Википедија

Krimska konferencija

44° 30′ 02″ S; 34° 10′ 23″ I / 44.50042° S; 34.17297° I / 44.50042; 34.17297

Krimska konferencija je bio samit savezničkih vođa koji je trajao od 4. do 11. februara 1945. u Jalti. Tu je utanačen plan za konačno razračunavanje sa Hitlerovom Nemačkom u Drugom svetskom ratu.[1]

Čerčil, Ruzvelt i Staljin

Josif Visarionovič Staljin, Vinston Čerčil i Frenklin Ruzvelt tom prilikom su razgovarali o posleratnoj okupaciji Nemačke, o pomoći koja će po okončanju sukoba biti pružena nemačkom narodu, o razoružavanju nemačke armije, ustanovljenju suda za ratne zločine i sudbini poraženih ili oslobođenih država istočne Evrope, načinu izglasavanja odluka o potonjem Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija i o plaćanju ratne odštete.[2]

U februaru 1945. godine, 3 lidera su u Jalti postigli sporazum, iako neformalni, u više pitanja.[3] Jedno od najvažnijih pitanja, bilo je vezano za zemlje istočne i centralne Evrope, u kojima je SSSR imao već faktičku kontrolu, i upostavljao “prijateljske režime”i da se Nemačka podeli u 4 okupacione zone u kojima će upravljati 4 savezničke zemlje (Rusija, Ujedinjeno Kraljevstvo, SAD, Francuska).

Ruzvelt i Čerčil su izvukli od Staljina obećanje da će oslobođene zemlje dobiti privremene vlade koje će predstavljati sve demokratske grupacije. Staljin nije imao ništa protiv ovih usmenih ustupaka, ali je glatko odbio predlog o međunarodnom nadzoru nad izborima.

Dogovorene su i neke nove teritorijalne promene, s tim da budu potvrđene na mirovnoj konferenciji. Sovjetsko–poljska granica je utvrđena u korist Sovjetskog Saveza na tzv. Karsonovoj liniji. Nemačka je trebalo da bude podeljena na četiri okupacione zone, kojima bi upravljale tri velike savezničke sile i Francuska. Dogovorene su i reparacije koje treba da plati Nemačka, od čega bi polovina išla Sovjetskom Savezu.

Trojica su se usaglasili da se osnuju Ujedinjene nacije sa Savetom bezbednosti kao centralnim političkim organom, u kome bi velike sile imale pravo veta.

Staljin je tražio (i dobio) deo ostrva Sahalin i Kurilska ostrva, slobodne luke u Darijenu i Port Arturu kao i prava da upravlja mandžurskim železnicama. To mu je Ruzvelt dao jednim tajnim sporazumom, kojim je praktično Moskvi vraćena dominanta uloga u Mandžuriji koju je izgubila u Rusko–japanskom ratu 1905. godine. Ruzvelt je dao Staljinu u Jalti te značajne koncesije, jer mu je bila potrebna sovjetska podrška u okončanju rata sa Japanom, i zato što je želeo da očuva ratnu koaliciju do garantovanja konačne pobede.

Konferencija uredi

 
Sovjetske, američke i britanske diplomate tokom konferencije na Jalti

Tokom Konferencije na Jalti, zapadni saveznici su oslobodili celu Francusku i Belgiju i borili se na zapadnoj granici Nemačke. Na istoku, sovjetske snage su bile 65 km (40 mi) od Berlina, pošto su već potisnule Nemce iz Poljske, Rumunije i Bugarske. Više se nije postavljalo pitanje nemačkog poraza. Pitanje je bio novi oblik posleratne Evrope.[4][5][6]

Francuski lider general Šarl de Gol nije pozvan ni na konferenciju na Jalti, ni na Potsdamsku konferenciju, što je diplomatsko omalovažavanje koje je bilo povod za duboko i trajno negodovanje.[7] De Gol je svoje isključenje sa Jalte pripisao dugogodišnjem ličnom antagonizmu Ruzvelta prema njemu, ali su se Sovjeti takođe protivili njegovom uključivanju kao punopravnog učesnika. Međutim, odsustvo francuskog predstavništva na Jalti takođe je značilo da bi upućivanje poziva de Golu da prisustvuje Konferenciji u Potsdamu bilo veoma problematično, jer bi se osećao čašću obavezan da insistira da se sva pitanja dogovorena na Jalti u njegovom odsustvu ponovo otvore.[8]

Inicijativa za sazivanje druge konferencije „velike trojke“ potekla je od Ruzvelta, koji se nadao sastanku pre Predsedničkih izbora SAD u novembru 1944. ali je insistirao na održavanju sastanka početkom 1945. na neutralnoj lokaciji na Mediteranu. Predloženi su Malta, Kipar, Sicilija, Atina i Jerusalim. Staljin je, insistirajući da se njegovi lekari protive bilo kakvim dugim putovanjima, odbacio te opcije.[9][10] Umesto toga, predložio je da se sastanu u crnomorskom letovalištu Jalta na Krimu. Staljinov strah od letenja je takođe bio faktor koji je doprineo odluci.[11] Ipak, Staljin je formalno prepustio Ruzveltu svojstvo „domaćina“ konferencije, a sve plenarne sednice trebale su da se održavaju u američkom smeštaju u Livadijskoj palati, i Ruzvelt je uvek sedeo centralno na grupnim fotografijama, koje je sve snimio Ruzveltov zvanični fotograf.

Svaki od trojice lidera imao je svoju agendu za posleratnu Nemačku i oslobođenu Evropu. Ruzvelt je želeo sovjetsku podršku u Pacifičkom ratu protiv Japana, posebno za planiranu invaziju na Japan (Operacija avgustovska oluja), kao i sovjetsko učešće u Ujedinjenim nacijama. Čerčil se zalagao za slobodne izbore i demokratske vlade u centralnoj i istočnoj Evropi, posebno u Poljskoj. Staljin je zahtevao sovjetsku sferu političkog uticaja u istočnoj i centralnoj Evropi kao suštinski aspekt sovjetske nacionalne bezbednosne strategije, a njegov stav na konferenciji smatrao je toliko jakim da je mogao da diktira uslove. Prema rečima člana američke delegacije i budućeg državnog sekretara Džejmsa F. Bernsa, „nije bilo pitanje šta bismo pustili Rusima, već šta bismo Ruse mogli da nateramo da urade“.[12]

Poljska je bila prva tačka sovjetskog dnevnog reda. Staljin je izjavio: „Za sovjetsku vladu, pitanje Poljske je bilo pitanje časti“ i bezbednosti jer je Poljska služila kao istorijski koridor za snage koje su pokušavale da napadnu Rusiju.[13] Osim toga, Staljin je u kontekstu istorije izjavio da „pošto su Rusi u velikoj meri zgrešili nad Poljskom“, „sovjetska vlast je pokušavala da iskupi te grehe“.[13] Staljin je zaključio da „Poljska mora biti jaka” i da je „Sovjetski Savez zainteresovan za stvaranje moćne, slobodne i nezavisne Poljske”. Shodno tome, Staljin je odredio da se o zahtevima Poljske vlade u egzilu ne može pregovarati, a Sovjeti će zadržati teritoriju istočne Poljske koju su aneksirali 1939. godine, a Poljska će za to biti nadoknađena proširenjem svojih zapadnih granica na račun Nemačke. U suprotnosti sa svojim prethodnim izrečenim stavom, Staljin je obećao slobodne izbore u Poljskoj uprkos postojanju privremene vlade koju je sponzirao Sovjetski Savez i koju je nedavno postavio na poljskim teritorijama koje je okupirala Crvena armija.

Ruzvelt je želeo da Sovjeti uđu u Pacifički rat protiv Japana sa saveznicima, nadajući se da će se tako pre okončati rat i smanjiti američke žrtve.

Jedan sovjetski preduslov za objavu rata Japanu bilo je američko zvanično priznanje nezavisnosti Mongolije od Kine (Mongolska Narodna Republika je bila sovjetska satelitska država od 1924. do Drugog svetskog rata). Sovjeti su takođe želeli priznanje sovjetskih interesa u Kineskoj istočnoj železnici i Port Arturu ali ne tražeći od Kineza zakup. Ti uslovi su dogovoreni bez učešća Kine.

Sovjeti su želeli povratak Južnog Sahalina, koji je Japan oteo od Rusije u Rusko-japanskom ratu 1905. godine, i ustupanje Kurilskih ostrva od strane Japana. Ova dva zahteva je odobrio Truman.

Zauzvrat, Staljin je obećao da će Sovjetski Savez ući u Pacifički rat tri meseca nakon poraza Nemačke. Kasnije, u Potsdamu, Staljin je obećao Trumanu da će poštovati nacionalno jedinstvo Koreje, koju će delimično okupirati sovjetske trupe.

Štaviše, Sovjeti su pristali da se pridruže Ujedinjenim nacijama zbog tajnog razumevanja formule glasanja sa pravom veta za stalne članice Saveta bezbednosti, što je garantovalo da svaka zemlja može da blokira neželjene odluke.[14]

Sovjetska armija je potpuno okupirala Poljsku i držala veći deo istočne Evrope sa tri puta većom vojnom moći od savezničkih snaga na Zapadu. Deklaracija oslobođene Evrope je malo učinila da se razbiju sporazumi o sferi uticaja, koji su bili ugrađeni u sporazume o primirju.[15]

Sva tri lidera ratifikovala su sporazum Evropske savetodavne komisije kojim se utvrđuju granice posleratnih okupacionih zona za Nemačku sa tri okupacione zone, po jednu za svaku od tri glavna saveznika. Takođe su se složili da Francuskoj daju zonu okupacije izrezanu iz zona SAD i Velike Britanije, ali je De Gol ostao pri principu odbijanja da prihvati da će Francuska zona biti definisana granicama utvrđenim u njegovom odsustvu. Tako je naredio francuskim snagama da zauzmu Štutgart pored teritorija za koje je ranije dogovoreno da obuhvataju francusku okupacionu zonu. Povukao se samo kada mu je zaprećeno obustavom osnovnih američkih ekonomskih zaliha.[16] Čerčil je na Jalti tada tvrdio da Francuzi takođe moraju da budu punopravni član predloženog Savezničkog kontrolnog saveta za Nemačku. Staljin se tome opirao sve dok Ruzvelt nije podržao Čerčilov stav, ali je Staljin i dalje ostao nepokolebljiv da Francuzi ne bi trebalo da budu primljeni u punopravno članstvo u Savezničkoj reparacionoj komisiji koja će biti uspostavljena u Moskvi i popustio je tek na Potsdamskoj konferenciji.

Reference uredi

  1. ^ „Yalta Conference | Summary, Dates, Consequences, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-11-07. 
  2. ^ Mala školska enciklopedija 2006, str. 119.
  3. ^ Melvyn Leffler, Cambridge History of the Cold War, Volume 1 (Cambridge University Press, 2012), p. 175
  4. ^ Preston, Diana (2019). Eight Days at Yalta: How Churchill, Roosevelt and Stalin Shaped the Post-War World. str. 1–23. .
  5. ^ David G. Haglund, "Yalta: The Price of Peace." Presidential Studies Quarterly 42#2 (2012), p. 419+. online
  6. ^ Donald Cameron Watt, "Britain and the Historiography of the Yalta Conference and the Cold War." Diplomatic History 13.1 (1989): 67–98. online
  7. ^ Fenby, Jonathan (2012). The General; Charles de Gaulle and the France he saved. Skyhorse. str. 280–90. 
  8. ^ Feis, Herbert (1960). Between War and Peace; The Potsdam Conference . Princeton University Press. str. 128–38. 
  9. ^ Reynolds, David (2009). Summits : six meetings that shaped the twentieth century. New York: Basic Books. ISBN 978-0-7867-4458-9. OCLC 646810103. 
  10. ^ Schlesinger, Stephen C. (2003). Act of Creation: The Founding of the United Nations. Boulder: Westview Press. ISBN 0-8133-3324-5. 
  11. ^ Beevor, Antony (2012). The Second World War. New York: Little, Brown and Company. str. 709. ISBN 978-0-316-02374-0. 
  12. ^ Black et al. 2000, str. 61
  13. ^ a b Berthon & Potts 2007, str. 285
  14. ^ Couzigou, Irène (oktobar 2015). „Yalta Conference (1945)”. Max Planck Encyclopedia of Public International Law [MPEPIL]: Rn. 13 — preko Oxford Public International Law. 
  15. ^ Ariel Davis, "An Examination of American Diplomacy During the Tehran and Yalta Conferences." The General Assembly Review 2.1 (2021): 1-11.
  16. ^ Fenby, Jonathan (2012). The General; Charles de Gaulle and the France he saved. Skyhorse. str. 282. 

Literatura uredi

  • Mala školska enciklopedija. 2006. ISBN 978-86-331-2950-3. 
  • Berthon, Simon; Potts, Joanna (2007), Warlords: An Extraordinary Re-creation of World War II Through the Eyes and Minds of Hitler, Churchill, Roosevelt, and Stalin, Da Capo Press, ISBN 978-0-306-81538-6 
  • Black, Cyril E.; English, Robert D.; Helmreich, Jonathan E.; McAdams, James A. (2000), Rebirth: A Political History of Europe since World War II, Westview Press, ISBN 978-0-8133-3664-0 
  • Cook, Bernard A. (2001), Europe Since 1945: An Encyclopedia, Taylor & Francis, ISBN 0-8153-4057-5 
  • Ehrman, John (1956). Grand Strategy Volume VI, October 1944 – August 1945. London: HMSO (British official history). str. 96—111. 
  • Grenville, John Ashley Soames (2005), A History of the World from the 20th to the 21st Century, Routledge, ISBN 978-0-415-28954-2 
  • LaFeber, Walter (1972), America, Russia, and the Cold War, John Wiley and Sons, ISBN 978-0-471-51137-3 
  • Miscamble, Wilson D. (2007), From Roosevelt to Truman: Potsdam, Hiroshima, and the Cold War, Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-86244-8 
  • Roberts, Geoffrey (2006), Stalin's Wars: From World War to Cold War, 1939–1953, Yale University Press, ISBN 978-0-300-11204-7 
  • Truman, Margaret (1973), Harry S. Truman, William Morrow & Co., ISBN 978-0-688-00005-9 
  • Wettig, Gerhard (2008), Stalin and the Cold War in Europe, Rowman & Littlefield, ISBN 978-0-7425-5542-6 
  • Kennedy, David M. (2003), The American People in World War II Freedom from Fear, Part Two, Oxford University Press, ISBN 978-0-19-516893-8 
  • Susan Butler, Roosevelt and Stalin (Knopf, 2015)
  • Clemens, Diane Shaver. Yalta (Oxford University Press). 1971
  • Gardner, Lloyd C. Spheres of influence : the great powers partition Europe, from Munich to Yalta (1993) online free to borrow
  • Harbutt, Fraser J. (2010). Yalta 1945: Europe and America at the Crossroads. Cambridge: Cambridge University Press. .
  • Haglund, David G. "Yalta: The Price of Peace." Presidential Studies Quarterly 42#2 (2012), p. 419+. online
  • Plokhii, Serhii (2010). Yalta: The Price of Peace . New York: Viking Press. ISBN 978-0-670-02141-3. 
  • Preston, Diana., Eight Days at Yalta: How Churchill, Roosevelt and Stalin Shaped the Post-War World (2019)
  • Roberts, Geoffrey. "Stalin at the Tehran, Yalta, and Potsdam conferences." Journal of Cold War Studies 9.4 (2007): 6–40.
  • Shevchenko O. Yalta-45: Ukrainian science historiographic realia in globalization and universalism era
  • Watt, Donald Cameron. "Britain and the Historiography of the Yalta Conference and the Cold War." Diplomatic History 13.1 (1989): 67–98. online

Spoljašnje veze uredi

 
Krimska konferencija na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кримска_конференција&oldid=27556272”