Klod Adrijan Helvecijus
Klod Adrijan Helvecijus (franc. Claude Adrien Helvétius; Pariz, 26. januar 1715 – Pariz, 26. decembar 1771[1]) je bio jedan od najistaknutijih francuskih filozofa osamnaestog veka, pored Monteskjea, Voltera, la Metrija, Holbaha, i Didroa, mason[2], pesnik i intelektualac. Bavio se i problemima vaspitanja i isticao ogromnu ulogu vaspitanja u formiranju čoveka. Zahtevao je bolju organizaciju škola i nastave i isticao je veliki značaj prosvete uopšte.
Klod Adrijan Helvecijus | |
|---|---|
 Klod Adrijan Helvecijus | |
| Puno ime | Klod Adrijan Helvecijus |
| Datum rođenja | 26. januar 1715. |
| Mesto rođenja | Pariz,  Kraljevstvo Francuska |
| Datum smrti | 26. decembar 1771. (56 god.) |
| Mesto smrti | Pariz, Kraljevstvo Francuska |
| Supružnik | Anne-Catherine de Ligniville, Madame Helvétius |
| Roditelji | Jean Claude Adrian Helvetius |
Biografija uredi
Rodio se u Parizu kao potomak plemićke porodice. Školovao se kod jezuita i vrlo rano upoznao sa filozofijom Džona Loka. Na preporuku kraljice dobio je unosno radno mesto oko prikupljanja poreza, ali se uverio u nepravde feudalnog poretka i napustio posao posvetivši se filozofiji.
Rad uredi
Iako se Helvecijus bavio problemima vaspitanja, on je bio pre svega filozf. Napisao je delo „O razumu“ (1758), koje je za kratko vreme postalo popularno, tako da je kasnije doživelo mnoga izdanja i bilo prevedeno na mnoge evropske jezike. Zbog toga je odlukom Sorbone bilo osuđeno i 1759. godine javno spaljeno kao „opasno za osnovne hrišćanske religije“. Njegovo drugo veliko delo „O čoveku i njegovim umnim sposobnostima“ izašlo je godinu dana posle njegove smrti 1772. godine (Delo je štampao ruski knez Galicin). Oba dela sadrže zanimljiv materijal o pedagoškim razmišljanjima Helvecijusa.
Senzualistička gledišta uredi
U oblasti saznanja on je zastupao senzualistička gledišta Džona Loka, da nema ničega u razumu što prethodno nije bilo u čulima. Polazeći od ovakvih gledišta Helvecijus smatra da su osećanja izvor celokupne psihičke delatnosti čoveka, a razlike koje se javljaju u ponašanju ljudi u velikoj meri zavise od interesa. Interesi su prema Helvecijusu sve ono što nas može sačuvati od neugodnosti, odnosno „dobro je sve ono što je u našem interesu, što je korisno“. On je dakle zastupao mišljenje da čovek može da nauči sve, samo treba probuditi u njemu odgovarajuće interesovanje. U odnosu na prirodu čoveka Helvecijus ističe da se svi ljudi „rađaju sa istim sposobnostima i jednako su nadareni umnim i fizičkim moćima“, što znači da priroda ne čini ljude nejednakima, razlike nastaju pod uticajem vaspitanja, jer je čovek u duhovnom pogledu isključivo plod vaspitanja .
Pedagoški pogledi uredi
On ne razlikuje specifičan vaspitni uticaj sredine, već pod vaspitanjem razume uticaje društvene sredine u najširem smislu reči. Takvo shvatanje odnosa sredine i vaspitanja služilo mu je da kritikuje tadašnje feudalno društvo. S obzirom na to da se razlike kod ljudi javljaju zbog različitog vaspitanja, Helvecijus traži da svi ljudi imaju, jednaka prava na obrazovanje, čime je negirao aristokratski monopol na vaspitanje. Dakle, u skladu sa svojim istorijskim idealizmom, Helvecijus je bio ubeđen da je vaspitanje svemoćno i da je čovek u bilo kom pogledu produkt vaspitanja .
Kritika sholastike uredi
Helvecijus pridaje veliki značaj nauci jer se ona zasniva na iskustvu, kritikujući pri tome sholastiku, njene metode i monopol sveštenstva u oblasti škola. Zastupao je mišljenje da kod dece treba razvijati aktivnost i uvažavati njihova iskustva, kao i Ruso, Helvecijus je u ovome preterivao, mada se time izrazito borio za bolju školu.
Helvecijusova shvatanja moralog vaspitanja uredi
Moralnom vaspitanju Helvecijus posvećuje dosta prostora, ali kritikuje moral zasnovan na religiji, i naziva ga „spletom grubih zabluda i protivurečnosti“. Odbacujući crkveni moral, Helvecijus ističe: „ Teško nacijama koje popovima poveravaju vaspitanje svojih građana“ . Moralno vaspitanje je moguće samo ako pravilno shvatimo interes i ličnu korist, ako sagledamo usku vezu prosvećenosti i morala. Lični interes koji je u osnovi svakog morala nikako ne protivureči društveno m interesu. Već se naprotiv potpuno slaže sa njim, jer „društveno dobro je vrhovni zakon“.
Za razliku od Loka, Helvecijus je davao prednost društveom vaspitanju nad individualnim. On je time pridavao važnost školi, kao socijalnoj sredini, u kojoj se“ pruža mogućnost takmičenja, osposobljava se potreban kadar... zahteva se određena strogost“. Školu treba da organizuje država, koja je jedina sposobna da oslobodi čoveka predrasuda i praznoverja, da stvori čoveka-patriotu, čoveka koji će svoje interese prilagoditi interesima nacije i države.
Pedagoške ideje francuskih materijalista uredi
Francuski materijsalisti su smatrali materiju kao fizičku realnost i ukazivali na sveopšte uzajamno dejstvo u prirodi. U teoriji saznanja bili su senzualisti, smatrali su da se osećaji koji se dobijaju iz spoljašnjeg sveta, izvor saznanja. Drugim rečima, bili su senzualisti – materijalisti, smatrajući da je saznanje odraz spoljašnjeg sveta u ljudskoj glavi. Francuski materijalisti precenjivali su uticaj sredine, a čoveka smatrali samo kao proizvod sredine i vaspitanja. Ako su u odnosu na prirodu bili materijalisti, u odnosu na društvo bili su idealisti, jer su smatrali da „mišljenje uravlja svetom“. To je i razlog što razumu i vaspitanju poklanjaju izuzetnu pažnju kao sredstvo za uspostavljanje novog društva. Razume se da su takve ideje utopističke, al su ipak za svoje vreme predstavljale revolucionarno napredno učenje, jer su rušile feudalne teorije o urođenim idejama i urođenim pravima. Pedagoške ideje francuskih filozofa i materijalista osamnaestog veka, među kojima su ključno mesto imali Helvecijus i Didro, uticali su na nastupajuće događaje, pre svega francusku revoluciju (1789), ali i na pedagoške koncepcije socijal-utopista devetnaestog veka.
Reference uredi
- ^ Michaud, Biographie universelle ancienne et moderne, 1843, Tome 19, page 90 [1]
- ^ Ian Cumming, Helvetius: His Life and Place in the History of Educational Thought, Routledge, 2013, pp. 115–132.
Literatura uredi
- Cenić, Stojan, Jelena (2005). Vaspitanje kroz istorijske epohe (istorija pedagogije). Vranje: Učiteljski fakultet-Vranje "Eduka" Beograd. str. 125,126. FFP032018.
- Žlebnik, Leon (1970). Opšta istorija školstva i pedagoških ideja (istorija pedagogije). Beograd: Naučna knjiga. str. 120,121,122. FFP032018.
