Lav III Isavrijanac

Lav III Isavrijanac
Lav III Isavrijanac
	Lav III Isavrijanac i njegov sin Konstantin V na zlatniku iskovanom u Carigradu između 737. i 741. godine.
Lični podaci
Datum rođenja	675.
Mesto rođenja	Germanikeja,
Datum smrti	18. jun 741.
Porodica
Supružnik	Marija
Potomstvo	Konstantin V Kopronim, Anna, wife of Artabasdos
Dinastija	Isavrijanska dinastija
Prethodnik	Teodosije III
Naslednik	Konstantin V

Lav III Isavrijanac (grč.: Λέων Γ' ο Ίσαυρος) (685—741) je bio vizantijski car od 717. do 741. Uspeo je da odbrani carstvo od arapskih invazija i započeo je politiku ikonoborstva.^[1] Njegova vladavina označava kraj perioda nestabilnosti u pogledu stalnih prevrata na prestolu koji su potresali Vizantiju od 695. godine. Sa druge strane, promovisanjem ikonoborstva, Lav je izazvao novu i dugoročnu krizu unutar Vizantije koja je završena tek 843. godine sa pobedom ikonofila. Sem što je odbranio Carigrad od arapske opsade 717-718, Lav je ponajbolje ostao upamćen i kao osnivač Isavrijanske^[2] ili Sirijske dinastije koja je vladala carstvom do 802. godine.

Detinjstvo i mladost

Rođen je pod imenom Konon u Germanikeji (Maraš) u sirijskoj provinciji Komageni.^[3]^[4]^[5] Njegovo originalno ime je bilo Konon (grč. Κόνων; lat. Conon ili Cononus).^[6] Lav je verovatno bio jakobitski hrišćanin, ali bi prešao na halkidonsku veru kada se pridružio vizantijskoj hijerarhiji.^[7]^[8] Lav je tečno govorio arapski, Leo was fluent in Arabic,^[9] verovatno kao maternji jezik,^[10] a Teofan ga je opisao kao osobu „saracenskog uma“.^[11]

Njegovo porodica se kasnije preselila u Trakiju, gde se pridružio vojsci cara Justinijana II, kada je ovaj napredovao prema Konstantinopolju sa 15.000 konjanika, koje mu je 705. stavio na raspolaganje bugarski han Tervel. Tervel je bio bogato nagrađen i dobio je najveću titulu posle carske, titulu cezara. Nakon pobede Justinijana II Lav Isavrijanac je bio u diplomatskoj misiji u Laziki (danas deo Gruzije), gde je organizovao savez protiv Omejidskog halifata. Prema Hronici Teofana, Justinijan je želeo da se otarasi Konona i uzeo je nazad novac koji mu je dat da pomogne unapređenju vizantijskih interesa, ostavljajući Konona na cedilu u Alaniji. Hronika opisuje misiju kao uspešnu i Konon se na kraju vratio Justinijanu nakon što je u maju prešao kavkaske planine sa krpljama i na putu zauzeo tvrđavu Sideron (povezanu sa Cebeldom).^[12]^[13]

Car Anastasije II postavio ga je kao stratega teme Anatolikon. Kasnije je Lav skovao zaveru sa strategom teme Jermenijanikon Artavazdom da svrgnu novog cara Teodosija III. Oko dvadeset godina (695. do 716.) Vizantija je promenila sedam careva. To je bilo razdoblje meteža.^[14]

Opsada Carigrada

Lav Isavrijanac je 25. marta 717. ušao sa vojskom u Carigrad i prislio je cara Teodosija III da abdicira. Lav Isavrijanac je tada postao car kao Lav III. Te iste godine kada se domogao trona Arapi su započeli opsadu Carigrada u avgustu 717. Arapi su iskoristili period građanskog rata u Vizantiji pa su poslali 80.000 vojnika i veliku flotu na Carigrad. Arape je predvodio vojskovođa Maslama, rođak halifa Sulajman ibn Abd al Malik.^[15]

Pažljivim pripremama i tvrdoglavom odbranom Lav je izmorio napadače. Značajan faktor koji je doprineo pobedi Vizantiju je bila grčka vatra. Osim toga i bugarska pojačanja su stigla na vreme. U to doba Lav je bio u savezništvu sa Bugarima, ali hroničar Teofan Ispovednik, autor sa početka 9. veka koji je najznačajniji izvor, nije bio siguran da li je to bilo pod Tervelom ili njegovim naslednikom Kormesijem. Arapi nisu mogli da nastave opsadu, jer nisu imali uspeha ni pre bugarskih napada. Opsadu su prekinuli avgusta 718. nakon punih 12 meseci. Tokom opsade je halif Sulajman je preminuo i nasledio ga je Omar II koji nije želeo da obnovi opsadu.

Administracija

Pošto je očuvao carstvo car Lav Isavrijanac se posvetio reformisanju dotrajale državne administracije. Godine anarhije su učinile svoje i adminstraciju je potonula u dizorganizaciju. Tokom 718. ugušio je pobunu na Siciliji, a 719. ugušio je pobunu svrgnutoga cara Anastasija II. Granice carstva osigurava pozivajući Slovene da nasele opustele oblasti carstva. Osim toga reformisao je i ojačao vojsku, tako da je sledeće arapske invazije lako odbio. Arapske pohode 726. i 739. predvodio je Hišam ibn Abd al Malik. Međutim Arapi su bili teško poraženi, posebno kod Akroinonu 740. Sklopio je i savezništva sa Hazarima i Gruzijcima.

Izmenio je sistem oporezivanja tako što je ukinuo praksu plaćanja poreza unapred koji se oslanjao na prebogate zakupce poreza. Zavisni seljaci su uzdignuti na nivo slobodnih zakupnika sitnih zemljišnih poseda. Takođe, Lav je reformisao pomorsko i porodično pravo. Te mere je objavio 740. u zakoniku poznatom kao Ekloga. Deo plemstva i visoki krugovi unutar crkve su se opirali tim merama. Sproveo je i manju reorganizaciju tema, tako da je u regionu Egejskog mora stvorio nove teme.

Ikonoborstvo

Započeo je i seriju zakonodavnih reformi o religioznim pitanjima, posebno o ikonoborstvu. Najpre je navodno uspeo 722. da jednim dekretom prisili Jevreje i montaniste da se pokrste. Posle toga izdaje seriju edikata protiv poštovanja ikona (726—729), slika i drugih predstava sa predstavama Hrista, Bogorodice i drugih svetaca i biblijskih ličnosti. Kao neobrazovan ratnik, Lav je poštovanje ikona smatrao za kršenje Božije zapovesti protiv idolopoklonstva. Zbog toga je Lav Isavrijanac dobio podršku dvora i dela crkve. Međutim većina teologa i svi monasi su se tome suprotstavljali. U zapadnim delovima carstva ljudi jednostavno nisu hteli da poštuju tu novu uredbu. Izbila je pobuna u Grčkoj, upravo zbog uvođenja ikonoboračke politike, ali je carska flota je 727. ugušila pobunu. Carigradski patrijarh German I je dao ostavku na mesto patrijarha, jer nije hteo da potpiše carski dekret. Car Lav III ga je zamenio patrijarhom Anastasijem, koji je bio carev istomišljenik. Na taj način je ugušio opoziciju u samoj vizantijskoj prestonici Carigradu.

Sukob sa papama

Pape Grgur II i Grgur III nisu se obazirali na carevu zapovest o ikonama. Oni su na koncilu u Rimu 730. i 732. osudili ikonoborce i carevu politiku. Pošto su pape stale na stranu carevih protivnika, Lav je 732. odlučio da od papske jurisdikcije izuzme Siciliju, južnu Italiju i čitavo zapadno područje Balkana (nekadašnji Ilirik) sa Solunom, dotadašnjom rezidencijom papskog vikara. Car je to područje stavio pod kontrolu carigradskog patrijarha čime je otpočeo još jedan crkveni raskol između Rima i Konstantinopolja.

Pobuna u Ravenskom egzarhatu je izbila još 727. Car je poslao snažnu flotu koja je postradala u oluji, tako da je Ravenski egzarhat praktično postao nezavisan od carskih vlasti u Konstantinopolju. U južnoj Italiji podanici su odbijali da slede carske verske edikte.

Odluka o stavljanju Ilirika pod jurisdikciju carigradskog patrijarha imala je veliki dugodosežan značaj. Romanski uticaji su do 7. veka bili veoma jaki u tim područjima. Do te odluke cara Lava zapadni uticaj je bio jak čak i u Solunu i Korintu, jer su te oblasti bile pod jurisdikcijom rimskog pape. Posle te odluke uticaj Rima se zadržava samo uz primorje, a Južni Sloveni dolaze jednim delom pod jurisdikciju pape, a jednim delom pod jurisdikciju carigradskog patrijarha.

Vidi još

Reference

^ Gero, Stephen (1973). Byzantine Iconoclasm during the Reign of Leo III, with Particular Attention to the Oriental Sources. Louvain: Secrétariat du Corpus SCO. ISBN 90-429-0387-2.
^ Craig Graham; Kagan Ozment Turner (2011). The Heritage of World Civilizations. Prentice Hall. str. 321. ISBN 978-0-205-80766-6.
^ Stanton, Andrea L.; Ramsamy, Edward; Seybolt, Peter J.; Elliott, Carolyn M. (5. 1. 2012). Cultural Sociology of the Middle East, Asia, and Africa: An Encyclopedia (na jeziku: engleski). SAGE Publications. ISBN 978-1-4522-6662-6. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
^ Ekonomou, Andrew J. (26. 1. 2007). Byzantine Rome and the Greek Popes: Eastern Influences on Rome and the Papacy from Gregory the Great to Zacharias, A.D. 590-752 (na jeziku: engleski). Lexington Books. ISBN 978-0-7391-3386-6. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
^ Toynbee, Arnold (1973). Constantine Porphyrogenitus and His World. London and New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-215253-X. „Whether Leo's family were Monophysites or not, their place of origin makes it certain that they were Syrians.”
^ Giovanni Sienda (1761). Lexicon polemicum: In Quo Potiorum Haereticorum Vita Perstringitur, Omnes Contra Fidem Errores Colliguntur.... G - Q. 2. Rieger. str. 128. ISBN 9781175927651.
^ Kleinhenz, Christopher (2016). Routledge Revivals: Medieval Italy (2004): An Encyclopedia - Volume II (na jeziku: engleski). Taylor & Francis. str. 631. ISBN 978-1-351-66443-1.
^ Hussey, J. M. (2010). The Orthodox Church in the Byzantine Empire (na jeziku: engleski). Oxford University Press. str. 34. ISBN 978-0-19-161488-0.
^ Hitti, Philip (2002). History of The Arabs. Red Globe Press. str. 203. ISBN 0333631420.
^ Ball, Warwick (2002). Rome in the East: The Transformation of an Empire. Routledge. str. 489. ISBN 0415243572.
^ A. A. Vasiliev (1964). History of the Byzantine Empire, 324-1453, Volume 1. University of Wisconsin Press. str. 255.
^ Theophanes the Confessor (1982). The Chronicle of Theophanes: Anni Mundi 6095–6305 (A.D. 602–813). Stanford: University of Pennsylvania Press. str. 85. ISBN 0812211286.
^ The association of the Sideron fortress with Tsebelda is made by O. Bgazhba and S. Lakoba in Bgažba, O. H.; Lakoba, S. Z. (2007). Istoriя Abhazii s drevneйših vremen do naših dneй (The History of Abkhazia from Ancient Times to Present Day) (na jeziku: ruski). Alašarbaga. str. 134.
^ Treadgold, Warren (1997). A History of the Byzantine State and Society. Stanford: University of Stanford Press. str. 346. ISBN 0-8047-2630-2.
^ Guilland, Rodolphe. "L’expédition de Maslama contre Constantinople (717–720)" in Études Byzantines. Paris: Presses universitaires de France, 1959, pp. 109–133.

Literatura

Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta.
Carr, John (2015). Fighting Emperors of Byzantium. Pen and Sword. ISBN 978-1-4738-5626-4.
Brandes, W. (2007). „Die Belagerung Konstantinopels 717/718 als apokalyptisches Ereignis. Zu einer Interpolation im griechischen Text der Pseudo-Methodios-Apokalypse”. Ur.: Belke, K. Byzantina Mediterranea: Festschrift für Johannes Koder zum 65. Geburtstag (na jeziku: nemački). Vienna: Böhlau. str. 65—91. ISBN 978-3205776086.
Brooks, E. W. (1899). „The Campaign of 716–718 from Arabic Sources”. The Journal of Hellenic Studies. The Society for the Promotion of Hellenic Studies. XIX: 19—33. JSTOR 623841. S2CID 163360931. doi:10.2307/623841.
Canard, Marius (1926). „Les expéditions des Arabes contre Constantinople dans l'histoire et dans la légende”. Journal Asiatique (na jeziku: francuski) (208): 61—121. ISSN 0021-762X. Arhivirano iz originala 2019-04-17. g. Pristupljeno 2012-07-12.
Crompton, Samuel Willard (1997). 100 Battles That Shaped World History. San Mateo, California: Bluewood Books. ISBN 978-0-912517-27-8. Arhivirano iz originala 2020-07-30. g. Pristupljeno 2016-07-15.
Davis, Paul K. (2001). „Constantinople: August 717–15 August 718”. 100 Decisive Battles: From Ancient Times to the Present. Oxford: Oxford University Press. str. 99—102. ISBN 0-19-514366-3. Arhivirano iz originala 2019-03-29. g. Pristupljeno 2016-07-15.
Decker, Michael J. (2013). The Byzantine Art of War. Yardley, Pennsylvania: Westholme Publishing. ISBN 978-1-59416-271-8.
Eickhoff, Ekkehard (1966). Seekrieg und Seepolitik zwischen Islam und Abendland: das Mittelmeer unter byzantinischer und arabischer Hegemonie (650-1040) (na jeziku: nemački). De Gruyter.
El-Cheikh, Nadia Maria (2004). Byzantium Viewed by the Arabs. Cambridge, Massachusetts: Harvard Center for Middle Eastern Studies. ISBN 0-932885-30-6. Arhivirano iz originala 2014-08-13. g. Pristupljeno 2016-07-15.
Fuller, J. F. C. (1987). A Military History of the Western World, Volume 1: From the Earliest Times to the Battle of Lepanto. New York: Da Capo Press. ISBN 978-0-306-80304-8. Arhivirano iz originala 2019-04-16. g. Pristupljeno 2016-07-15.
Guilland, Rodolphe (1959). „L'Expedition de Maslama contre Constantinople (717–718)”. Études byzantines (na jeziku: francuski). Paris: Publications de la Faculté des Lettres et Sciences Humaines de Paris: 109—133. OCLC 603552986.
Haldon, John F. (1990). Byzantium in the Seventh Century: The Transformation of a Culture. Revised Edition. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-31917-1. Arhivirano iz originala 2019-01-28. g. Pristupljeno 2016-07-15.
Hasluck, F. W. (1929). „LVII. The Mosques of the Arabs in Constantinople”. Christianity and Islam Under the Sultans, Volume 2. Oxford: Clarendon Press. str. 717—735.
Hawting, Gerald R. (2000). The First Dynasty of Islam: The Umayyad Caliphate AD 661–750 (Second izd.). London and New York: Routledge. ISBN 0-415-24072-7.
Kaegi, Walter E. (2008). „Confronting Islam: Emperors versus Caliphs (641–c. 850)”. Ur.: Shepard, Jonathan. The Cambridge History of the Byzantine Empire c. 500–1492. Cambridge: Cambridge University Press. str. 365—394. ISBN 978-0-521-83231-1. Arhivirano iz originala 2020-05-23. g. Pristupljeno 2016-07-15.
Kennedy, Hugh (2001). The Armies of the Caliphs: Military and Society in the Early Islamic State. London and New York: Routledge. ISBN 0-415-25093-5.
Lewis, Bernard (2002). The Arabs in History (Sixth izd.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-280310-7.
Lilie, Ralph-Johannes (1976). Die byzantinische Reaktion auf die Ausbreitung der Araber. Studien zur Strukturwandlung des byzantinischen Staates im 7. und 8. Jhd. (na jeziku: nemački). Munich: Institut für Byzantinistik und Neugriechische Philologie der Universität München. Arhivirano iz originala 2019-12-25. g. Pristupljeno 2016-07-15.
Mango, Cyril; Scott, Roger (1997). The Chronicle of Theophanes Confessor. Byzantine and Near Eastern History, AD 284–813. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-822568-7.
Mordtmann, J. H. (1986). „(al-)Ḳusṭanṭīniyya”. Ur.: Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Lewis, B.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume V: Khe–Mahi. Leiden: E. J. Brill. str. 532—534. ISBN 90-04-07819-3.
Regan, Geoffrey (2002). Battles That Changed History: Fifty Decisive Battles Spanning over 2,500 Years of Warfare. London: André Deutsch. ISBN 978-0-233-05051-5. Arhivirano iz originala 2020-08-10. g. Pristupljeno 2016-07-15.
Toynbee, Arnold J. (1973). Constantine Porphyrogenitus and His World. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-215253-X. Arhivirano iz originala 2020-06-26. g. Pristupljeno 2016-07-15.
Treadgold, Warren (1997). A History of the Byzantine State and Society. Stanford, California: Stanford University Press. ISBN 0-8047-2630-2.
Tucker, Spencer C. (2010). Battles That Changed History: An Encyclopedia of World Conflict. Santa Barbara, California: ABC-CLIO. ISBN 978-1-59884-429-0. Arhivirano iz originala 2020-08-02. g. Pristupljeno 2016-07-15.

Spoljašnje veze

Entry of Leo III in The Oxford Dictionary of Byzantium, ed. Alexander Kazhdan. New York: Oxford University Press, 1991.

Teodosije III	Vizantijski carevi (717. — 741)	Konstantin V

[1] Gero, Stephen (1973). Byzantine Iconoclasm during the Reign of Leo III, with Particular Attention to the Oriental Sources. Louvain: Secrétariat du Corpus SCO. ISBN 90-429-0387-2.

[2] Craig Graham; Kagan Ozment Turner (2011). The Heritage of World Civilizations. Prentice Hall. str. 321. ISBN 978-0-205-80766-6.

[3] Stanton, Andrea L.; Ramsamy, Edward; Seybolt, Peter J.; Elliott, Carolyn M. (5. 1. 2012). Cultural Sociology of the Middle East, Asia, and Africa: An Encyclopedia (na jeziku: engleski). SAGE Publications. ISBN 978-1-4522-6662-6. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

[4] Ekonomou, Andrew J. (26. 1. 2007). Byzantine Rome and the Greek Popes: Eastern Influences on Rome and the Papacy from Gregory the Great to Zacharias, A.D. 590-752 (na jeziku: engleski). Lexington Books. ISBN 978-0-7391-3386-6. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

[5] Toynbee, Arnold (1973). Constantine Porphyrogenitus and His World. London and New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-215253-X. „Whether Leo's family were Monophysites or not, their place of origin makes it certain that they were Syrians.”

[6] Giovanni Sienda (1761). Lexicon polemicum: In Quo Potiorum Haereticorum Vita Perstringitur, Omnes Contra Fidem Errores Colliguntur.... G - Q. 2. Rieger. str. 128. ISBN 9781175927651.

[7] Kleinhenz, Christopher (2016). Routledge Revivals: Medieval Italy (2004): An Encyclopedia - Volume II (na jeziku: engleski). Taylor & Francis. str. 631. ISBN 978-1-351-66443-1.

[8] Hussey, J. M. (2010). The Orthodox Church in the Byzantine Empire (na jeziku: engleski). Oxford University Press. str. 34. ISBN 978-0-19-161488-0.

[9] Hitti, Philip (2002). History of The Arabs. Red Globe Press. str. 203. ISBN 0333631420.

[10] Ball, Warwick (2002). Rome in the East: The Transformation of an Empire. Routledge. str. 489. ISBN 0415243572.

[11] A. A. Vasiliev (1964). History of the Byzantine Empire, 324-1453, Volume 1. University of Wisconsin Press. str. 255.

[12] Theophanes the Confessor (1982). The Chronicle of Theophanes: Anni Mundi 6095–6305 (A.D. 602–813). Stanford: University of Pennsylvania Press. str. 85. ISBN 0812211286.

[13] The association of the Sideron fortress with Tsebelda is made by O. Bgazhba and S. Lakoba in Bgažba, O. H.; Lakoba, S. Z. (2007). Istoriя Abhazii s drevneйših vremen do naših dneй (The History of Abkhazia from Ancient Times to Present Day) (na jeziku: ruski). Alašarbaga. str. 134.

[14] Treadgold, Warren (1997). A History of the Byzantine State and Society. Stanford: University of Stanford Press. str. 346. ISBN 0-8047-2630-2.

[15] Guilland, Rodolphe. "L’expédition de Maslama contre Constantinople (717–720)" in Études Byzantines. Paris: Presses universitaires de France, 1959, pp. 109–133.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]