Википедија

Kolodijumski proces

Kolodijumski proces je rani način izrade fotografija. Ovaj proces se najviše vezuje za postupak izrade koji se naziva kolodijumski proces sa mokrom pločom. Zahteva da se fotografski materijal premaže, izloži i razvije u roku od petnaestak minuta, što zahteva mobilnu fotografsku komoru za upotrebu na terenu. Kolodijum se obično koristi dok je ploča još uvek mokra, ali se može koristiti i u konzerviranom (vlažnom) ili potpuno suvom obliku, po ceni znatno dužeg vremena izlaganja materijala. Suva forma je bila neprikladna za uobičajene portretne radove većine portretnih fotografa 19. veka. Samim tim upotreba suve forme ostala je ograničena na pejzažnu fotografiju i druge primene gde su višeminutne ekspozicije to dozvoljavale.[1]

Negativi na staklu, izrađeni tehnikom kolodijuma na mokroj ploči

Istorija uredi

 
1867. kolodijumski proces sa mokrom pločom. ĐIRONA.- Puente de Isabel II.

Kolodijumski proces je pronađen 1851. godine, gotovo istovremeno od strane Frederika Skota Arčera i Gustava Le Greja. Tokom narednih decenija mnogi fotografi i naučnici su proces usavršavali ili menjali raznim tehnikama. Krajem 1860. gotovo je u potpunosti zamenio prvi fotografski proces koji se naziva dagerotipija.

Tokom 1880-ih, kolodijumski proces uveliko su zamenjivale suve želatinske staklene ploče sa fotografskom emulzijom halogenida srebra suspendovanih u želatin. Suva želatinska emulzija nije bila samo pogodnija, već je mogla biti mnogo osetljivija, znatno smanjujući vreme ekspozicije.

Jedan način kolodijumskog procesa, ferotipija, bio je u upotrebi kod putujućih portretnih fotografa u zabavnim parkovima čak do 1930-ih godina, a postupak kolodijumske mokre ploče još uvek se koristio u štamparstvu 1960-ih za radove na linijama i tonu, obzirom da je bilo mnogo jeftinije od želatinskog filma u velikim količinama.

21. vek uredi

Kolodijumska tehnika sa mokrom pločom dobila je preporod kao istorijska tehnika u 21. veku.[2] Fotografi primenjenih umetnosti koriste ovaj proces i njegovu individualnost za izložbe u galerijama, kao i za lične projekte. Još uvek postoji nekoliko proizvođača opreme za ovaj način fotografisanja, pa samim tim sa kolodijumom i dalje rade umetnici širom sveta. Proces se uči na radionicama po celom svetu, a postoji i nekoliko priručnika i knjiga koje se štampaju. Moderni umetnici koji koriste kolodijumski proces su Sali Man, Ben Kauči[3], Borut Pitrln, Džon Kofer, Džoni Sternbah[4], Dejvid Emit Adams, Mark Osterman, Frans Skali Osterman, Džek Debagian, Lindsi Ros, Meg Turner[5]. Ima ih mnogo više koji su takođe doprineli približavanju ovog procesa modernom dobu.

Prednosti uredi

Kolodijumski proces proizvodi negativ na providnim pločama (staklu). Ovo je bilo unapređenje u odnosu na kalotip proces, pronađen od strane Henri Foks Talbota koji se oslanjao na papirne negative i dagerotipiju, koja proizvodi jedinstveni pozitiv slike i ne može se umnožavati. Kolodijumski proces je na taj način kombinovao dobre kvalitete kalotipa (omogućavajući fotografu da napravi teoretski neograničen broj kopija od jednog negativa) i dagerotipa (stvarajući oštrinu na fotografijama koja se ne može postići papirnim negativima).

Kako je kolodijum lepljiv, providan medij, i može se namočiti u rastvor srebro nitrata dok je mokar, idealan je za nanošenje na staklene i metalne ploče u svrhu fotografije. Kada je metalna ploča presvučena kolodijumom, potopljena u srebro nitrat, izložena, i na kraju razvijena, stvara direktni pozitiv, ali naopačke na ploči zbog refrakcije kroz objektiv. Kada se isti postupak ponovi ali na staklenoj ploči, slika postaje negativ i može se lako umnožavati na fotografskom papiru. Ovo je bila ogromna prednost u odnosu na dagerotip, koji nije bio direktno ponovljiv. Kolodijumska mokra ploča je takođe relativno jeftin proces u odnosu na njegovog prethodnika, i ne zahteva opremu za poliranje ili ekstremno otrovne kutije za isparavanje potrebne za dagerotipiju. Sa staklenom pločom kao nosačem, cena po slici je takođe bila daleko manja od posrebrenih bakarnih ploča, i trajnija od papirnih negativa. Proces je takođe bio veoma brz za to vreme, zahtevajući samo nekoliko sekundi ekspozicije na dnevnoj svetlosti, u odnosu na 30 ili više sekundi za druge oblike fotografije dostupne sredinom 1800-ih.

Mane uredi

 
Prenosiva mračna soba u Irskoj, 19. vek.

Proces sa mokrim kolodijumom imao je veliku manu. Ceo postupak, od nanošenja do razvoja morao je da se obavi pre nego što se ploča osuši. Ovo je fotografu davalo ne više od 10 minuta da se sve obavi. Ovo ga je učinilo neadekvatnim za upotrebu na terenu, jer je zahtevao prenosivu mračnu sobu. Kapljice ostatka rastvora srebro nitrata stvarale su mrlje na fotografijama. Kupka srebro nitrata je takođe bila izvor problema. Postepeno postaje zasićena sa alkoholom, etrom, jodidnim i bromidnim solima, prašinom i raznim organskim materijama. Izgubila bi efikasnost, uzrokujući da ploče misteriozno ne reprodukuju sliku.

Kao i kod svih prethodnih fotografskih procesa, postupak sa mokrim kolodijumom bio je osetljiv samo na plavu svetlost. Tople boje izgledaju tamno, a hladne jednolično svetlo. Nebo sa oblacima je nemoguće prikazati, jer spektar belih oblaka sadrži približno plave boje kao i nebo. Limun i paradajz izgledaju sjajno crni, a belo-plava prostirka čisto belo.

Upotreba uredi

Uprkos svojim nedostacima, kolodijum je postao izuzetno popularan. Korišćen je za portrete, pejzaže, arhitekturu i umetničku fotografiju. Najveći negativi na staklenim pločama proizvedeni u 19. veku napravljeni su u Sidneju u Australiji 1875. godine. Izradio ih je profesionalni fotograf Čarls Bejlis uz pomoć bogatog fotografa amatera Bernharda Oto Holtermana, koji je finansirao projekat.[6]

Kolodijumski proces sa mokrom pločom koristi veliki broj umetnika i eksperimentista koji preferiraju njegovu estetiku i kvalitete u odnosu na moderne želatin-srebro procese. Svetski dan mokrih ploča održava se svake godine u maju za savremene praktikante ove tehnike.[7]

Reference uredi

  1. ^ Towler, John. „The Silver Sunbeam”. 
  2. ^ „Brummm Magazine”. Issue #2. 2016. 
  3. ^ The Arts Foundation (New Zealand). „Ben Cauchi”. 
  4. ^ Surf Site Tin Type. Milan: Damiani Editore. 2015. 
  5. ^ Turner, Meg. „Process/Artist Statement”. 
  6. ^ HOLTERMAN'S PHOTOGRAPHS. (1875, November 9). Evening News (Sydney, NSW: 1869 - 1931)
  7. ^ „Home - World Wet Plate Collodion Day”. 

Spoljašnje veze uredi


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Колодијумски_процес&oldid=26902191”