Википедија

Lisica

мали до средње велики свеједи сисар који припада породици Canidae

Lisice su sisari manje ili osrednje veličine i pripadaju nekolikim rodovima porodice pasa (lat. Canidae). Imaju pljosnatu lobanju, uspravne trouglaste uši, zašiljenu, blago okrenutu njušku i dugi grmoliki rep.

Lisica
riđa lisica (Vulpes vulpes)
riđa lisica (Vulpes vulpes)
Naučna klasifikacijaEdit this classification
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Mammalia
Red: Carnivora
Infrared: Cynoidea
Porodica: Canidae
Uključene grupe
Kladistički uključene, mada tradicionalno isključene iz taksona

Sve ostale vrste u plemenu Canini

Dvanaest vrsta pripada monofiletskoj grupi „pravih lisica“ roda vukova (lat. Vulpes). Ostalih 25 trenutnih ili izumrlih vrsta uvek ili ponekad nazivaju lisicama. Ove lisice su ili deo parafiletske grupe južnoameričkih lisica ili spoljne grupe koja se sastoji od lisice šišmiša, sive lisice i ostrvske lisice.[1] Lisice žive na svim kontinentima, osim na Antarktiku. Daleko najčešća i najrasprostranjenija vrsta lisice je riđa, to jest crvena lisica (lat. Vulpes vulpes) sa oko 47 prepoznatih podvrsta.[2] Globalna distribucija lisica, zajedno sa njihovom širokom reputacijom lukavosti, doprinosi njihovoj istaknutosti u popularnoj kulturi i folkloru u mnogim društvima širom sveta. Lisice su lovljene uz pomoć čopora pasa goniča, dugo uspostavljena potraga u Evropi, naročito na Britanskim ostrvima, a izvožene su u razne delove novog sveta od strane evropskih doseljenika.

Biologija uredi

Opis uredi

Lisica je visoka od 40 do 50 cm, a dužina joj iznosi oko 110 cm, dok samo na rep otpada oko 40 cm. Masa joj je obično od 8 do 10 kg. Što se tiče starosti lisica, one mogu da dožive do 15 godina, mada je prosek oko 12.[3][4][5]

Спада у породицу паса; траг јој се може помешати са трагом мањег пса, али се разликује по томе што јој је траг ужи од псећег. Лисица испред улаза у јаму обично нема много избачене земље, јер док копа земљу сабија на зидове ходника. Величина територије коју лисица сматра својом обично износи око 4 km², а јаме су углавном концентрисане на ивицама шума, близу насеља и у близини економија салаша. Лови се помоћу хајки, паса, јамарењем, чекањем, гвожђима, разним замкама, тровањем итд.[6]

Siva lisica je jedna od samo dve pseće vrste za koje je poznato da se redovno penju na drveće; druga je rakunoliki pas.[7]

Ishrana uredi

Lovi i hrani se u zavisnosti od okolnosti, od korenja, preko insekata, gmizavaca, ptica, do sitnijih sisara.[8][9] Ishrana lisica uglavnom se sastoji od beskičmenjaka poput insekata i sitnih kičmenjaka, poput gmizavaca i ptica, a može obuhvatati i jaja i biljke. Mnoge vrste su predatorske grabljivice, ali neke, kao što je lisica rakojed, imaju specijalizovane dijete. Većina vrsta lisica konzumira oko 1 kg hrane dnevno. Lisice otpremaju višak hrane i zatrpavaju je za kasniju konzumaciju, obično pod lišćem, snegom ili zemljom.[5][10]

Razmnožavanje uredi

Žive uglavnom usamljeničkim životom, a samo za vreme parenja dolazi do zbližavanja mužjaka i ženki. U toku sezone parenja ženka se oglašava karakterističnim lavežom, a mužjaci zavijanjem. Lisica mladunce nosi od 50 do 56 dana. Kada se okote, mladunci u prosjeku imaju masu oko 80 grama, a na vrhu repa i na grudima imaju pramenove bijele dlake.

Osamostaljuju se nakon oko 4 mjeseca poslije koćenja, ali nastavljaju da žive na teritoriji roditelja dok sa oko 10 meseci ne postanu polno zreli. Mada se pretežno hrane životinjskom hranom (miševima, malim zečevima, mladim fazanima i strvinama), takođe je utvrđeno da u određenim dobima godine uzimaju i hranu biljnog porijekla.

Ponašanje uredi

 
Polarna lisica sklupčana u snegu.

U divljini, tipični životni vek lisice je jedna do tri godine, mada pojedine lisice mogu živeti i do deset godina. Za razliku od mnogih kanida, lisice nisu uvek u čoporu. Tipično žive u malim porodičnim grupama, ali poznato je da su neke (poput arktičkih lisica) usamljeničke.[2][5]

Lisice su svejedi.[11][12] Njihova ishrana sastoji se uglavnom od beskičmenjaka poput insekata i sitnih kičmenjaka, poput reptila i ptica. Takođe mogu da jedu jaja i vegetaciju. Mnoge vrste su predatorske grabljivice, mada neke (poput lisica koje jedu rakove) imaju specijalnije dijete. Većina vrsta lisica konzumira oko 1 kg hrane dnevno. Lisice opremaju višak hrane i zakopavaju ga za kasniju konzumaciju, obično pod lišćem, snegom ili zemljom.[5][13] Dok love lisice imaju tendenciju da koriste specifičnu tehniku nasrtanja, tako što se šćučure kako bi se kamuflirale uklapajući se u teren, a zatim se pomoću jakih zadnjih nogu propinju velikom snagom i sleću povrh svog odabranog plena.[2] Koristeći svoje izraženo pseće zube, one mogu tada da stisnu vrat plena i da ga protresaju dok ne umre ili se može lako raskomadati.[2]

Siva lisica jedna je od samo dve vrste pasa poznatih po redovnom penjanju na drveće; druga je rakunoliki pas.[14]

Polne karakteristike uredi

Mošnice lisaca se nalaze uz samo telo sa testisima iznutra čak i nakon što se spuste. Poput drugih pasa, mužjak lisice ima bakulu, ili kost penisa.[2][15][16] Testisi mužjaka vrste crvena lisica manji su od arktičkih lisica.[17] Formiranje sperme kod crvenih lisica počinje u avgustu-septembru, a testisi u decembru-februaru dobiju svoju najveću težinu.[18]

Ženke su podložne oplodnji od jednog do šest dana, zbog čega je njihov reproduktivni ciklus dug dvanaest meseci. Kao i kod drugih pasa, jajane ćelije se odvajaju tokom estrusa bez potrebe za stimulacijom kopulacije. Kada je jednom jaje oplođeno, lisica ulazi u period gestacije koji može trajati od 52 do 53 dana. Lisice imaju prosečnu veličinu legla od četiri do pet sa stopom uspeha uspešne trudnoće od 80 odsto.[2][19] Veličine legla mogu u velikoj meri da variraju u zavisnosti od vrste i životne sredine - na primer, arktička lisica može imati do jedanaest kučića.[20]

Ženka obično ima šest ili osam dojki.[21]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Macdonald, David W.; Sillero-Zubiri, Claudio, ur. (2004). The biology and conservation of wild canids (Nachdr. d. Ausg. 2004. izd.). Oxford: Oxford University Press. str. 49. ISBN 978-0198515562. 
  2. ^ a b v g d đ Lloyd, H.G. (1981). The red fox (2. impr. izd.). London: Batsford. str. 21. ISBN 978-0-7134-11904. 
  3. ^ Larivière, S.; Pasitschniak-Arts, M. (1996). „Vulpes vulpes”. Mammalian Species (537): 1—11. JSTOR 3504236. doi:10.2307/3504236  . 
  4. ^ Nobleman, Marc Tyler (2007). Foxes . Benchmark Books (NY). str. 35–36. ISBN 978-0-7614-2237-2. 
  5. ^ a b v g Burrows, Roger (1968). Wild fox. Newton Abbot: David & Charles. ISBN 9780715342176. 
  6. ^ Brem A , Život životinja, Beograd, 1956. g., str. 749—757
  7. ^ Lavigne, Guillaume de (19. 3. 2015). Free Ranging Dogs – Stray, Feral or Wild? (na jeziku: engleski). Lulu Press, Inc. ISBN 978-1-326-21952-9. 
  8. ^ Fedriani, J.M.; T. K. Fuller; R. M. Sauvajot; E. C. York (5. 7. 2000). „Competition and intraguild predation among three sympatric carnivores” (PDF). Oecologia. 125 (2): 258—270. Bibcode:2000Oecol.125..258F. PMID 24595837. S2CID 24289407. doi:10.1007/s004420000448. hdl:10261/54628. Arhivirano iz originala (PDF) 6. 10. 2011. g. 
  9. ^ Fox, David L. (2007). „Vulpes vulpes (red fox)”. Animal Diversity Web. University of Michigan Museum of Zoology. 
  10. ^ Macdonald, David W. (26. 4. 2010). „Food Caching by Red Foxes and Some Other Carnivores”. Zeitschrift für Tierpsychologie. 42 (2): 170—185. PMID 1007654. doi:10.1111/j.1439-0310.1976.tb00963.x. 
  11. ^ Fedriani, J.M.; T. K. Fuller; R. M. Sauvajot; E. C. York (5. 7. 2000). „Competition and intraguild predation among three sympatric carnivores” (PDF). Oecologia. 125 (2): 258—270. Bibcode:2000Oecol.125..258F. PMID 24595837. S2CID 24289407. doi:10.1007/s004420000448. hdl:10261/54628. Arhivirano iz originala (PDF) 6. 10. 2011. g. 
  12. ^ Fox, David L. (2007). „Vulpes vulpes (red fox)”. Animal Diversity Web. University of Michigan Museum of Zoology. 
  13. ^ Macdonald, David W. (26. 4. 2010). „Food Caching by Red Foxes and Some Other Carnivores”. Zeitschrift für Tierpsychologie. 42 (2): 170—185. PMID 1007654. doi:10.1111/j.1439-0310.1976.tb00963.x. 
  14. ^ Lavigne, Guillaume de (19. 3. 2015). Free Ranging Dogs – Stray, Feral or Wild? (na jeziku: engleski). Lulu Press, Inc. ISBN 9781326219529. 
  15. ^ Čanády, Alexander. "Variability of the baculum in the red fox (Vulpes vulpes) from Slovakia." Zoology and Ecology. . 23 (3). 2013: 165—170.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  16. ^ Bijlsma, Rob G. "Copulatory lock of wild red fox (Vulpes vulpes) in broad daylight." Naturalist 80: 45–67.
  17. ^ Heptner & Naumov 1998, str. 341
  18. ^ Heptner & Naumov 1998, str. 537
  19. ^ Parkes, I. W. Rowlands and A. S. (21. 8. 2009). „The Reproductive Processes of certain Mammals.-VIII. Reproduction in Foxes (Vulpes spp.).”. Proceedings of the Zoological Society of London. 105 (4): 823—841. doi:10.1111/j.1469-7998.1935.tb06267.x. 
  20. ^ Hildebrand, Milton (1952). „The Integument in Canidae”. Journal of Mammalogy. 33 (4): 419—428. JSTOR 1376014. doi:10.2307/1376014. 
  21. ^ Ronald M. Nowak (2005). Walker's Carnivores of the World. JHU Press. ISBN 978-0-8018-8032-2. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Vikivrste imaju više informacija o članku Lisica.
 
Lisica na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лисица&oldid=27551131”