Letopis škole u Kruševici

Letopis škole u Kruševici čine mnogi istorijski dokumenti i zapisi učitelja i sveštenika te škole. (Opširnije o funkcionalnosti letopisa vidi stranice Letopis i Letopis (Vlasotince).) Svi ti dokumenti ilustruju istoriju vlasotinačkog kraja. Krajem sedamdesetih godina se dokumenti iz ranog doba osnivanja te škole prebacuju u Srpsku akademiju nauka i umetnosti.

Po letopisu škole u Kruševici je otvaranje te obrazovne ustanove 1858. godine bilo nešto posebno. U vlasotinačkom kraju su bila nemirna politička vremena praćena raznim burnim događajima. Danas škola u Kruševici nosi ime „Karađorđe Petrović“ koje je dobila 1934. godine. Letopis iz Kruševice obuhvata sledeće događaje:

Ustanak protiv turaka i opšta situacija

Posle Karađorđevog ustanka u Šumadiji, ceo vlasotinački kraj bio je, neprestano, za čitavih sedamdeset godina u neprekidnoj grozničavoj akciji za oslobođenje od turaka.

„Пуче пуска ниже Београда
Друга пуче украј Дубога
треца пуче усред Шумадије
уздиже се бутун Шумадија
И пред њом Петровићу Ђорђе
Задрма се турска царевина
Зачуди се седам краљевина
Да што ради млада Србадија.“

Tako je narodni pesnik izrazio svoje divljenje prema borbi koju je srpski narod poveo protiv silne turske carevine. Ta oslobodilačka težnja zahvatila je narod snažno i držala ga do oslobođenja 1878. godine. Takva psihološka gotovost s jedne strane a druge, zulum i bezakonje svake vrste dizalo je narod na oružje.

Prve bune u vlasotinačkom kraju

Jedan od prvih ustanka bio je 1809. godine, a vodili su ga: Ilija Strelja, Sava Dedobarac, Cvetko R i drugi. Drugi ustanak izveden je 1821. godine (zapis Vladika Milentije). Treći ustanak izveden je pod vođstvom Stanka Antonijevića zv. „Bojadžije“ iz 1841. godine. Do oslobođenja tj. 1878. godine bilo je još dva ustanka malih razmera, ali, ovaj pod vođstvom „Bojadžije“ bio je jedan od najjačih, najpripremljenih.

Iz ovog ustanka i datira poznata sevdalinka:

„Море врћај коња аго, Абдал-аго
море врћај коња, писман ћеш да будеш
море негу врћам да знам да погинем
пуче пушка из густи ораси
те обори агу абдал-агу.“

Stanko je sa svojim bratom prokrstario ceo vlasotinački, leskovački, niški, zaplanjski i lužnički kraj. Svuda je pronašao i organizovao najbolje ljude. U Leskovcu je imao Kocu Muldžiju i pop Đorđa iz Poljanice. Niš je vodio Miloje Jovanović iz Kamenice, Zaplanje Nikola Srndaković iz Gornjeg Dušnika. Pored ovih, glavne vođe i organizatori ovog ustanka bili su sledeći: Ilija Nikolić iz Jastrebca, Cvetko Kucula i Mita deda Ujin iz Vlasotinca, Stojan iz Matejevca, Stojan Cavdar iz Kruševice i Stojan i Kitka braća iz Kravlja i drugi.

Ustanak u Vlasotincu

Aprila 1841. godine ustanak je buknuo u Vlasotincu. Prema Grdelici je bio Ceka Vučković, prema Leskovcu Stanko, prema Predejanu Ilija Nikolić, prema Svođu Lepoje iz Gara. Ustanici su se držali četiri do pet meseci. Kad je u Niš stigao Jakup-paša sa rafit-begom i carigradskim Terfik-begom i đuruk-Teskeredžijom-na vlasotinačke ustanike je upućena vojska od deset hiljada ljudi i oni su posle žilavog otpora podlegli. Vlasotince je spaljeno. Narod se razbežao i dugo krio po šumama (bio u „bežaniji“-po zbegovima). U kasnu jesen se narod vraćao na svoja zgarišta. Te godine su vinogradi bili rodili kao nikada a bačve i buradi nije bilo jer je sve izgorelo. Tada je narod kopao jame u zemlji i tu sipao grožđe. Glavne bitke su bile na Kosovici, Vrapčem ridu, kod Orašja, Gložanu, na ušću Vlasine u Moravu i kod sela Crna Bara gde i danas stoje spomenici (već porušeni tadašnjih vojskovođa (predvodnika). Turci su, da bi ga omrzli kod naroda, „bojadžiju“ za sve krivili. Tako se ceo događaj u narodinim kazivanjima i prepričavanjima naziva „bojadžijska pljačka“.

Otvaranje škole u Kruševici

Škola u Kruševici, po samom osnivanju, ima posebnu ulogu u vlasotinačkom kraju jer su nju pohađala deca iz jedanest okolnih sela. Ona je osnovana još pre oslobođenja od turaka. Ta škola i mnoge druge su otvarane na zahtev srpskog življa, uz podršku kneževine Srbije, koja je još priznavala sultanovu vlast. Pomoću ruskog konzula u Carigradu koji je intervenisao kod sulatana vršen je pritisak na turske vlastodržce da odobre osnivanje školskih institucija. Tako su 1856. godine (krajem vladavine Aleksandra Karađorđevića i početkom druge vladavine Kneza Miloša) na intervenciju ruskog konzula u Carigradu otvorene škole (manastirske metode) u Grdelici, Kozaru, Vlasotincu, Konopnici, Crnoj Travi i Kruševici. Vlasotinački kraj je tada još bio odlepljen od kneževine Srbije. Prvo otvaranje škola bilo je propraćeno Fermanom, potpisanim od strane velikog vezira. Po kazivanju Vasiljka Milosavljevića -„Pisara“, poslednjeg učitelja škole manastirskog metoda u Grdelici, ferman je bio napisan na četiri jezika i prilepljen na vratima škola (ruski, engleski, francuski, turski). Turci su poštovali Ferman. U fermanu je pored ostaloga doslovce bilo napisano i ovo:

“Otvara se narodna srpska škola u Kruševici i odobrava rad daskala koga selo izabere. Nagradu daskalu isplaćuje seoski, odnosno crkveni tutor i po slobodnoj pogodbi sa daskalom“.

Škola je bila smeštena u crkvenim konacima. U okruženju pravoslavne crkve koja i danas stoji bilo je nekad selo Kruševica. Kad je ranije od strane turaka pored crkve proveden drum, narod se, da bi se sklonio od turskog zuluma preselio je na obližnja brda iznad crkve. Decu su učili sveštenici. Đaci su stanovali u crkvenim konacima i četvrtkom i nedeljom odlazili su kući za hranu i preobuku. U kruševačku školu su dolazila deca iz sledećih sela: Kruševica, Boljare, Crnatovo, Ravni Del, Dejan, Bilo, Džakmonove, Zlatićevo, Svođe, Jakovljevo i Oraha. To je bila najstarija škola u ovom kraju. Dolazila su deca imućnijih roditelja, a tada je bilo retko pismenih ljudi. Tek posle oslobođenja od turaka 1878. godine u školi počinju predavati svetovni učitelji i škola dobija stalnost. Školsku zgradu je napravila crkva od svojih prihoda i na svom imanju. Prvi svetovni učitelj bio je Jovan Bivolarević rodom iz Leskovca, koji je za vreme Prvog svetskog rata ubijen od starne bugara u Surdulici gde je bio pomoćnik načelnika vojne stanice.

Prvi i Drugi svetski rat

Zapamćeniji učitelj pre Prvog i za vreme Prvog svetskog rata bio je Danilo Tepavac, koji se po završetku rata ponovo vratio u Kruševicu. O njegovom radu i narodnom prosvećivanju meštani i danas sa poštovanjem pričaju. Posle Danila dolazi učitelj Aleksandar Nagorni, koji je uspeo da podigne novu školsku zgradu od tvrdog materijala, ali je morao tada zbog tadašnjih zaoštravanja političkih borbi da ode iz sela. Ubijen je od strane četnika 1943. godine u Drugom svetskom ratu. U vremenu okupacije tokom Drugog svetskog rata vlasotinački kraj je sa Kruševicom, pripao Bugarskoj, pa je u školi bio smešten bugarski štab. Bugari su kruševačku školu utvrdili bodljikavom žicom, a dvorište ogradili kamenim zidom debljine 6 sm. Dok su Bugari bili u Kruševici do konačnog oslobođenja od fašizma u Drugom svetskom ratu (1941-45), narod je dosta propatio. Mnogi su tučeni, prebijani i stavljani na razne muke zbog posedovanja oružja. Skoro su svi muškarci bili internirani u Bugarskoj. Školski nameštaj su razvukli Bugari u privatnoj kući i obrazovali svoju školu, ali kratkog roka. Škola je u očima naroda bila strašna i mučilište, tako da nisu hteli decu u tu školu da šalju. Tokom povlačenja bugari su školu minirali i uništili.

Posleratno doba

Posle oslobođenja sagrađena je nova škola. Uloženo je 100 000 dinara od pomoći za obnavljanje 1945. godine. Do 1948. godine, učitelj je bio Aleksandar Đokić iz Vlasotinca, koji je radio na dovršetku izgradnje škole. Zapaženu ulogu u posleratnom školstvu imao je bračni par učitelja Mihajlo i Desanka Vujić iz Aranđelovca. Oni dolaze 1948. godine u školu i rade dodatno na opismenjavanju odraslih. Mihajlo Vujić je doneo prvu fudbalsku loptu u Kruševicu, a i organizovao folklornu i dramsku sekciju u školi i selu. Imao je i zapaženo učeršće na republičkoj smotri takmičenja u narodnom folkloru i pevanja narodnih izvornih pesama -kraljice i lazarice.

Planirana ali neizvedena izgradnja akumulacionog jezera kod sela Boljara (kod Ravnodelskog mosta) početkom osamdesetih godina deli gravitacioni prostor kruševačke škole. Prateće mere tog plana, da bi ublažile posledice planirane podele vlasinskog korita, donose razna poboljšanja za đake. Tako škola dobija đačku kuhinju. Asfalitaraju se prilazi i školsko dvorište za male sportove.

Nastavnici škole osnivaju i vode lokalni fudbalski klub FK „Zlatovac“, preimenovan kasnije u FK „Sloga“. Klub se takmičio u opštinskoj ligi.

Posle katastrofalne poplave 1988. godine, škola je pretrpela veliku štetu u ispostavi u Donjem Dejanu i centralnoj školi u Kruševici.

Kulturno-društveni život Kruševice i okoline se odvijao u prostorijama škole. Prpipremane su priredbe, recitacije i foklorne igre za Dan škole i državne praznike. Pored toga postojao je zabavni deo za omladinu i meštane.

Školu su često posećivali pesnici i književnici da bi držali je pesnički čas na igralištu škole.

Posleratni kompleks škole je nekada u svom sastavu imao stanove za učitelje, ali su oni pretvoreni u učionice, a učitelji i nastavnici putuju iz grada.

Šire u vlasotinačkom kraju poznati kruševački učitelji iz 1970-ih i 1980-ih godina: Ljubomir Cvetković, Buda i Smilja Petrović, Branko Mihajlović, Vučić i Dušanka Raković, Zoran Daskalović, Miroslav Mladenović, Blagoje Stojković, Nikola Mitrović, Jova Stojanović, Mirjana Ristić, Verica Petković i drugi.

Početkom XXI. veka Slavoljub Anđelković meštanin Kruševice i bivši đak škole je izgradio bistu Karađorđa Petrovića, koja je postavljena u uređenom parku škole.