Korisnik:Domatrios/Šudikovski znaci

Kod Berana, bivšeg Ivangrada, u Crnoj Gori, nalaze se ruševine Manastira Šudikove. He zna se kad je podignut. Pominje se od XVI veka. Početkom XVIII veka je izgoreo. Tada je bilo „plenenije po vaseljenej" (1737). U manastiru su prepisivane knjige. Jedan od prvih prepisivača je bio zetski mitropolit Gerasim, koji u zapisu iz 1574/5. god. kaže: „ne beh prežde pisal ni u majstora učil, tere ne bih vešt slovu da lepo napravim". Postojao je manastirski Pomenik iz XVII veka, između dva svetska rata dospeo je u Narodnu biblioteku u Beogradu, pa je zajedno s njom izgoreo 1941. godine.

Ruševine manastirske Dušan V. Vuksan je otkopao 1923/24. god. Tada je kod vrata koja vode iz priprate u crkvu, s desne strane, našao jedan kamen „s nekim čudnim natpisima i šarama". Kamen je bio uzidan i, kako je bio veliki, ispunjavao je gotovo čitav taj zid. Samo sa donje sgrane što nije imao tih natpisa i šara, a inače sa svih drugih strana Vuksanu se činilo da je taj kamen služio „nekad za kakvu trpezu". Zbog veličine i težine kamena nije mu izgledalo verovatno da je kamen odnekud donesen, pa je zbog toga pretpostavljao da je on iz neke ranije, mnogo starije građevine. Kad je na ruševinama obustavljen rad i one ostale bez čuvara, došli su seljaci da traže zakopano blago. Ostaci zidova još više su porušeni.

Svakako je pomeran kamen, koji je svojim natpisima i šarama morao da deluje na maštu istraživača blaga. Otisci dva stara srpska natpisa nađena u ruševinama poslati su V. Ćoroviću, koji je o njima objavio mali epigrafski prilog, zaključujući za jedan od tih natpisa da bi „mogao pripadati XV veku", a drugi da je „nesumnjivo mlađi".

Arhitekta Pera J. Popović našao je taj kamen u zidu između priprate i crkve, ali ne više s desne strane od vrata, već na samim vratima, dole kao prag, „kao ragastov za vrata". Za kamen beleži da je pravilan kvadrat (dimenzija: 95/86/54) od uglačanog crvenog krečnjaka. U kamenu su „plitko i bez oštrih ivica urezane neke čudne šare". Bilo je pokušaja da se te šare shvate kao slova i u njima otkrije ime Uroš, ali Popović to ne prihvata. Precrtao ih je i objavio „u nadi da će se moći objasniti, kao što se pokušava za šare t. zv. rune". Po Popoviću, kamen je „danet odnekud i uzidan u ovu građevinu". Inače ne bi gornje šare bile pokrivene zidom koji se podizao na tom kamenu. Sada se vide zbog toga što je zid porušen. Time Popović pobija svoje tvrđenje da je kamen služio kao prag.

Prema Popovićevim crtežima šudikovske „šare" upoređivao sam sa znacima „na kamenu, ciglama i ćeramidama na prabugarskim građevinama u Plisku, Preslavu, a naročito u Madari". Ti su znaci „urezani i na stenju oko Madare, a takođe i na stubovima". Geza Feher (Prabvlgari, 1929), od koga uzimam sve ove navode, kaže da je „veoma verovatno da su ti znaci slova od nekog pisma". To se može da zaključi na osnovu činjenice da se „na različnom građevinskom materijalu sreću jednaki znaci". Najčešće su ti znaci pojedinačni, a nalaze se i natpisi sa 4—5 znakova. Feher te znake naziva „prabugarskim runama" i ističe da oni još nisu proučeni. Misli da oni sigurno imaju veze „s turskim pismom, s kojima su napisani kameni runski natpisi kod reke Orhon i Jenisej". Ukazuje i na mađarske rune, za koje veruje da su prabugarskog porekla. Podseća da se i na starobugarskim sudovima iz tzv. Atilinog skrovišta (iz Nađ Sent-Mikloša u južnoj Ugarskoj) nalaze razni znaci, koji još nisu rastumačeni. Po njegovom mišljenju, neke starobugarske rune „liče na pismena iz glagoljice, a druge — iz ćirilice". Trebalo bi ispitati, „da li pri sastavljanju slovenske azbuke grčki elementi pisma nisu dopunjeni sa prabugarskim".

He može biti nikakve sumnje da su istovetni šudikovski znaci i znaci iz Bugarske. Bugari su držali kraj oko Šudikove u X veku, između 923. i 927. god., posle Zaharije Pribislavljevića a pre Časlava Klonimirovića, kad je pod njima bila cela teritorija rano-feudalne srpske države. Malo je dockan za prabugarske natpise, jer je to uveliko „zlatni vek Simeonov", kad je stvorena bogata književnost Makedonskih i Bugarskih Slovena. Postoje tada dva slovenska pisma, glagoljica i ćirilica, pa zašto bi se upotrebljavalo i prabugarsko. Još bi se razumelo da se to čini u samoj Bugarskoj, ali je potpuno neshvatljivo da se prabugarski piše na zapadu Simeonove države, u okupiranoj srpskoj zemlji.

Možemo s pravom da posumnjamo da su ti znaci bugarski. Oni su se sačuvali kod nas kao „slovaši" na izvezenim predmetima koji se upotrebljavaju za razna čaranja i vračanja. O njima se govori u raspravi Jelice Belović Bernadzikovske, koja je pod pseudonimom Ljuba T. Daničić 1909. god. objavljena u časopisu Anthropofyteia. U prvoj grupi „slovaša" kod Bernadzikovske lako se prepoznaju znaci iz Šudikove i iz Bugarske. Bernadzikovskoj je Umija Takiruha, Ciganka iz Sarajeva, dala jednu maramicu sa „slovašima". Zaljubljena devojka „mustru" na takvoj maramici crta mastilom, u koje je stavljen prah od slepe mlade mačke i slepog miša, ali obe životinje treba da budu uhvaćene pre Đurđevdana. Kada momak prolazi, devojka ga gleda kroz tu maramicu i triput izgovara ove reči: crko, puko, ako meni ne došo! Na jednom od vezenih ornamenata koji su objavljeni kod Bernadzikovske vide se „slovaši". Ovaj ornament Bernadzikovska tumači stihovima, u kojima devojka kazuje kako je svome Jovi sinoć „vezen jagluk dala, na jagluku devetnaest grana". Ako nju Jovo prevari, „koliko je na jagluku grana onliko ga dopanulo rana!" (stihovi su iz Bosne, iz okoline Ključa). Za „slovaše" na ornamentu Bernadzikovska iavodi da ih momci ispisuju na hartiji i stavljaju pod jezik kad idu na ljubavni sastanak. Iako je ranije rekla da ne zna šta „slovaši" upravo znače i da o njima nije mogla da dobije nikakva obaveštenja, Bernadzikovska pavodom ovog ornamenta objašnjava da „slovaši" na njemu predstavljaju „broj 7 i slovo elif". Na kraju svoje rasprave Bernadzikovska je dala i drugo objašnjenje. Govoreći o čarobnim znacima koje je 1670. god. grofica Katarina Zrinjska zapisala na „Sibili" ili knjizi gatalici, Bernadzikovska beleži da se slovo w (koje se tu nalazi) kod naroda modificiralo u naše „slovaše", pa dodaje da je to obična skraćenica za virgines sanctissimae.

Kad znamo sve ovo što je napred rečeno, možemo se setiti Crnorisca Hrabra i njegovih „crta i reza". On tvrdi da Sloveni pre Konstantina-Ćirila nisu imali pisma, već „crtama i rezama čtehu i gatahu". „Čtehu" dolazi od čisti, ovde očevidno sa značenjem brojati, jer bi značenje čitati bilo u suprotnosti s tvrdnjom o nepostojanju pisma. Brojale su se „reze" koje su se „zarezivale" na „rabošima" i „rovašima", što je ostalo sve do naših vremena. „Crte" su činjene po predmetima nečim što ostavlja trag ili što boji. I one su upotrebljavane za beleženje količina, za brojenje. Za gatanje su bile i „crte" i „reze". Po svoj prilici „crtama" i „rezama" pripadaju i oni znaci koji se nalaze u Šudikovi, u Bugarskoj i kao „slovaši" na vezovima. Možda će se moći protumačiti i njihovo po jedinačno značenje. (po tekstu Đ. Sp. Radojičića)

Reference

• -