Mamaj
Mamaj († 1380, Feodosija) je bio tatarski general, beglerbeg i defakto kan Zlatne horde (1361–1380).
| Mamaj | |
|---|---|
 Mamaj | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | oko 1325. |
| Datum smrti | 1380. |
| Mesto smrti | Feodosija, Zlatna horda |
| Porodica | |
| Supružnik | Berdi Begova kćerka |
| De facto kan Zlatne horde | |
| Period | 1361 – 1380. |
| Prethodnik | Kildibek |
| Naslednik | Toktamiš |
Jačanje Moskovske kneževine uredi
Kad je počeo da preuzima vlast u Zlatnoj hordi moskvom vlada Dmitrij Ivanovič, koji ima tek devet godina. Suzdaljski knez Dmitrij Konstantinovič koristi se njegovom maloletnošću, kao i rascepom koji je nastao u Zlatnoj Hordi, da ishodi za sebe jarlik velikoga kneza,[1] tako da je Dmitrij Ivanovič morao da se zadovolji samo Moskovskom kneževinom.[2]
Blagodareći energiji [1][2] i veštoj politici[2] moskovskih boljara [1][2], koji se grozničavo zalažu da uspostave političku nadmoćnost Moskve i naročito jednoga od njih [2], Eleuterija koji je već od god. 1357. postao sveruski mitropolit pod imenom Aleksije,[1][2] god. 1363. Mamaj je, posle svoje pobede, postavio Dmitrija Ivanoviča za velikog kneza.[2]
Dmitrij Ivanovič odupire se svome suparniku, te ovaj mora da prizna da je pobeđen. Naziv velikoga kneza i prava nad gradom Vladimirom vraćaju se moskovskom knezu. Šta više, otada se u zvaničnim aktima moskovske vlade učvršćuju načelo da su titula velikoga kneza i vlast nad gradom Vladimirom nasledno, neotuđeno i nedeljivo dobro moskovskih kneževa.[1]
Kada je odrastao, Dmitrij je počeo borbe na sve strane, a naročito sa Litvanskim knezom i sa Mamajem. Pored vladimirske velike kneževine, osvojio je kneževinu belozersku, galičku,[2] Vereju i Meščeru[1] i gradove Kalugu i Dimitrov [2][1] i tako je uvećao moskovsku oblast.[1]
Početak sukoba uredi
Tako je Moskovska kneževina sve više jačala dok Zlatna horda naprotiv slabi usled unutrašnjih borbi između raznih pretendenata na kanski presto. Moskovski kneževi, nekada pokorni Hordi, postali su malo po malo vođi jedne Rusije koja je sve više ujedinjena u svojoj borbi za narodnu nezavisnost. Najezde mongolskih pljačkaških rulja na rusku teritoriju počinju da nailaze sve češće na junačan otpor, i oseća se sve jasnije približavanje odlučnog sudara. Godine 1377. tatarski kan Arapša, pošto je potukao Ruse na obalama reke Pjane (pritoke Sure), opustošio je Nižnji Novgorod i Rjazanj. Rusi odgovoriše na to pustošenjem sela Mordva i Tatara duž reke Sure. Tada kan Mamaj posla na Ruse jednu vojsku koja prodre u oblast Rjazanja. Ali, blizu reke Bože ta vojska se sudari sa Dmitrijem Ivanovičem, koji joj te 1377. godine nanese težak poraz.
Bitka na Kulikovom polju uredi
Da bi potro utisak što ga je učinio taj poraz, Mamaj spremi napad velikih razmera na Rusiju. On stupi u pregovore sa litvanskim knezom Jagelom, koji mu obeća vojnu pomoć, i sa rjazanjskim knezom Olegom, koji pristade da pomaže Mamaja i Jagela. Dmitrij sa svoje strane sakupi ogromnu vojsku, jer mu kneževi Rostova, Jaroslavlja, Beloozera i drugi dovedoše svoje trupe. U to doba manastir Trojica-Sergijevo, blizu Moskve, uživa već veliku slavu. Njim upravlja njegov osnivač iguman Sergej, koga svi smatraju za svetitelja. Pre nego što je pošao na Mamaja, Dmitrij odlazi u manastir i prima blagoslov od Sergija za junački podvig koji priprema. No povrh toga, dva kaluđera iz toga manastira, Peresvjet i Oslabja, koji će poginuti u bici kod Kulikova, stupaju sa odobrenjem svoga starešine u njegovu vojsku. Sve to daje tome pohodu sveto obeležje jednog verskog i nacionalnog rata.
Mamaj želi da se spoji sa Jagelom, te napreduje ka zapadnom delu Rjazanjske kneževine. Da bi sprečio to spajanje, Dmitrij polazi brzo u susret Mamaju, i na gornjem Donu, kod utoka Neprjadve [1] (Njeprjadve) u gornji Don,[2][1] u ravnici Kulikova [1] (Kuljikova [2]) te 1380. godine[2][1] započinje ogorčena i krvava bitka. Prvobitno Tatari su nadmoćniji, te je veliki broj Rusa i nekoliko kneževa poginulo. Ali pridolazak svežih ruskih snaga, koje su dotada čekale prikrivene, uspostavio je ravnotežu. Iznenađeni Mamaj popušta i daje se u bekstvo.
Ova pobeda probudila je nadu na buduće oslobođenje i proizvela u celoj Rusiji dubok utisak,[1] koji se ogleda u čitavom nizu pesničkih[2][1] i istorijskih dela stare ruske književnosti; ona je podigla hrabrost naroda, a okrnjila slavu tatarskih osvajača, koje svet više ne smatra za nepobedive. Dok je starešini Rusa pribavila naziv Donski, ta pobeda je neobično uvećala važnost koju je Moskva stekla kao ruski politički centar.[1]
Dmitrijeva pobeda nad Tatarima daje najviše sjaja njegovoj vladavini i tom sjajnom pobedom je zadobio večnu slavu. Ovo je prva velika pobeda Rusa nad Tatarima, koja je dala Moskvi i njenim knezovima naročit sjaj, iako nije konačno oslobodila Rusiju od jarma.[2]
Reference uredi
Literatura uredi
- Ovaj članak, ili jedan njegov deo, izvorno je preuzet iz knjige „Istorija Rusije“ Pavela Miljukova, koja je u javnom vlasništvu.
- Ovaj članak, ili jedan njegov deo, izvorno je preuzet iz knjige „Istorija Rusije“ Alekseja Jelačića, koja je u javnom vlasništvu.