Gilgameš, kralj i ratnik Vavilona, slomljen je smrću najboljeg prijatelja i kreće u avanture koje slikovito predočavaju i Herkula i Odiseja. Njegov cilj je da pronađe smisao života a ne samo da izdrži iskušenja. Ep o Gilgamešu je fenomen jer se verzije o njemu protežu na period od 1500 godina između 2100. i 600. godine p. n.e. Za čovečanstvo bi bio veliki gubitak da on nije sačuvan i dešifrovan, jer priče o Gilgamešu čine ep o celokupnoj civilizaciji.[3]

Reference uredi

  1. ^ Abraham, Hendrik Jagersma (1955). A descriptive grammar of Sumerian (PDF). str. 776. Pristupljeno 10. 04. 2017. 
  2. ^ Nojbert, Oto (1977). Tutankhamon : kralj u zlatnim kovčezima. Zagreb : Stvarnost, [1977]. COBISS.SR 56650508
  3. ^ a b v Furunović, Dragutin (1999). Istorija i estetika knjige. Beograd. str. 174—184. 

Literatura uredi

  • Nojbert, Oto (1977). Tutankhamon : kralj u zlatnim kovčezima. Zagreb : Stvarnost, [1977]. COBISS.SR 56650508
  • Abraham, Hendrik Jagersma (1955). A descriptive grammar of Sumerian (PDF). стр. 776. Приступљено 10. 04. 2017. 
  • Adkins, Lesley, Empires of the Plain: Henry Rawlinson and the Lost Languages of Babylon, New York, St. Martin's Press (2003) ISBN 978-0-312-33002-6
  • Bertman, Stephen (2005), Handbook to Life in Ancient Mesopotamia, Oxford University Press, ISBN 978-0-19-518364-1 
  • Bogacz, Bartosz; Mara, Hubert (30. 6. 2022). „Digital Assyriology—Advances in Visual Cuneiform Analysis”. Journal on Computing and Cultural Heritage. 15 (2): 1—22. S2CID 248843112. doi:10.1145/3491239. 
  • R. Borger, Assyrisch-Babylonische Zeichenliste, 2nd ed., Neukirchen-Vluyn (1981)
  • Borger, Rykle (2004). Dietrich, M.; Loretz, O., ur. Mesopotamisches Zeichenlexikon. Alter Orient und Altes Testament. 305. Münster: Ugarit Verlag. ISBN 978-3-927120-82-2. 
  • Burnouf, E. (1836). "Mémoire sur deux Inscriptions Cunéiformes trouvées près d'Hamadan et qui font partie des papiers du Dr Schulz", [Memoir on two cuneiform inscriptions [that were] found near Hamadan and that form part of the papers of Dr. Schulz], Imprimerie Royale, Paris.
  • Cammarosano, M. (2017–2018) "Cuneiform Writing Techniques", cuneiform.neocities.org (with further bibliography)
  • Charvát, Petr. "Cherchez la femme: The SAL Sign in Proto-Cuneiform Writing". La famille dans le Proche-Orient ancien: réalités, symbolismes et images: Proceedings of the 55e Rencontre Assyriologique Internationale, Paris, edited by Lionel Marti, University Park, USA: Penn State University Press, 2021, pp. 169–182
  • Daniels, Peter; Bright, William (1996). The World's Writing Systems. Oxford University Press. str. 146. ISBN 978-0-19-507993-7. 
  • A. Deimel (1922), Liste der archaischen Keilschriftzeichen ("LAK"), WVDOG 40, Berlin.
  • A. Deimel (1925–1950), Šumerisches Lexikon, Pontificum Institutum Biblicum.
  • F. Ellermeier, M. Studt, Sumerisches Glossar
  • Englund, Robert K. (1996). The Proto-cuneiform Texts from Diverse Collections. Berlin: Gebr. Mann Verlag. ISBN 978-3786118756. 
  • Robert K. Englund; Rainer M. Boehmer (1994). Archaic Administrative Texts from Uruk – The Early Campaigns. Berlin: Gebr. Mann Verla. ISBN 978-3786117452. 
  • A. Falkenstein, Archaische Texte aus Uruk, Berlin-Leipzig (1936)
  • Charpin, Dominique. 2004. 'Lire et écrire en Mésopotamie: une affaire dé spécialistes?' Comptes rendus de l'Académie des Inscriptions et Belles Lettres: 481–501.
  • E. Forrer, Die Keilschrift von Boghazköi, Leipzig (1922)
  • J. Friedrich, Hethitisches Keilschrift-Lesebuch, Heidelberg (1960)
  • Jean-Jacques Glassner, The Invention of Cuneiform, English translation, Johns Hopkins University Press (2003), ISBN 978-0-8018-7389-8.
  • Hayes, John L. (2000). A Manual of Sumerian Grammar and Texts. Aids and Research Tools in Ancient Near Eastern Studies. 5 (2d izd.). Malibu: Undena Publications. ISBN 978-0-89003-197-1. 
  • Heeren (1815) "Ideen über die Politik, den Verkehr und den Handel der vornehmsten Volker der alten Welt", vol. i. pp. 563 seq., translated into English in 1833.
  • Kramer, Samuel Noah (1981). „Appendix B: The Origin of the Cuneiform Writing System”. History Begins at Sumer: Thirty-Nine Firsts in Man's Recorded History (3d revised izd.). Philadelphia: University of Pennsylvania Press. str. 381—383. ISBN 978-0-8122-7812-5. 
  • René Labat, Manuel d'epigraphie Akkadienne, Geuthner, Paris (1959); 6th ed., extended by Florence Malbran-Labat (1999), ISBN 978-2-7053-3583-0.
  • Lassen, Christian (1836) Die Altpersischen Keil-Inschriften von Persepolis. Entzifferung des Alphabets und Erklärung des Inhalts. [The Old-Persian cuneiform inscriptions of Persepolis. Decipherment of the alphabet and explanation of its content.] Eduard Weber, Bonn, (Germany).
  • Mittermayer, Catherine; Attinger, Pascal (2006). Altbabylonische Zeichenliste der Sumerisch-Literarischen Texte. Orbis Biblicus et Orientalis. Special Edition. Academic Press Fribourg. ISBN 978-3-7278-1551-5. 
  • Moorey, P. R. S. (1992). A Century of Biblical Archaeology. Westminster Knox Press. ISBN 978-0-664-25392-9.
  • O. Neugebauer, A. Sachs (eds.), Mathematical Cuneiform Texts, New Haven (1945).
  • Patri, Sylvain (2009). „La perception des consonnes hittites dans les langues étrangères au XIIIe siècle”. Zeitschrift für Assyriologie und Vorderasiatische Archäologie. 99. S2CID 162379324. doi:10.1515/ZA.2009.003. .
  • Prichard, James Cowles (1844). "Researches Into the Physical History of Mankind", 3rd ed., vol IV, Sherwood, Gilbert and Piper, London.
  • Rawlinson, H. C. (1848). „The Persian Cuneiform Inscription at Behistun, Decyphered and Translated; with a Memoir on Persian Cuneiform Inscriptions in General, and on That of Behistun in Particular”. Journal of the Royal Asiatic Society of Great Britain and Ireland. 10. JSTOR 25581217. .
  • Rune Rattenborg et al., Open Access Index for the Geographical Distribution of the Cuneiform Corpus, University of Uppsala, Cuneiform Digital Library Journal, Cuneiform Digital Library Initiative, 2021:001 ISSN 1540-8779
  • Y. Rosengarten, Répertoire commenté des signes présargoniques sumériens de Lagash, Paris (1967)
  • Chr. Rüster, E. Neu, Hethitisches Zeichenlexikon (HZL), Wiesbaden (1989)
  • Sayce, Rev. A. H. (1908). "The Archaeology of the Cuneiform Inscriptions", Second Edition-revised, 1908, Society for Promoting Christian Knowledge, London, Brighton, New York; at pp. 9–16 Not in copyright
  • Nikolaus Schneider, Die Keilschriftzeichen der Wirtschaftsurkunden von Ur III nebst ihren charakteristischsten Schreibvarianten, Keilschrift-Paläographie; Heft 2, Rom: Päpstliches Bibelinstitut (1935).
  • Wilcke, Claus. 2000. Wer las und schrieb in Babylonien und Assyrien. Sitzungsberichte der Bayerischen Akademie der Wissenschaften Philosophisch-historische Klasse. 2000/6. München: Verlag der Bayerischen Akademie der Wissenschaften.
  • Wolfgang Schramm, Akkadische Logogramme, Goettinger Arbeitshefte zur Altorientalischen Literatur (GAAL) Heft 4, Goettingen (2003), ISBN 978-3-936297-01-0.
  • F. Thureau-Dangin, Recherches sur l'origine de l'écriture cunéiforme, Paris (1898).
  • Ronald Herbert Sack, Cuneiform Documents from the Chaldean and Persian Periods, (1994) ISBN 978-0-945636-67-0

Spoljašnje veze uredi

 
Klinasto pismo na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Клинасто_писмо&oldid=27556567”