Википедија

Leonard Hobhaus

Leonard Trelavni Hobhaus (1864 – 1929) bio je britanski liberalni politički teoričar i sociolog, smatrao se jednim od vodećih i najstarijih zagovornika socijalnog liberalizma. Njegova dela, koji su kulminirala u njegovoj najpoznatijoj knjizi „Liberalizam“ (1911), zauzimaju centralno mesto u okviru kanona „Novi Liberalizam“. Radio je kao akademik i kao novinar, i imao ključnu ulogu u uvođenju sociologije kao akademske discipline; 1907. delio je, sa Edvardom Vestmarkom, odliku da bude prvi profesor sociologije koje je postavljen u Ujedinjenom Kraljevstvu, na londonskom univerzitetu. Takođe je bio osnivač i prvi urednik „Sociološke revije“. Njegova sestra je bila Emili Hobhaus aktivstkinja britanske socijalne pomoći.

Leonard Hobhaus
Lični podaci
Datum rođenja(1864-09-08)8. septembar 1864.
Mesto rođenjaSent Iv, Ujedinjeno Kraljevstvo
Datum smrti21. jun 1929.(1929-06-21) (64 god.)
Mesto smrtiAlanson, Francuska

Biografija

uredi

Leonard Hobhaus je rođen 8. septembra 1864. u uglednoj anglikanskoj porodici.[1] Njegova sestra Emili postala je istaknuta socijalna radnica i učesnik kampanje za socijalnu pomoć (zaštitu). Hobhaus se školovao u Oksfordu 1890, postao je asistent i 1894. je izabran za saradnika na koledžu. Dok je bio tamo, objavio je svoje prve dve knjige „ Radnički pokret 1893. i „ Teorija znanja 1896, koje su odmah postigle uspeh.[2]

1897, Hobhaus se pridružio osoblju Mančester Gardijana, gde je ostao do 1901. Napisao je poznato delo „ Um u Evoluciji 1901. i „Demokratija i Reakcija 1094. 1902. Hobhaus se preselio u London i postao aktivno uključen u politiku od 1902. do 1905, bio je sekretar Sindikata slobodnih trgovaca. Zatim se pridružio osoblju „Sociološkog pregleda gde je radio kao urednik. 1906. osnovao je, zajedno sa J. L. Hamondon, Henri Breilsfordom i Filipom Gibsom, novi Liberalni časopis (novine) koje su se zvale „ Tribune . Takođe je bio aktivan član udruženja odraslih sa pravom glas.1906. objavio je svoje, verovatno najpoznatije delo, „Moralnost u Evoluciji . Na osnovu svojih dostignuća, 1907. postavljen je za prvog profesora sociologije na univerzitetu u Londonu. Nastavio je da objavljuje članke u „ Mančester gardijanu i 1911. postao je upravnik i direktor novina.

Sa početkom Prvog svetskog rata 1914. Hobhaus zajedno sa dve druge važne figure britanskog novinarstva, S. R Skot i Čarls Monlag, podsticao je britansku vladu da ostane neutralna u rastućem konfliktu u Evropi. Ipak kada je rat već počeo, dao je svoju podršku vladi. Uskoro je, međutim, bio je prestravljen pustošima rata i pozvao na pregovore o miru. Nakon rata, Hobhaus je napisao nekoliko ostalih važnih radova, između ostalih. Metafizička teorija države (1918), Racionalno dobro ( 1921), Elementi socijalne pravde (1922) i Socijalni razvoj (1924). Međutim, postao je razočaran liberalnom biokratijom i povukao se iz političkih aktivnosti. Ostao je profesor na univerziteu u Londonu do poslednjih dana svog života. Umro je 21. 6. 1929. u Francuskoj.

Rad

uredi

Hobhaus je bio uticajan i na akademskom i političkom polju. Njegovi filozofski pogledi kombinovani sa njegovim znanjem socijalnih nauka dovelo je do razvoja oblika socijalnog liberalizma i promovisanja ideja socijalne promene koja je kritikovala jednostavne biološke ideje evolucije. Njegovi politički i ekonomski pogledi doveli su do toga da promoviše ekonomske i strane političke suprotstavljajući se nemešanjem države u ekonomska pitanja i imperijalizmu i da promoviše napore u saradnji.

Filozofski stav

uredi

U njegovoj „Teoriji znanja“ (1890), Hobhaus se suprotstavio filozofskom idealizmu koji je bio dominantan u Oksfordu. Verovao je da ljudska racionalnost i znanje služe kao sredstvo ka socijalnoj promeni, i stoga bilo kakve restrikcije u razvoju tog znanja bi doveo do obstrukcije socijalnog napretka.

Hobhausov rad takođe je predstavljao pozitivnu viziju liberalizma u kojoj je svrha slobode da omogući pojedinima da se razvijaju. Hobhaus je odbijao klasičan liberalizam, ističući rad drugih liberala koji su naplaćivali razne oblike prinude koja je već postojala u društvu nezavisno od vlade. Iz tog razloga, predlagao je to da bi promovisala slobodu vlada mora da kontroliše te faktore koji su već postojali i radili protiv toga.

Njegov „Um Revolucije“ iz 1901. se često smatrao jednim od raznih klasika komparativne psihologije. U njemu on, je kritikovao socijalne Darviniste koji su tvrdili da društvo napreduje kroz opstanak najjačih institucija. Oni su odbijali svesne socijalne reforme, tvrdeći da takve reforme samo ometaju evolutivni napredak ljudi. Hobhaus je ustao protiv takvih tvrdnji, tvrdeći da sa otkrićem nauke i sa nacionalnim znanjem, ljudi su nadmašili nivo gole borbe za ostanak. Biološka evolucija je stoga zamenila svetskim razvojem, a socijalne reforme zamenili su borbu kao sredstvo za očuvanje vrste.

U njegovoj „Moralnosti i evoluciji“ (1906), Hobhaus je klasifikovao ljudska intelektualna dostignuća, uključujući moralnost, religiju, znanje i političke i ekonomske institucije. Verovao je da i ljudi dostignu tačku gde mogu sami da se organizuju i harmonični socijalni sistem koji će biti od koristi svim pojedincima koji su i deo tog sistema.

Ekonomska politika

uredi

Hobhaus je bio važan u osnivanju „Novog liberalnog“ pokreta. Liberalne stranke pod vođstvom Herberta Henrija Askvita; Dejvida Lojda Džordža. U njegovom prvom važnom radu „Radnički pokret“ (1893), podsticao je ujedinjenje snaga trgovinskih sindikata i onih reformskog liberalizma. Tvrdio je da je potrebna kolektivna kontrola industrije i poljoprivrede i da bi se obezbedila efikasnija i pravednija distribucija životnih potreba. Pravio je razliku između vlasništva „za korišćenje“ i vlasništva „ za moć“. Takođe teorisao da je vlasništvo stečeno ne samo od strane napora pojedinaca već i od strane društvene organizacije (što je značilo, oni koji su imali vlasništvo dugovali su deo uspeha i samim tim imali neke obaveze prema društvu, dajući teoretsko opravdanje za nivo redistribucije koje su obezbedile nove državne penzije. Važno je naglasiti, međutim da Hobhaus nije voleo meksički svojalizam, opisujući sopstvenu poziciju kao „liberalni socijalizam“, iako bi se to danas zvalo socijalna demokratija. Hobhausovi politički i ekonomski pogledi su se promenili posle Prvog svetskog rata. Pošto je razočaran vladinim institucijama velikih razmena i počeo da podržava medifikovani oblik „esnafskog socijalizma“.

Strana politika

uredi

Hobhaus je često bio razočaran što saradnici kolektivisti iz Britanije su u isto vreme težili da budu imperijalisti. Hobhaus se suprotstavljao imperijalizmu. Kritikovao je Burske ratove i bio rezervisan povodom Prvog svetskog rata. Bio je internacionalista i nije voleo težnju britanskih nacionalnih interesa koje je praktikovala vlada u to vreme. Posle Prvog svetskog rata, tvrdio je da pobedničke nacije treba da pregovaraju o pomirenju sa Nemačkom, a ne da strogo kažnjavaju zbog rata. Takođe je podržavao osnivanje Lige naroda verujući da ona može da se transformiše u svetsku državu.

Nasleđe

uredi

U istoriji političkih mislilaca, Hobhaus se smatrao jednim od najvažnijih naslednika liberalne tradicije Džona Stjuarta Mita. Hobhausov „Liberalizam“ (1911) je postao klasik, verovatno najbolja predstava liberalnih ideala 20. veka. Pored toga, Hobhaus je bio jedan od osnivača teoretske sociologije u Britaniji i radio je kao prvi profesor sociologije u Britaniji. Njegov rad je imao neki uticaj na sociološku teoriju u Sjedinjenim Državama 1920-ih i 1930-ih, ali je imao veoma ograničen uticaj u drugoj polovini 20. veka.

Radovi

uredi

Reference

uredi
  1. ^ Freeden, Michael 'Hobhouse, Leonard Trelawny (1864–1929)', Oxford Dictionary of National Biography, Oxford University Press, Sept 2004; online edn, May 2006 accessed 15 Oct 2007
  2. ^ Meadowcroft, James (ed.) Hobhouse: Liberalism and Other Writings. Cambridge: Cambridge University Press, 1994. pp. ix–x.

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Леонард_Хобхаус&oldid=27793083”