Konstantin Duka (sin cara Konstantina X)
Konstantin Duka (grč. Κωνστάντιος Δούκας, 1060 – 18. oktobar 1081), bio je mlađi vizantijski car - savladar od 1060. do 1078. godine. Konstantin je bio sin cara Konstantina X Duke i carice Evdokije Makremvolitise. Po rođenju, uzdignut je za mlađeg cara - savladara, zajedno sa svojim bratom carem Mihailom VII . Ostao je kao mlađi car - savladar za vreme vladavine careva Konstantina X, Romana IV i Mihaila VII. Predat je Nićiforu III, uzurpatoru, nakon abdikacije cara Mihaila VII. Poslat je da živi u manastiru, gde je ostao dok ga nije opozvao car Aleksije I Komnin, koji ga je proglasio generalom. Poginuo je 1081. godine u bici kod Drača. Izvori ga ponekad mešaju sa njegovim bratom, Konstantinom Dukom.
Konstantin Duka | |
|---|---|
 | |
| Datum rođenja | 1060 |
| Mesto rođenja | Konstantinopolj |
| Datum smrti | 1081 |
| Mesto smrti | Drač |
| Roditelji | Konstantin X Duka Evdokija Makremvolitisa |
Život
urediKonstantin Duka je rođen 1060-ih, sin je cara Konstantina X i carice Evdokije Makremvolitise. Rođen je za vreme Konstantinove vladavine; zbog toga je bio porfirogenit.[1] Njegov otac car Konstantin X postao je car 24. novembra 1059, nakon što ga je car Isak I Komnin izabrao za svog naslednika, neposredno pre nego što je car Isak I abdicirao.[2]
Godine 1060, car Konstantin X je i Mihaila VII i Konstantina uzdigao u rang careva - savladara pod sobom, ali nije uzdigao svog srednjeg sina Andronika Duku u mlađeg cara - savladara, iz nepoznatih razloga.[1] Konstantin je zadržao svoju titulu mlađeg cara - savladara za vreme vladavine careva Konstantina X (1060–1067), Romana IV Diogena (1068–1071) i Mihaila VII (1071–1078). Konstantin je bio veren za Anu Vsevolodovnu Kijevsku 1074.[3]
Car Mihailo VII je bio primoran da abdicira 31. marta 1078. godine, zbog narodnog ustanka i dve aktivne pobune Nićifora III Votanijata i Nićifora Vrijenija, nakon abdikacije povukao se u manastir Studion.[4] Car Mihailo VII je izabrao Konstantina da ga nasledi, pošto je Andronik umro nekoliko godina pre toga.[5] Konstantin je tehnički postao vladajući car nakon Mihailove abdikacije. Međutim, Vizantijski senat je već proglasio svrgavanje cara Mihaila VII 7. januara 1078.[6] Prema Mihailu Atalijatu, „oni [stanovništvo] su držali grad u dobrom poretku bez vladara tri dana“.[7]
Konstantin je morao da se bori samo sa carem Nićiforom III, pošto je Nićifor Vrijenije bio poražen od strane cara Nićifora III u bici kod Kalavrija, a potom i oslepljen njegovom naređenju. [5] Konstantin je brzo izgubio podršku, pošto je postalo jasno da nema veštinu kao vladar.[8] Po ulasku cara Nićifora III u Carigrad 3. aprila[9] Konstantinove pristalice su pokušale da pregovaraju, ali ga je stanovništvo Carigrada potpuno odbilo.[10] Kasnije te godine jedna anadolska vojska se pobunila u korist Konstantina, ali su je Nićiforove snage brzo porazile. [8] Konstantin je poslat da se zamonaši i živi u manastiru na jednom od Prinčevskih ostrva u Propontidi.[8] Zamonašivši se, prestala je da postoji mogućnost da se oženi, pa je njegova veridba sa Anom Vsevolodovnom Rjurikovič otkazana.[3]
Njega je opozvao car Aleksije I Komnin, koji je nasledio cara Nićifora III, a koji je bio u srodstvu sa Konstantinom kroz brak sa Irenom Duka, 1081. proglašen je za generala i poslat u pohod protiv Normana. Nakon što je car Aleksije I preuzeo presto, uzdigao je Konstantina Duku u rang cara - savladara.[11] Konstantin se borio u bici kod Drača 18. oktobra 1081. godine, gde su vizantijske snage koje su opsedale Drač porazile normanske snage. Iako su Vizantinci u početku bili uspešni, s tim što je normansko desno krilo razbijeno od strane vizantijskog levog krila, normanski centar je razbio centralne snage Vizantinaca. Tokom ovog sukoba, Varjaška garda, sa kojom se Konstantin borio, odvojena je od jezgra vizantijske vojske i masakrirana. Sam Konstantin je poginuo u borbi.[12]
Zbog ograničenih izvora o Konstantinvom životu, on se često meša sa svojim sinovcem, porfirogenitom Konstantinom Dukom.[10][8][3] Međutim, Konstantin je u to vreme bio tek dete (rođen 1074. godine), tako da savremeni izvori najverovatnije govore o Konstantinu.[10]
U medijima
urediSmatra se da je Konstantin Duka uklesan na Svetu krunu Mađarske, koju je ugarskom kralju Gezi I (r. 1074–1077) dao Konstantinov brat car Mihailo VII, prikazan pored kralja Geze I i cara Mihaila VII;[13] iako neki tvrde da zapravo prikazuje Konstantina Duku.[14]
Bibliografija
uredi- Attaleiates, Michael (2012). The History. Dumbarton Oaks Medieval Library. Prevod: Kaldellis, Anthony; Krallis, Dimitris. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-05799-9.
- Buckley, Penelope (2014). The Alexiad of Anna Komnene: Artistic Strategy In The Making Of A Myth. Cambridge University Press. ISBN 9781107037229.
- Bryennios, Nikephoros (1975). History. Corpus Fontium Historiae Byzantinae (na jeziku: francuski). 9. Brussels: De Gruyter. OCLC 651837383.
- Finlay, George (1844), History of the Byzantine and Greek Empires from 1057–1453, 2, William Blackwood & Sons, OCLC 25020128
- Kaldellis, Anthony (2017). Streams of Gold, Rivers of Blood: The Rise and Fall of Byzantium, 955 A.D. to the First Crusade. Oxford University Press. ISBN 9780190253233.
- Kazhdan, Alexander, ur. (1991). Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504652-6.
- Norwich, John Julius (1993), Byzantium: The Apogee, Penguin, ISBN 0-14-011448-3
- Pevny, Olenka Z. (2000). Perceptions of Byzantium and Its Neighbors: 843-1261 : the Metropolitan Museum of Art Symposia. Metropolitan Museum of Art. ISBN 9780870999710.
- Savvides, Alexios G.C. (2007). Byzantino-Normannica: The Norman Capture of Italy (to A. D. 1081) and the First Two Invasions in Byzantium (A.D. 1081-1085 and 1107-1108). Peeters Publishers. ISBN 9789042919112.
- Vernadsky, George (1976) [1948]. Kievan Russia. Yale University Press. ISBN 978-0300016475.
Reference
uredi- ^ a b Kaldellis 2017, str. 232.
- ^ Finlay 1844, str. 15.
- ^ a b v Vernadsky 1976, str. 351.
- ^ Norwich 1993, str. 360–361.
- ^ a b Norwich 1993, str. 361.
- ^ Attaleiates, 32.2, pp. 467–469,.
- ^ Attaleiates, 32.17, p. 495.
- ^ a b v g Finlay 1844, str. 58.
- ^ ODB, str. 1479.
- ^ a b v Bryennos, str. 54–58.
- ^ Buckley 2014, str. 30.
- ^ Savvides 2007, str. 52–53.
- ^ Kaldellis 2017, str. 262.
- ^ Pevny 2000, str. 100.
