Konstantin Konstantinovič
Ovom članku potrebni su dodatni izvori zbog proverljivosti. (februar 2020) |
Konstantin Konstantinovič (Streljna, 10/22. avgust 1858 — Pavlovsk, 2/15. jun 1915) bio je ruski veliki knez, general-ađutant, general pješadije, predsednik Ruske akademije nauka, prevodilac, dramaturg i pesnik čije je stihove voleo i Vladimir Ilič Lenjin.
| Konstantin Konstantinovič | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 22. avgust 1858. |
| Mesto rođenja | Streljna, |
| Datum smrti | 15. jun 1915. (56 god.) |
| Mesto smrti | Pavlovsk, |
| Porodica | |
| Supružnik | Elisabeth of Saxe-Altenburg |
| Potomstvo | Gabriel Constantinovich of Russia, Oleg Konstantinovich of Russia, Georgy Konstantinovich of Russia, Constantine Constantinovich of Russia, Igor Constantinovich of Russia, John Constantinovich of Russia, Vera Konstantinovna, Tatiana Constantinovna of Russia |
| Roditelji | Konstantin Nikolajevič Aleksandra od Sakse-Altenburga |
| Dinastija | Romanov |
| Prethodnik | Dmitry Tolstoy |
| Naslednik | Alexander Karpinsky |
Biografija uredi
Njegov život i umetničko stvaranje označiće teški unutrašnji lomovi, rastrzanost imeđu vlastitih homoseksualnih stremljenja, strogih tradicija, privrženosti porodičnim vrednostima i vere u Boga. Svoju patnje, dileme i strasti prenosio je u svoje pesme a ono najintimnije u dnevnik koji je zaveštao na čuvanje Ruskoj akademiji nauka pod uslovom da njegove stranice ne ugledaju svetlost dana narednih 90 godina (dnevnik je objavlljen 1994. godine).
Konstantin Konstantinovič, unuk ruskog cara Nikolaja I sa dvanaest godina počeo je svoja druženja sa ruskim mornarima, svako leto provodio je na brodovima ruske mornaričke škole. Okružen mornarima i nije bio svestan da će mu ovo druženje obeležiti život. Zapisao je kasnije u dugo čuvanom dnevniku da je vojno okruženje u njemu proizvelo osećaj muškosti, a kasnije se uprkos ženidbi „razvilo u snažnu strast, greh i bolest“.
Godine 1875. kao mornar pitomac na brodu „Svetlana“ kreće vodama mediterana, a uskoro i vodama Atlantskog okeana. Po završetku rusko-turskog rata obilazi Evropu, Alžir i na kraju završava u društvu grčkih mornara. Mornarica je obeležila njega, ali i on nju. Prošlo je već gotovo vek i po otkako su ruski mornari, koji su plovili morima još pod jedrima, počeli da oblače mornarske majice pod svoje tradicionalne uniforme. Kako samo mornari ne zovu svoju omiljenu belo-plavu majicu: morska duša, prugasta drugarica, o njoj su spevane pesme i pisane knjige. Njeno zvanično priznanje desilo se 19. avgusta 1874. godine, kada je veliki knez Konstantin Nikolajevič, u to vreme šef vojne flote, izdao naredbu o novoj unifromi koja je uključivala i danas popularnu plavo-belu majicu. U floti se i danas ona smatra simbolom hrabrosti, neustrašivosti i sreće.
Pripadnost vladarskoj dinastiji zahtevala je od njega sklapanje dinastičkog braka. U januaru 1884. godine ženi se nemačkom princezom Elizabetom Saks-Altenburg sa kojom je imao devetoro dece.
Njegova vojnička karijera stalno je išla uzlaznom linijom. Tokom 1900. godine postao je načelnih ruskih obrazovnih institucija, a od mornara-pitomca postaće general.
Odlikovan je Kraljevskim ordenom Karađorđeve zvezde i Ordenom knjaza Danila I.[1]
Pesništvo uredi
Za mnoge svoje pesme inspiraciju je pronašao u temama iz vojničkog života, mnoge pesme posvećuje vojnicima, mornarima, njihovim životima i vojničkim danima. Vremenom kako u braku nije našao fizičko zadovoljstvo već ga je pronalazio u mladim mornarima postaje sve više rastrzan između tradicija i svoje seksualnosti, njegove pesme nose bol i sve više su posvećene Bogu i duhovnim tradicijama.
Postaje predsednik Carske akademije nauka 1887. godine. U to vreme kao počasni članovi akademije uključuju se mnogi ruski pisci. Konstantin će se naći i na čelu odbora za proslavu 100 godina rođenja ruskog pisca Puškina.
Godine 1912. pokušaće da ozvaniči predlog zakona kojim bi se zvanično zabranilo Jevrejima da uče u vojnim školama. Pokušaj je završen neuspešno.
Tokom svog života piše dnevnik koji sadrži najintimnije ispovesti iz njegovog života, svedočanstvo o njegovim unutrašnjim nagonima, avantura sa muškarcima, ali i rastrzanosti između vlastite homoseksualnosti i strogih tradicija koje su na homoseksualne sklonosti gledali kao na teški greh.
Njegovi stihovu poslužili su kao inspiracija za kompozicije Čajkovskog, Rahmanjina i drugih. Pevodio je Šekspira, Šilera, Getea, a njegovi fragmenti „Car Judejski“ poslužiće sovjetskom piscu Bulgakovu za roman „Majstor i Margarita“. Svoje pesme potpisivaće sa K. R. i pod tim „imenom“ ući će u svet ruske književnosti.
Prvi svetski rat ga zatiče u Nemačkoj odakle se posle kratkog zarobljeništva vraća u Rusiju. Teško bolestan umire 2. juna 1915. godine. Bio je poslednji Romanov koji je sahranjen u Petropavlovskoj tvrđavi.
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. str. 618.
