Korisnik:Bog.aleksandra/pesak

Početak rudarske proizvodnje u Srbiji

Početak rudarske proizvodnje u Srbiji obeležili su nemački rudari Sasi sredinom XIII veka, čijim je dolaskom začeto novo razdoblje u razvoju srednjovekovnog rudarstva. Time je ostvaren značajan napredak u srpskom rudarstvu, u vidu razvoja novih tehnika sa značajno većom proizvodnjom i traženju plemenitih i obojenih metala, posebno srebra, bakra i olova. Unete su novine pri otvaranju rudnika, kopanju i vađenju rude, pri njenom topljenju i prečišćavanju. Sasi su za sobom ostavili mnoštvo tragova u rudarskoj terminologiji, toponomastici, pravnim odnosima, gradskom uređenju i dr.

Istorijat

Krajem XIII i početkom XIV veka Sasi su se nalazili u brojnim rudarskim mestima širom Srbije. Drugo mesto u Srbiji koje su Sasi otvorili i razvili jeste Rudnik, na šta ukazuje prisustvo saskog notara (notarius Teutonicorum) 1312. godine. Na Kopaoniku aktivnost Sasa počinje od XIV veka. „Sasi trebčki“ navedeni su i u Svetostefanskoj povelji kralja Milutina, a o njima svedoče i podaci iz Dubrovačkog arhiva. Isti izvori pružaju podatke i o prisustvu Sasa u pudniku Rogozna sredinom XIV veka. Pred kraj XIV veka Sasi se pominju i u Novom Brdu, najznačajnijem rudniku Balkana. Iako se njihova etnička pripadnost retko spominjala, na prisustvo Sasa u Novom Brdu tokom narednog veka nesumnjivo ukazuju njihova nemačka imena.

U Bosni su Sasi prvi put pomenuti 1936. godine, nakon već višegodišnje aktivnosti bosanskih rudnika, što ipak ne umanjuje njihovu značajnu ulogu u razvoju bosanskog rudarstva. Pojava Sasa u razvoju bosanskog rudarstva donela je napredak u pogledu tehnike i metalurgije.

O prisustvu Sasa u bosanskim rudnicima postoji vrlo malo pisanih izvora. Veći broj podataka o životu i radu Sasa u Bosni sačuvan je samo o braći Sasinović, koji su se preselili u Dubrovnik odmah po prijemu u dubrovačko građanstvo. Tokom druge polovine XIV veka imali su rudarske jame sa sredstvima za kopanje srebra u rudnicima Fojnica i Ostružnica, što pokazuje da su Sasi, pored toga što su bili stručni radnici, takođe bili i stručni vlasnici rudnika u Srbiji i Bosni.

Još i pre pada Srbije i Bosne pod tursku vlast, Sasi na ovim prostorima gotovo su iščezli. Sam naziv Sas vremenom je u potpunosti izgubio svoje etničko obeležje. Tokom XIV veka predstavljao je pravni status, da bi kasnije postao sinonim za rudara. Ljudi poreklom iz Srbije i Bosne sve više su se usavršavali i stupali u rudarsku proizvodnju, da bi do kraja XIV veka srpsko i bosansko rudarstvo uveliko prelazilo u ruke domaćih ljudi.

Iz malobrojnih izvora koji o njima govore, može se videti da su Sasi uživali ličnu slobodu, da su imali pravo na traženje rudnih ležišta, galerija i pravo gradnje svih neophodnih uređaja. Takođe su uživali i slobodu veroispovesti, pa su kao katolici u pravoslavnom okruženju imali pravo izgradnje crkava. Imali su svoje autonomno sudstvo - poseban sud sastavljen od jednakog broja predstavnika sa svake strane. Zbog zakona (Dušanov zakonik, član 123) po kojem je trebalo da se Sasi sude sa vlastelom oko zauzete zemlje, pravo seče šuma ograničeno im je strogo na potrebe rudarske proizvodnje, sa zabranom seče u lične svrhe ili za potrebe poljoprivrede.

Sa uključenjem domaćeg stanovništva došlo je do uvećanja rudarske proizvodnje i otvaranja novih rudnika. Uvođenje domaćeg stanovništva u rudarsku proizvodnju moralo se ozakoniti, pa su radnici ili bili tretirani kao članovi „familije“ Sasa koji je bio odgovoran za svoje ljude. Prava Sasa važila su za sve stanovnike rudarskog naselja, bez obzira na njihovo poreklo.

Toponimi

Sasko gradsko uređenje dobila su rudarska mesta: Brskovo, Novo Brdo, Srebrenica, Fojnica i Olovo. Vredan izvor informacija o Sasima na ovim prostorima jeste toponomastički materijal. Po Sasima su neki lokaliteti na našim područjima dobijali nazive još u početku saskog delovanja - Saška reka kod Rogozne pomenuta u Svetostefanskoj povelji kralja Milutina, selo Sasi u Lepenici, mesto Sase u blizini Srebrenice. Danas, pak, postoje mnogi toponimi koji svedoče o prisustvu Sasa na našim prostorima: selo Sase i Saški potok na Goliji, Šaševo u dolini Ibra kod Plane, Šaškovac kod Janjeva, Šaška reka u Poreču i Istočnoj Srbiji. U Bosni su to: Saška rupa kod Dusine i Saška reka blizu Srebrenice. Čak i u krajevima za koje ne postoje podaci da su bili naseljeni Sasima postoje nazivi koji vode poreklo od saskih imena: Sasina, selo na reci Sani u Bosni, voda Sasina u Pivi, selo Saš i Saško polje kod Foče, Sasin polje kod Pljevalja, selo Sase kod Višegrada.

Terminologija

Mnoštvo rudarskih termina vodi poreklo iz nemačkog jezika: nazivi mesta radnje - ceh, štolna, ort, šurf (od Schurf - istraženi rov); stručnih radnika - furnik (od Fuhrmann - prevoznik), šafar (od Schaffer - topioničar), valturk (od Waltworchte - topioničar, preduzetnik), hutman (od Hütenmann - nadzornik), urburar (od Urbarer - činovnik u rudniku), dok su slovenski rupnik (rudar) i plakaoničar (onaj koji radi na ispiranju i pripremi rude).

Literatura

Sima Ćirković, Desanka Kovačević-Kojić, Ruža Ćuk. Staro srpsko rudarstvo. Beograd: Vukova zadužbina, Novi Sad: „Prometej”. 2002.