Википедија

Kostarika

држава у Средњој Америци

Kostarika (šp. Costa Rica), zvanično Republika Kostarika (šp. República de Costa Rica), država je u Srednjoj Americi .[2] Prema severu se graniči sa Nikaragvom, prema jugoistoku sa Panamom, prema istoku izlazi na Karipsko more a prema zapadu na Tihi okean. Kostarika je zemlja koja od 1949. nema vojsku, što je definisano i njenim ustavom.[3][4][5] Jedina je latinoamerička zemlja koja ima demokratsku vlast od 1950. ili ranije.[6] Kostarika je konstantno među vodećim zemljama Latinske Amerike po Indeksu humanog razvoja, dok je u svetskim okvirima na 62. mestu, prema podacima za 2012. godinu.[7]

Republika Kostarika
República de Costa Rica  (španski)
Krilatica: Живели заувек рад и мир
(šp. Vivan siempre el trabajo y la paz)
Položaj Kostarike
Glavni gradSan Hose
Službeni jezikšpanski
Vladavina
 — PredsednikKarlos Alvarado
 — Prvi potpredsednikEpsi Kembel Bar
 — Drugi potpredsednikMarvin Rodrigez
Istorija
NezavisnostOd Španije
15. septembar 1821.
Geografija
Površina‍
 — ukupno51.100 km2 (125)
 — voda (%)0,7
Stanovništvo‍
 — 2013.[1]4.667.096 (120)
 — gustina91,33 st./km2
Ekonomija
ValutaKostarikanski kolon
 — stoti deo valute‍100 центима‍
Ostale informacije
Vremenska zonaUTC -6
Internet domen‍.cr‍
Pozivni broj+506

Po Indeksu zaštite životne sredine (engl. Environmental Performance Index) na petom je mestu u svetu i na prvom u Americi.[8] Vlada Kostarike je 2007. obznanila plan da do 2021. Kostarika postane prva zemlja na svetu sa nultom emisijom ugljenika.[9][10][11]

Geografija uredi

Položaj uredi

Kostarika se nalazi na srednjoameričkoj prevlaci, između 8 i 12 stepeni SGŠ i 82 i 86 stepeni ZGD. Prema istoku izlazi na Karipsko more u dužini id 212 km, prema zapadu izlazi na Tihi okean u dužini od 1016 km, prema severu se u dužini od 309 km graniči sa Nikaragvom, prema jugoistoku se graniči sa Panamom, sa kojom ima granicu u dužini od 639 km. Površina Kostarike je 51.100 km² uz 589 km² teritorijalnih vodâ.

Geologija i reljef uredi

Najviši vrh u zemlji je Sero Čiripo (šp. Cerro Chirripó) koji je visok 3819 m; što ga čini petim vrhom po visini u Srednjoj Americi. Najviši vulkan u Kostariki je vulkan Irazu (šp. Irazú) visok 3431 m. Najveće jezero u Kostariki je jezero Arenal.

Najveća ostrva u koja pripadaju Kostariki su: Kalero sa površinom od 151,6 km² i Kokos sa površinom od 24 km².

Klima uredi

S obzirom na blizinu ekvatora Kostariku karakteriše tropska klima. Međutim u Kostariki postoji više mikroklimatskih oblasti koje se javljaju zbog nadmorske visine, količine padavina, topografije i geografije pojedinih oblasti.

Kostarika ima dva godišnja doba koja su određena prema količini padavina u određenom razdoblju. Leto, tj. suvo godišnje doba, traje od decembra do aprila, dok zima, ili kišno godišnje doba, traje od maja do novembra, što se skoro poklapa sa sezonom uragana na Atlantiku, i tokom ovog perioda kiša neprestano pada u određenim delovima Kostarike.

Najviše padavina je na padinama planine Kordiljera Sentral sa karipske strane, više od 5000 mm godišnje. Vlažnost je veća na karipskoj nego na pacifičkoj strani. Prosečna godišnja temperatura je u obalskom delu 27 stepeni, 20 stepeni u najnaseljenijem delu planine Kordiljera Sentral, i ispod 10 °C na najvišim planinama u zemlji.[12]

Klima Kostarike
Pokazatelj \ Mesec .Jan. .Feb. .Mar. .Apr. .Maj. .Jun. .Jul. .Avg. .Sep. .Okt. .Nov. .Dec. .God.
Maksimum, °C (°F) 27
(81) 		27
(81) 		28
(82) 		28
(82) 		27
(81) 		27
(81) 		27
(81) 		27
(81) 		26
(79) 		26
(79) 		26
(79) 		26
(79) 		26,8
(80,5)
Minimum, °C (°F) 17
(63) 		18
(64) 		18
(64) 		18
(64) 		18
(64) 		18
(64) 		18
(64) 		18
(64) 		17
(63) 		18
(64) 		18
(64) 		18
(64) 		17,8
(63,8)
Količina padavina, mm (in) 6,3
(0,248) 		10,2
(0,402) 		13,8
(0,543) 		79,9
(3,146) 		267,6
(10,535) 		280,1
(11,028) 		181,5
(7,146) 		276,9
(10,902) 		355,1
(13,98) 		330,6
(13,016) 		135,5
(5,335) 		33,5
(1,319) 		1,971
(77,6)
Sunčano vreme — mesečni procenti 40 37 39 33 25 20 21 22 20 22 25 34 28,2
Izvor: [13]

Flora i fauna uredi

 
Heliconius doris Linnaeus, vrsta leptira u Kostariki.

Više od četvrtine površine Kostarike čine nacionalni parkovi. Takođe, Kostarika ima najveću gustinu biljnih i životinjskih vrsta na svetu.[14]

Jedan nacionalni park, Nacionalni park Korkovado, međunarodno je poznat među ekolozima po svom biodiverzitetu (uključujući velike mačke i tapire) i tu posetioci mogu da očekuju da vide obilje divljih životinja.[15] Korkovado je jedini park u Kostariki u kome se mogu naći sve četiri vrste kostarikanskih majmuna.[16] Kostarika je prva tropska zemlja koja je zaustavila i poništila krčenje šuma; uspešno je obnovila svoje šumarstvo i razvila uslugu ekosistema za podučavanje biologa i ekologa o merama zaštite životne sredine.[17]

Istorija uredi

Prekolumbovsko razdoblje uredi

 
Kamena lopta nastala tokom Dikis kulture u dvorištu Narodnog muzeja Kostarike. Kamena lopta je simbol kulturnog identiteta Kostarike.

Prekolumbovska Kostarika se svrstava u Istmo-kolumbijsku oblast. Na poluostrvu Nikoja, na severozapadu zemlje, pre dolaska Španaca se nalazila Nauatl kultura, dok su u drugim delovima Kostarike živeli narodi koji su govorili čibča jezikom.

Uticaj urođeničkih naroda na savremenu kostarikansku kulturu je relativno mali u odnosu na druge zemlje, jer na teritoriji današnje Kostarike pre dolaska Španaca nije postojala snažna domorodačka civilizacija. Većina urođenika se stopila sa španskim kolonistima, osim malih ostataka, od kojih su najznačajniji narodi Bribri i Boruka koji i dalje nastanjuju planine Kordiljera de Talamanka na jugu Kostarike.

Španska kolonizacija uredi

Španska kolonizacija je započela 1502. dolaskom Kristifora Kolumba na istočnu obalu današnje Kostarike. Nakon ovog putovanja usledile su brojne španske ekspedicije, da bi 1524. bila osnovana prva španska kolonija Vilja Bruselas.[18] Tokom španske vladavine Kostarika je uglavnom bila najjužnija provincija Generalne kapitanije Gvatemale, koja je formalno bila deo Vicekraljevstva Nova Španija, ali je u stvarnosti funkcionisala kao autonoman region unutar Španske imperije. Udaljenost Kostarike od glavnog grada u Gvatemali, zakonska zabrana trgovanja sa svojim južnim susedom Panamom, u to vreme delom Vicekraljevstva Nova Granada, i nedostatak sirovina kao što su zlato i srebro doprineli su da Kostarika postane siromašna, izolovana i retko nastanjena oblast Španske imperije.[19]

Još jedan važan činilac koji je doprineo siromaštvu Kostarike je nedostatak urođenika koji su služili kao robovska radna snaga, što je značilo da su doseljenici morali sami da obrađuju svoju zemlju te nije bilo moguće stvaranje hasijendi tj. velikih gazdinstava. Zbog svega ovoga španska Kruna nije pridavala značaj Kostariki i ostavila ju je da se sama razvija. Siromaštvo sitnih zemljoposednika, nedostatak robovske radne snage, etnička i jezička homogenost, i izolovanost Kostarike od španskih kolonijalnih centara u Meksiku i na Andima doprineli su razvoju jednog autonomnog agrarnog društva. Takođe, razvila se tradicija egalitarizma. Kostarika je u ovom razdoblju postala „ruralna demokratija“ bez mestika ili urođenika koji bi ometali razvoj društva.

Nezavisnost uredi

Kao i u drugim delovima Srednje Amerike ni Kostarika se nije borila za nezavisnost od Španije. Dana 15. septembra 1821, nakon poslednjeg poraza Španaca u Meksičkom ratu za nezavisnost, vlasti u Gvatemali su proglasile nezavisnost cele Srednje Amerike. Ovaj dan se slavi kao Dan nezavisnosti u Kostariki. Zajedno sa drugim srednjoameričkim državama Kostarika se priključila kratkotrajnom Prvom meksičkom carstvu na čijem čelu je bio Agustin de Iturbide. Nakon njegove propasti 1823. Kostarika je postala provincija Ujedinjenih provincija Srednje Amerike, koje su postojale od 1823. do 1839. Godine 1824. glavni grad Kostarike je postao San Hose, što je skoro dovelo do sukoba sa bivšim glavnim gradom Kartagom. Iako je Ujedinjene provincije Srednje Amerike zahvatio građanski rat i borbe između političkih frakcija u Kostariki nije bilo većih sukoba.

 
Grb Kostarike iz 1849. na prvoj poštanskoj marki izdatoj 1862.

Godine 1838. kada su Ujedinjene provincije Srednje Amerike praktično prestale da postoje, Kostarika je proglasila nezavisnost. Za prvog predsednika je izabran Hose Marija Kastro Madriz.

Tokom vladavine Huana Rafaela More Porasa 1856. godine Kostarika je bila izložena opasnosti od američkog pustolova Vilijama Vokera. Naime, on je želeo da Srednju Ameriku učini kolonijom i da uvede robovlasništvo. Takođe, želeo je da dovede još američkih pustolova i kolonista. Zbog toga je predsednik Kostarike Huan Poras između novembra 1855. i marta 1856. izdao dva proglasa kojima je upozorio na opasnost od američkih pustolova i pozvao narod na oružje. Pustolovi su poraženi 20. marta 1856. u bici kod Santa Rose i bici kod Rivasa 11. aprila iste godine.

Tokom vladavine Tomasa Gvardije Gutijereza (1870—1882) Kostarika je ostvarila korist od velikih stranih investicija u železnicu i ostalu infrastrukturu. Železnička pruga od Središnje visoravni do karipske luke Puerto Limon završena je 1890. Na izgradnji te železnice učestvovali su imigranti sa Jamajke.[20]

20. vek uredi

Tokom istorije, politička scena Kostarike bila je mnogo mirnija i stabilnija nego u drugim zemljama Latinske Amerike. Od kraja 19. veka Kostariku su u dva navrata zadesili periodi ozbiljnog nasilja. Od 1917. do 1919. državom je vladao general Federiko Tinoko Granados. Nakon njegovog proterivanja smanjena je veličina, moć i politički uticaj vojske. Drugi put je do sukoba došlo 1948. nakon predsedničkih izbora na kojima je Otilio Ulate pobedio bivšeg predsednika Rafaela Kalderona. Protesti oko ishoda izbora prerasli su u oružani sukob u kom su snage predvođene Hoseom Figeresom Fererom porazile kostarikansku armiju predvođenu predsednikom Teodorom Pikadom, i komunističke gerilce.[21] U borbama je poginulo više od dve hiljade ljudi a 44-dnevni građanski rat je bio najkrvaviji događaj u 20. veku u Kostariki.

Nakon uspostave vlasti vojna hunta je raspustila vojsku i jednostrano donela novi ustav.[22] Vojna hunta je 8. novembra 1949. predala vlast novoj demokratskoj vlasti. Posle državnog puča Figeres je postao nacionalni junak, pobedivši 1953. godine na prvim izborima po novom ustavu.

Administrativna podela uredi

 
Provincije Kostarike

Kostarika je podeljena na sedam provincija i na 81 kanton. Na čelu kantona se nalazi gradonačelnik kojeg narod bira na izborima svake četiri godine. Kantoni su podeljeni na distrikte, kojih ima 473.

Provincije Kostarike:

  1. Alahuela
  2. Kartago
  3. Gvanakaste
  4. Eredija
  5. Limon
  6. Puntarenas
  7. San Hose

Uprava uredi

Spoljni odnosi uredi

Kostarika je jedna od aktivnih članica Ujedinjenih nacija i Organizacije američkih država. U njoj su smešteni Interamerički sud za ljudska prava i Univerzitet mira Ujedinjenih nacija. Takođe, članica je brojnih međunarodnih organizacija koje se bave ljudskim pravima i demokratijom.

Glavni spoljnopolitički cilj Kostarike je negovanje ljudskih prava i održivog razvoja kao vida obezbeđivanja stabilnosti i rasta.[23]

Bivši predsednik Kostarike Oskar Arijas je 18. marta 2009. uspostavio diplomatske veze sa Kubom koje su prekinute 10. septembra 1961.[24]

Sa Nikaragvom, Kostarika ima višegodišnje neslaganje oko granice na reci San Huan. Ovo se prvenstveno odnosi na pravo plovidbe za kostarikansku stranu.[25] Godine 2010. došlo je do nesuglasica oko ostrva Kalero (šp. Isla Calero), i posledica koje izaziva prokopavanje korita u toj oblasti.[26]

Međunarodni sud pravde u Hagu je 14. jula 2009. potvrdio presudu po kojoj Kostarikanci imaju prava da koriste reku u komercijalne svrhe radi očuvanja ribarenja na njihovoj strani reke.[27]

Kostarika je 1. juna 2007. prekinula diplomatske odnose sa Tajvanom, i bila je prva srednjoamerička država koja je to učinila. Tadašnji predsednik Oskar Arijas je priznao da je to učinjeno zbog ekonomskih potreba.[28] U znak zahvalnosti, Narodna Republika Kina je izgradila u Kostariki jedan novi, 100 miliona dolara vredan, moderan fudbalski stadion, u provinciji San Hose.

Kostarika je tri puta birana za nestalnog člana Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, poslednji put 2007. godine.

Stanovništvo uredi

Prema popisu iz 2011. Kostarika je imala 4.301.712 stanovnika. Belci, kastici i mestici su činili 83,63% stanovništva, dok je crnaca bilo 1,05%, 6,12% mulata, 2,4% Indijanaca, 0,2% Kineza i 6,6% ostalih.

U Kostariki ima nešto više od 104.000 Indijanaca tj. pripadnika domorodačkih naroda. Većina ih živi izolovanim rezervatima i podeljeni su na osam etničkih grupa: Kitirisi (u Središnjoj dolini); Matambu ili Čorotega (u Gvanakasteu); Maleku (severna Alahuela), Bribri (južni deo karipskog priobalja), Kabekar (Kordiljera de Talamanka), Gvajmi (jug Kostarike, duž granice sa Panamom), Boruka i Teraba (južna Kostarika). 38.550 državljana Kostarike govori neki od domorodačkih jezika kao maternji, a najrasprostranjeniji je buglere (18.000).

Belačko stanovništvo je uglavnom španskog porekla, uz značajan broj ljudi italijanskog, nemačkog, engleskog, holandskog, francuskog, irskog, portugalskog, libanskog, marokanskog, sirijskog i poljskog porekla, takođe postoji i prilično velika jevrejska zajednica. Većina crnaca, tj. Kostarikanca afričkog porekla, su potomci imigranata sa Jamajke, govornika kreolskog engleskog. U Kostariki ima znatno manje ljudi iz mešovitih brakova između belaca i Indijanaca, nego u drugim latinoameričkim zemljama. Izuzetak je jedino provincija Gvanakaste, gde skoro polovinu stanovništva čine mestici.

U Kostariki je veliki broj izbeglica, uglavnom iz Kolumbije i Nikaragve. Kao rezultat toga i ilegalne imigracije procenjuje se da između 10 i 15% stanovništva, što je između četiristo i šeststo hiljada ljudi, čine Nikaragvanci.[29][30] Određeni broj Nikaragvanaca dolazi u Kostariku kao sezonski radnici. Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka veliki broj izbeglica iz zemalja Latinske Amerike došao je u Kostariku, najviše iz Čilea i Argentine, kao i iz Salvadora.[31]

Prema podacima Svetske banke u 2010. u Kostariki je bilo 489.200 izbeglica, uglavnom iz Nikaragve, Paname, Salvadora, Hondurasa, Gvatemale, i Belizea, dok je 125.306 Kostarikanaca živelo van zemlje u SAD, Panami, Nikaragvi, Španiji, Meksiku, Kanadi, Nemačkoj, Venecueli, Dominikanskoj Republici, i Ekvadoru.[32]

Privreda uredi

Zemlja se smatra ekonomski stabilnom sa umerenom inflacijom, procenjenom na 2,6% u 2017. godini,[33] i umereno visokim rastom BDP-a, koji se povećao sa 41,3 milijarde američkih dolara u 2011. na 52,6 milijardi američkih dolara u 2015. Procenjeni BDP za 2017. godinu iznosi 61,5 milijardi američkih dolara, a procenjeni BDP po stanovniku (paritet kupovne moći) je 12 382 američkih dolara.[traži se izvor] Rastući dug i budžetski deficit su primarna briga zemlje. [33]Studija Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj iz 2017. godine upozorila je da smanjenje spoljnog duga mora biti prioritet vlade. Druge fiskalne reforme takođe su preporučene za ublažavanje budžetskog deficita.[34]

Vlada pruža visoku kvalitetu zdravstvene zaštite po niskim troškovima za korisnike.[35] Stanovanje je takođe vrlo povoljno. Kostarika je u Latinskoj Americi prepoznata po kvalitetu svog obrazovnog sistema. Zbog svog obrazovnog sistema, Kostarika ima jednu od najviših stopa pismenosti u Latinskoj Americi, 97%. [36] Izveštaj američke vlade potvrđuje da je zemlja „istorijski stavljala visok prioritet obrazovanju i stvaranju kvalifikovane radne snage“, ali napominje da se stopa napuštanja srednje škole povećava. Takođe, Kostarika bi imala koristi od više kurseva na jezicima kao što su engleski, portugalski, mandarinski i francuski, kao i iz nauke, tehnologije, inženjerstva i matematike (STEM)[37]

Trgovina uredi

Kostarika ima sporazume o slobodnoj trgovini sa mnogim zemljama, uključujući SAD. Ne postoje značajne trgovinske barijere koje bi mogle uticati na uvoz, a zemlja snižava carine u skladu sa drugim zemljama Centralne Amerike.[38]Zone slobodne trgovine u zemlji daju podsticaj proizvodnoj i uslužnoj industriji da posluju na Kostariki. U 2015. su zone podržale preko 82 hiljade direktnih poslova i 43 hiljade indirektnih radnih mesta u 2015. godini, a prosečne zarade u FTZ-u bile su 1,8 puta veće od proseka za privatna preduzeća rade u ostatku zemlje.[39] Na primer, Amazon je 2016. imao oko 3.500 zaposlenih u Kostariki i planirao je da to poveća za 1.500 u 2017. godini.[40]

Centralna lokacija omogućava pristup američkim tržištima i direktan pristup okeanima u Evropu i Aziju. Najvažniji izvoz u 2015. godini (redosledom vrednosti dolara) bili su medicinski instrumenti, banane, tropsko voće, integrisani krugovi i ortopedski uređaji.[41] Ukupan uvoz te godine iznosio je 15 milijardi američkih dolara. Najznačajniji proizvodi uvezeni u 2015. godini (po redosledu vrednosti dolara) bili su rafinisana nafta, automobili, pakovani lekovi, oprema za emitovanje i računari. Ukupan izvoz iznosio je 12,6 milijardi američkih dolara za trgovinski deficit od 2,39 milijardi američkih dolara u 2015. godini. [41]

Pacifizam uredi

Dana 1. decembra 1948. Kostarika je ukinula svoju vojnu silu.[42] 1949. godine ukidanje vojske uvedeno je u član 12. ustava Kostarike. Budžet koji je ranije bio namenjen vojsci sada je namenjen pružanju zdravstvenih usluga i obrazovanju.[43] Prema DV-u, „Kostarika je poznata po stabilnoj demokratiji, progresivnim socijalnim politikama, poput besplatnog, obaveznog javnog obrazovanja, visokog socijalnog blagostanja i naglaska na zaštiti životne sredine“.[44]

2017. godine Kostarika je potpisala ugovor UN-a o zabrani nuklearnog oružja.[45]

Kultura uredi

Kostarika je bila tačka susreta mezoameričke i južnoameričke kulture. Severozapad zemlje, poluostrvo Nikoja, bio je najjužnija tačka kulturnog uticaja Nahuatla kada su španski osvajači (konkistadori) došli u 16. veku. Centralni i južni delovi zemlje imali su Čibča uticaje. U međuvremenu je atlantska obala bila naseljena afričkim radnicima tokom 17. i 18. veka.

Kao rezultat doseljavanja Španaca, njihova španska kultura iz 16. veka i njena evolucija obeležili su svakodnevicu i kulturu do danas, sa španskim jezikom i katoličkom religijom kao primarnim uticajem.

 
Las Carretas, nacionalni simbol.

Odeljenje za kulturu, omladinu i sport zaduženo je za promociju i koordinaciju kulturnog života. Rad odeljenja podeljen je na Direkciju kulture, vizuelne umetnosti, scenske umetnosti, muziku, nasledstvo i sistem biblioteka. Stalni programi, poput Nacionalnog simfonijskog orkestra Kostarike i Omladinskog simfonijskog orkestra, poveznica su dve oblasti rada: kultura i mladi.

Plesno orijentisani žanrovi, kao što su soka, salsa, bačata, merenge, kumbija i kostarikanski sving, sve više uživaju stariji nego mlađi ljudi. Gitara je popularna, posebno kao pratnja narodnih plesova; međutim, marimba je postala nacionalni instrument.

U novembru 2017. časopis National Geographic proglasio je Kostariku najsrećnijom zemljom na svetu. Članak je sadržao ovaj rezime: „Kostarikanci uživaju u jednostavnosti svakodnevnog života u potpunosti na mestu koje ublažava stres i maksimizira radost“. Ne čudi nas što je jedna od najprepoznatljivijih fraza među „Tikosima“ „pura vida“, odnosno čisti život u doslovnom prevodu. Ona odražava životnu filozofiju stanovnika, označavajući jednostavan život, bez stresa, pozitivan, opušten osećaj. Izraz se koristi u raznim kontekstima u razgovoru. Ljudi koji šetaju ulicama ili kupuju hranu u prodavnicama pozdrave se pura vida. Može se izraziti kao pitanje ili kao potvrda nečijeg prisustva. Preporučeni odgovor na „Kako ste?“ bi bio „pura vida.“ U toj upotrebi bi se mogao prevesti kao „sjajan“, što ukazuje da je sve u redu. Kad bi se koristilo kao pitanje, konotacija bi bila „sve ide dobro?“ ili „kako si?“. [46][47]

Kostarika se na 12. mestu plasirala na indeks srećnih planeta za 2017. godinu u izveštaju UN-a o svetskoj sreći, ali se kaže da je ta zemlja najsrećnija u Latinskoj Americi. Razlozi uključuju visok nivo socijalnih usluga, brigu o svojim stanovnicima, dugo očekivano trajanje života i relativno nisku korupciju.

Kuhinja uredi

Kostarikanska kuhinja je spoj porekla indijanskih, španskih, afričkih i mnogih drugih kuhinja. Jela poput tradicionalnog tamalea i mnogih drugih napravljenih od kukuruza najreprezentativnija su među njegovim autohtonim stanovnicima i slična susednim mezoameričkim zemljama. Španci su u zemlju iz drugih zemalja doneli mnogo novih sastojaka, posebno začina i domaćih životinja. A kasnije u 19. veku, afrički ukus pružio je svoje prisustvo uticajem drugih mešanih ukusa Kariba. Ovako je kuhinja Kostarike danas veoma raznolika, sa svakom novom etničkom grupom koja je nedavno postala deo stanovništva zemlje, koja utiče na kuhinju te zemlje.[48]

 
Tradicionalno jelo, galo pinto uz kafu.

Pirinač i pasulj su uključeni u skoro svaki kostarikanski obrok, čak i doručak. Krompir je još jedna osnovna kostarikanska hrana. Svinjetina i govedina su meso koje se najčešće jedu, ali jela od piletine i ribe su takođe široko dostupna, posebno na karipskoj obali.[49]

Tradicionalna jela uredi

Galo pinto, koje ima doslovno značenje „pegavi petao“, nacionalno je jelo Kostarike. Sastoji se od pirinča i pasulja pomešanih zajedno u tiganju kako bi stvorio pegavi izgled. Obično se služi za doručak zajedno sa kajganom ili prženim jajima i pavlakom ili sirom.[50]

Za ručak se tradicionalni obrok naziva kasado. Kasado bukvalno na španskom znači „oženjen muškarac“, stekavši to ime kada bi supruge spakovale mužev ručak u list banane kad bi odlazili da rade u polje. Ponovo se sastoji od pirinča i pasulja koji se poslužuju jedan pored drugog umesto mešanog. Obično će biti neka vrsta mesa (govedina, riba, svinjski kotlet ili piletina) i salata koja zaokružuje jelo. Tu mogu biti i neki dodaci poput pržene bokvice (patakoni ili maduro), parče belog sira ili kukuruzne tortilje u pratnji.[51]

Jedan od najpoznatijih soseva je sos Salsa Lizano.

Bokas ili bokitas su predjela u kostarikanskom stilu, koja se obično sastoje od male grickalice ili dela jela koji se obično služi uz glavni obrok. Oni su dostupni u većini barova, taverni i na velikim skupovima i zabavama. Patakoni su tipična bokita, zajedno sa galozima, ili mali takosi u tiko stilu koji se sastoji od govedine, piletine ili aračaša (škrobnog povrća) u toploj kukuruznoj tortilji.[51]

Kafa, koja je već jedan od najvećih izvoza Kostarike, nudi se u gotovo svim restoranima i domaćinstvima u zemlji. Služi se crno ili sa mlekom (poznato kao kafa kon leče), uglavnom je jako i visokokvalitetno.[52]

Agva dulče je uobičajeno piće napravljeno od tapa de dulče (sirovi šećer od trske, takođe nazvan panela) rastvoren u vrućoj vodi. Ovo piće je posebno često u hladnijim planinama i okolnim planinama zemlje.[51]

Obrazovanje uredi

Stopa pismenosti u Kostariki je približno 97 procenata, a engleski se široko govori prvenstveno zbog turističke industrije Kostarike.[36] Kada je vojska ukinuta 1949. godine, rečeno je da će „vojska biti zamenjena vojskom učitelja“. [53]Univerzalno javno obrazovanje zagarantovano je ustavom; osnovno obrazovanje je obavezno, a i predškolska i srednja škola su besplatni. Učenici koji završe 11. razred dobijaju kostarikansku Bačilerato diplomu akreditovanu od kostarikanskog Ministarstva obrazovanja.

Postoje i državni i privatni univerziteti. Univerzitet u Kostariki dobio je titulu „Zaslužna institucija kostarikanskog obrazovanja i kulture“.

Zdravlje uredi

Prema UNDP-u, 2010. godine očekivano trajanje života Kostarikanaca pri rođenju bilo je 79,3 godine.[54] Poluostrvo Nikoja se smatra jednom od plavih zona na svetu, gde ljudi obično žive više od 100 godina.[55] Nova ekonomska fondacija (NEF) rangirala je Kostariku na prvom mestu u svom indeksu srećnih zemalja 2009. godine i 2012. godine. Indeks meri zdravlje i sreću koju proizvode po jedinici unosa u životnu sredinu.[56] Prema NEF-u, prednost Kostarike je zbog veoma visokog očekivanog životnog veka, koji je drugi po veličini u Americi i veći od Sjedinjenih Država. Kostarika je navedena kao velika uspešna zemlja kada je reč o zdravstvenom uspehu Centralne Amerike. Njen zdravstveni sistem je rangiran više od američkog, uprkos tome što ima mali deo njenog BDP-a. [57]

Primarne zdravstvene ustanove na Kostariki uključuju zdravstvene klinike sa lekarom opšte prakse, medicinskom sestrom, službenicom, farmaceutom i tehničarkom primarne zdravstvene zaštite. U 2008. godini bilo je pet specijalnih nacionalnih bolnica, tri opšte nacionalne bolnice, sedam regionalnih bolnica, 13 perifernih bolnica i 10 glavnih klinika koje su služile kao referalni centri za klinike primarne zdravstvene zaštite, koje takođe pružaju biopsihosocijalne usluge, porodične i društvene medicinske usluge i promociju i preventivni programi. Pacijenti mogu odabrati privatnu zdravstvenu zaštitu kako bi izbegli liste čekanja.

Kostarika je među zemljama Latinske Amerike koje su postale popularne destinacije za medicinski turizam.[58]Kostarika je 2006. primila 150.000 stranaca koji su došli na lečenje. [58] Kostarika je Amerikancima posebno privlačna zbog geografske blizine, visokog kvaliteta medicinskih usluga i nižih medicinskih troškova.[59]

Od 2012. godine pušenje u Kostariki podleže nekim od najrestriktivnijih propisa na svetu.

Sport uredi

 
Navijači Kostarike na Svetskom prvenstvu u Brazilu, 2014. godine.

Kostarika je prvi put učestvovala na Letnjoj Olimpijadi 1936. godine, a na Zimskim Olimpijskim igrama po prvi put 1980. godine. Sve četiri olimpijske medalje Kostarike osvojile su sestre Silvija i Klaudija Pol u plivanju, a Klaudija je osvojila jedinu zlatnu medalju 1996. godine.[60]

Fudbal je najpopularniji sport u Kostariki. Najveći uspeh reprezentacije je plasman u četvrtfinale na Svetskom prvenstvu 2014. godine u Brazilu. U osmini finala Svetskog prvenstva, pobedili su Grčku nakon boljeg izvođenja jedanaesteraca 5:3 (1:1 u regularnom delu), Teofanis Gekas je promašio penal u četvrtoj seriji.[61] Četvrtfinalni meč su izgubili od Holandije, ovaj put su oni pretrpeli poraz posle izvođenja jedanaesteraca 4:3 (0:0 u regularnom delu). Na Zlatnom kupu KONKAKAF-a učestvovali su 18 puta i najveći uspesi su im titule šampiona koje su osvojili tri puta: 1963, 1969 i 1989. Učestvovali su 5 puta na Kopa Americi gde su poraženi u četvrtfinalu 2001. i 2004. godine.

Reference uredi

  1. ^ „Nacionalna agencija za statistiku”. Arhivirano iz originala 27. 3. 2012. g. Pristupljeno 29. 5. 2014. 
  2. ^ „United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications”. Arhivirano iz originala 13. 07. 2011. g. Pristupljeno 10. 04. 2014. 
  3. ^ El Espíritu del 48. „Abolición del Ejército” (na jeziku: Spanish). Pristupljeno 9. 3. 2008. 
  4. ^ „Costa Rica”. World Desk Reference. Arhivirano iz originala 11. 02. 2008. g. Pristupljeno 9. 6. 2009. 
  5. ^ „Costa Rica”. Uppsala University. Arhivirano iz originala 10. 05. 2011. g. Pristupljeno 9. 6. 2009. 
  6. ^ „Costa Rica's new president: Thriller for Chinchilla”. The Economist. 11. 2. 2010. Pristupljeno 16. 2. 2010. 
  7. ^ UNDP Human Development Report 2012. „Costa Rica - Country Profile: Human Development Indicators”. UNDP. Arhivirano iz originala 25. 06. 2012. g. Pristupljeno 15. 3. 2013. 
  8. ^ Yale Center for Environmental Law & Policy / Center for International Earth Science Information Network at Columbia University. „2010 EPI Rankings”. Arhivirano iz originala 5. 5. 2012. g. Pristupljeno 25. 1. 2012. 
  9. ^ Burnett, John (18. 2. 2008). „Costa Rica Aims to Be a Carbon-Neutral Nation”. National Public Radio (NPR.org). Pristupljeno 27. 4. 2009. 
  10. ^ Herro, Alana (12. 3. 2007). „Costa Rica Aims to Become First "Carbon Neutral" Country”. Worldwatch Institute. Arhivirano iz originala 26. 03. 2009. g. Pristupljeno 27. 4. 2009. 
  11. ^ Vargas, Alejandro (21. 2. 2007). „País quiere ser primera nación con balance neutro de carbono” (na jeziku: Spanish). La Nación. Arhivirano iz originala 16. 02. 2009. g. Pristupljeno 27. 4. 2009. 
  12. ^ Eggar, Marc. „Climate/Weather”. Arhivirano iz originala 23. 06. 2011. g. Pristupljeno 28. 6. 2011. 
  13. ^ „Costa Rica Weather”. Costa Rica Guides. Pristupljeno 25. 8. 2016.
  14. ^ „estudiofi”. Inbio.ac.cr. Arhivirano iz originala 01. 03. 2010. g. Pristupljeno 26. 6. 2010. 
  15. ^ "Corcovado National Park Costa Rica". costa-rica-guide.com.
  16. ^ Hunter, L.; Andrew, D.: Watching Wildlife Central America. Lonely Planet. 2002. ISBN 978-1-86450-034-9. str. 97..
  17. ^ CNN, Nell Lewis. "This country regrew its lost forest. Can the world learn from it?". CNN. Retrieved 2 August 2020.
  18. ^ „Costa Rica History | Guías Costa Rica”. Arhivirano iz originala 01. 05. 2013. g. Pristupljeno 04. 07. 2013. 
  19. ^ „A Brief History of Costa Rica: Colonial Times”. Arhivirano iz originala 22. 9. 2007. g. Pristupljeno 21. 12. 2007. 
  20. ^ „Blacks of Costa Rica”. World Culture Encyclopedia. Pristupljeno 23. 11. 2007. 
  21. ^ See Ian Holzhauer, "The Presidency of Calderón Guardia" (University of Florida History Thesis, 2004) Arhivirano 2012-07-17 na sajtu Archive.today
  22. ^ "The Happiest People". The New York Times. January 6, 2010.
  23. ^ „Costa Rican Ministry of International Relations Declaration of Objectives”. Costa Rican Ministry of International relations. Arhivirano iz originala 07. 03. 2019. g. Pristupljeno 23. 4. 2011. 
  24. ^ Costa Rica re-establishes ties with Cuba Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. januar 2012) CNN World, 2009-03-18.
  25. ^ „IJC Court Ruling”. nacion.com. Arhivirano iz originala 6. 9. 2012. g. Pristupljeno 8. 3. 2011. 
  26. ^ „International Court of Justice recent provisional Costa Rica-Nicaragua decision” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 5. 4. 2016. g. Pristupljeno 2. 11. 2011. 
  27. ^ „WORLD COURT SETTLES SAN JUAN RIVER DISPUTE; NICARAGUA AND COSTA RICA BOTH CLAIM VICTORY”. Allbusiness.com. 16. 7. 2009. Arhivirano iz originala 11. 05. 2011. g. Pristupljeno 21. 12. 2010. 
  28. ^ Costa Rica Boots Taiwan, Welcomes China In Diplomatic Switch. allbusiness.com (2007-06-14). Retrieved: 2010-05-20
  29. ^ www.state.gov Background Note: Costa Rica – People
  30. ^ Dickerson, Marla; Kimitch, Rebecca (23. 3. 2006). „Costa Rica Seeks to Shut Its Doors to Illegal Migrants From Nicaragua”. Los Angeles Times. Pristupljeno 2. 5. 2010. 
  31. ^ Biesanz, Karen Zubris; Biesanz, Mavis Hiltunen; Biesanz, Richard (1998). The Ticos: Culture and Social Change in Costa Rica. Boulder: Lynne Rienner Publishers. str. 118. ISBN 978-1-55587-737-8. 
  32. ^ „Costa Rica country profile (from the Migration and Remittances Factbook 2011)” (PDF). World Bank. Arhivirano iz originala (PDF) 03. 11. 2011. g. Pristupljeno 17. 8. 2011. 
  33. ^ a b "Global Finance Magazine - Costa Rica GDP and Economic Data".
  34. ^ "Costa Rica "Playing With Fire" By Delaying Fiscal Reform Says Intl Expert – Costa Rica Star News". 24 July 2017.
  35. ^ Maldonado, Gabriel (16 February 2017). "Costa Rica's Healthcare: One of the Best at a Low Cost - The Costa Rica News".
  36. ^ a b ITA. "Export.gov - CCG". 2016.export.gov. Archived from the original on 18 April 2017. Retrieved 4 August 2017.
  37. ^ ITA. "Export.gov - CCG". 2016.export.gov. Archived from the original on 18 April 2017. Retrieved 4 August 2017
  38. ^ "Costa Rica - Import Tariffs - export.gov". www.export.gov
  39. ^ "Major Business Success for Costa Rica Free Trade Zones - Costa Rica Star News". 23 August 2016
  40. ^ "Amazon invests in Costa Rica as tiny nation carves out profitable niche in world economy". 11 March 2017.
  41. ^ a b "OEC - Costa Rica (CRI) Exports, Imports, and Trade Partners". atlas.media.mit.edu.
  42. ^ "Why getting rid of Costa Rica's army 70 years ago has been such a success". USA Today. 5 January 2018.
  43. ^ "The Happiest People". The New York Times. 6 January 2010.
  44. ^ "Costa Rican president backs holiday for army abolition". Deutsche Welle. 28 November 2018.
  45. ^ "Chapter XXVI: Disarmament – No. 9 Treaty on the Prohibition of Nuclear Weapons". United Nations Treaty Collection. 7 July 2017.
  46. ^ Trester, Anna Marie (2003). "Bienvenidos a Costa Rica, la tierra de la pura vida: A Study of the Expression "pura vida" in the Spanish of Costa Rica" (PDF). In Sayahi, Lotfi (ed.). . Selected Proceedings of the First Workshop on Spanish Sociolinguistics. Somerville, MA: Cascadilla Proceedings Project. str. 61—69. ISBN 978-1-57473-400-3. .
  47. ^ "PURA VIDA: The Most Important Costa Rica Spanish Expression".
  48. ^ "Costa Rican Typical Food". Southerncostarica.biz. Retrieved 2 November 2011.
  49. ^ Foley, Erin; Cooke, Barbara (2008). Costa Rica. Tarrytown, NY: Marshall Cavendish Benchmark. pp. 121–131.
  50. ^ Mead, Rowland (2005). Costa Rica. New Holland: London. pp. 28–31.
  51. ^ a b v Kaiser, James (2013). Costa Rica: The Complete Guide (First ed.). Destination. pp. 82–88.
  52. ^ Firestone, Matthew; Miranda, Carolina A; Soriano, César G (2010). Costa Rica. Footscray, Vic.: Lonely Planet. pp. 49–52.
  53. ^ Abolición del Ejército en Costa Rica. Ministerio de Cultura, Juventud y Deportes, San José, Costa Rica. 2004. ISBN 9968-856-21-5.
  54. ^ Human Development Report. "International Human Development Indicators". UNDP. Archived from the original on 25 June 2012. Retrieved 18 June 2012.
  55. ^ Anne Casselman (14 April 2008). "Long-Lived Costa Ricans Offer Secrets to Reaching 100". National Geographic News. Retrieved 4 March 2011.
  56. ^ Irene Rodríguez (14 June 2012). "Costa Rica es nuevamente el país más feliz del mundo, según índice 'Happy Planet'" [Costa Rica once again the happiest nation of the world, according to the Happy Planet Index]. La Nación (in Spanish). Archived from the original on 4 May 2013. Retrieved 14 June 2012.
  57. ^ Jacob, Brian (2009). "CLOSING THE GAPS: The Challenge to Protect Costa Rica's Health Care System". The Georgetown Public Policy Review (77). Archived from the original on 17 January 2013. Retrieved 19 May 2012.
  58. ^ a b Herrick, Devon M. (2007). Medical Tourism: Global Competition in Health Care (PDF). National Center for Policy Analysis, Dallas, Texas. ISBN 978-1-56808-178-6. str. 4–6, 9.. Archived from the original (PDF) on 20 July 2011.
  59. ^ Bookman, Milica Z.; Bookman, Karla R. (2007). Medical Tourism in Developing Countries. Palgrave Macmillan, New York. pp. 3–4, 58, 95, and 134–135. ISBN 978-0-230-60006-5.
  60. ^ „Claudia Poll sports-reference.com”. Arhivirano iz originala 27. 03. 2010. g. Pristupljeno 24. 12. 2017. 
  61. ^ „Kostarika posle penala do četvrtfinala!”. RTS. 29. 6. 2014. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Костарика&oldid=27521494”