Википедија

Masakr u Ledićima 1992.

Ledići na karti Bosne i Hercegovine
Ledići
Ledići

Masakr u Ledićima se desio između 3. i 12. juna 1992. godine, kada su pripadnici Armije Republike BiH ubili 24 srpska civila, žitelja tog sela.

Istorija uredi

Nakon što je JNA napustila takozvane tampon zone ili zone razdvajanja sukobljenih strana i na osnovu Rezolucije 752 SB UN se povukla iz Bosne, a pre nego što je formirana Vojska Republike Srpske, oružane formacije hrvatsko-muslimanske koalicije napadale su srpska naselja iz okolini Sarajeva.[1] Unapred planirani pokolj u trnovskim selima osmislili su članovi tadašnjeg muslimanskog ratnog predsedništva. Osim Armije RBiH, od samog početka rata, na području Trnova i šire, su se nalazili i pripadnici HOS-a, jedinice koja je nosila naziv „Rečka pukovnija”, pod komandom Mirka Bunoze, zvanog Hakala.[2] S obzirom da su seoska područja u vreme rata bila van očiju i interesovanja međunarodnih predstavnika, u periodu od aprila 1992. do marta 1993. mnoga srpska naselja su poharana i popaljena, a njihovi meštani koji nisu mogli da izbegnu, svirepo su ubijani.[1]

Pre rata Ledići (Opština Trnovo) su bilo malo selo, sa oko 20-tak kuća[3], većinom naseljeno Srbima, dok su u susednim selima Dejčići i Dujmovići živeli muslimani (sada Bošnjaci). Meštane Ledića je rat zatekao nespremne. Dva dana uoči napada, trojica predstavnika iz Dejčića i Dujmovića su došli u Lediće, navodno radi postizanja komšijskog dogovora o međusobnom nenapadanju.[4] S obzirom da su na dogovor došli ozbiljni ljudi, dobre komšije i dobri domaćini, a imajući u vidu činjenicu da su se komšije oba sela u Drugom svetskom ratu međusobno štitile i pomagale, mnogi meštani Ledića su se ponadali da u njihovom selu do sukoba neće doći.[3] Mada je poseta u tom trenutku izgledala dobronamerna, a obe strane ostale zadovoljne dogovorom, preživeli meštani su nakon izvršenog napada i masakra, mogli zaključiti da se najverovatnije radilo o izvidnici, u okviru već ugovorenog napada, koja je prilikom posete mogla da utvrdi brojno stanje i odbrambenu spremnost sela.

Napad na Lediće je započeo granatiranjem, 3. juna, u večernjim časovima. Izvršile su ga oružane formacije Armije RBiH, u najvećoj meri regrutovane sa područja Sarajeva,[5] zajedno sa komšijama iz susednog sela Dejčići.[6] Lediće je sa 7 mitraljeza branilo dvadesetak, za borbu sposobnih muškaraca, među njima i 70-ogodišnji Ratko Miovčić,[3] dok su se žene i deca sklonili u podrume. Borbe su trajale gotovo do svitanja narednog dana,[7] kada je napad odbijen.[3] U to vreme se iz Ledića, u daljini, mogao nazreti dim popaljenih srpskih sela u okolini. Tog dana oko podneva, u Lediće su stigle dve žene, izbegle iz sela Trebečaj, koje su meštane obavestile da su sva okolna srpska sela popaljena, da su mnogi ljudi pobijeni, te da se za narednu noć planira isto i u Ledićima.[8] Nakon toga, shvativši da novi napad znatno brojnijeg napadača neće moći izdržati, a da će napadači zbog pretrpljenih gubitaka biti još razjareniji,[8] među meštanima je nastala diskusija o tome na koju stranu da beže.[8] Odlučili su da se sklone u borovu šumu iznad sela, ispod brda Hojta, dok je u selu ostalo pet starijih žena, koje zbog starosti ili bolesti nisu mogle ili htele da napuste selo. Okupile su se sve u jednu kuću i tokom narednih nekoliko dana bile jedine stanovnice sela. Ovakva situacija je ostala sve dok se muslimani nisu odvažili da uđu u selo.[3]

Okupacija sela, koje je u međuvremenu pretvoreno u svojevrstan muslimanski logor za Srbe i u koje su dovođeni svi uhvaćeni u pokušaju bekstva, je trajala do 10. juna. U tom periodu su na veoma surov način ubijeni svi meštani srpske nacionalnosti, koji nisu mogli na vreme da pobegnu iz svojih kuća,[9] ali i oni malobrojni koje su muslimani pronašli dok su se krili po okolnim potocima i šumama.[7]

Istraga koju je 1994. godine sprovelo Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srpske pokazalo je da su se stanovnici Ledića prilikom bega podelili u dve grupe. Jedna je krenula preko Treskavice ka Vojkovićima, naselju nadomak Sarajeva, koje je kontrolisala srpska strana.

U isto vreme, druga grupa je pokušavala da se probije prema Kalinoviku, na teritoriju koju je takođe kontrolisala srpska strana.[10] Civile u zbegu iz druge grupe su presrele muslimanske snage na lokalitetu Poljice, kod Ledićke krivine. Nad njih petnaestak je izvršena kolektivna egzekucija. Ubijeni su svi osim jedanaestogodišnjeg dečaka Dragana Vasića,[9] koga su pre rata iz Glavogodine u Ilidži, kod rođaka u Lediće, poslali njegovi roditelji, nadajući se da bi sklanjajući ga u seosko područje mogao izbeći ratna dešavanja.[7] Dečak je ostao da leži teško ranjen među telima stradalih.[9]

Neki od meštana su ubijeni nekoliko dana kasnije prilikom pokušaja bekstva, na drugim usputnim lokacijama, kao što je slučaj Lenke Tešanović i Stane Tešanović u selu Srbotina, kod Miljevine.[7]

Pet starica koje su ostale u selu, odvedene su kombijem u nepoznatom pravcu. Prema svedočenju jednog zarobljenog muslimanskog vojnika, odvedene su na jedan potok i tamo ubijene.[3]

Jedan deo je ostao u šumi u okolini sela. Povremeno su silazili u selo po hleb, koji su pripremale starice u selu. Na putu do sela po hleb, ubijen je Radoslav Miovčić. Nakon što su ostali bez hrane, predali su se, uz obećanje da im se ništa neće desiti. Među njima Milenko Miovčić i Stojan Vasić, sa ženom Milenom i troje maloletne dece, od kojih je najmlađe imalo dve godine. Odvedeni su u logor u Dejčićima, gde ih, po svedočenju rođaka, u početku niko nije dirao, dok nisu dovedeni i zarobljenici iz Trnova, kada su započela mučenja. Milenko Miovčić, koga su tukli flašom i gvozdenim plugom, je umro nakon što je bio tri dana u komi.[3] Vasići su iz Dejčića prebačeni u školu u Trnovu, koja je pretvorena u logor za civile. Od posledica mučenja kasnije je umro i Stojan Vasić. Za potrebe Armije RBiH, u logoru je snimljen jednočasovni film, na kome se od zatočenika logora tražila izjava pred kamerama, o tome kako im je u logoru dobro i da im ništa ne fali. Mnogi zatvorenici se iz logora nikada nisu vratili. U nastavku filma, prikazuju se kadrovi sa leševima brutalno ubijenih civila, kao i spaljene kuće u Trnovu, uz muzičku podlogu u čast „oslobodilaca”.[11] Preživeli logoraši iz Trnova su septembra 1992. razmenjeni za muslimanske zarobljenike.[12]

Ledići su nakon oružanog pohoda opljačkano, spaljeno i razoreno selo.[9] Odnesene su sve vredne stvari iz kuća, stoka, krave, ovce i konji.[3]

Napad na Lediće i zaseda u Poljicama, na TV Sarajevu i drugim sredstvima informisanja su predstavljeni kao velika pobeda Armije RBiH nad četnicima, odnosno srpskim oružanim fomacijama.[7]

Na sličan način je uništeno i etnički očišćeno 13 srpskih sela u okolini Sarajeva,[1] koja su ostala napuštena.

Lediće je jula 1993. oslobodila VRS.[3]

Žrtve u Ledićima uredi

Godinama nakon rata, porodice su tragale za posmrtnim ostacima žrtava.[6]

Leš Radeta Miovčića, pronađen je 7. avgusta 1992, kada je utvrđeno da je glava odvojena od ostalog dela tela. Leš Vasić Savke, koja je zaklana na kućnom pragu, takođe je pronađen bez glave.[13]

Zajedničku grobnicu pet ženskih tela pronašli su izviđači VRS, krajem novembra 1993. Patolozi su utvrdili uzroke smrti, sredstva i način egzekucije (hladno oružje) i identifikovali žrtve, pet starica iz sela.[7] Leševi su pronađeni bez glava, tri glave nisu pronađene, dok su dve glave pronađene odvojene od tela.[13]

Tela četiri žrtve iz porodice Tešanović su ekshumirana iz masovne grobnice na Javorskoj kosi oktobra 2001. godine.[7] Prilikom obdukcije moglo je da se konstatuje da je smrt svih žrtava ekshumiranih iz te masovne grobnice nastupila usled udara tupim predmetom ili od uboda noža.

Dečak Dragan Vasić je ostao kao svedok kolektivne egzekucije. Prema njegovim rečima, izvršioci zločina su poznavali po imenima njegove rođake. Otkriveni su nakon što su ostali bez hrane i vode, najverovatnije zbog plača bebe, dok su se skrivali u šumi na Treskavici. Nakon što je ostao da leži ranjen, neko od zaostalih vojnika ga je spasao i odneo ga u ratnu bolnicu na Igmanu. U bolnici ga je previo i na sopstveni rizik uzeo pod zaštitu, lekar Mustafa Pintol. Lekar ga je iz bolnice odveo kod svojih roditelja u selo Lukavac, gde ga je redovno posećivao i lečio. U Lukavcu su ga lekarevi roditelji lepo primili i brinuli se o njemu. Šest meseci kasnije je razmenjen i vraćen svojim roditeljima, koji su do tada mislili da je i on bio nastradao u Ledićima. Nakon rata Dragan je više puta i sam učestvovao u pronalaženju posmrtnih ostataka ubijene rodbine, porodice Tešanović,[8] koji su pronađeni 2001. godine.

Do 2001. godine su pronađeni posmrtni ostaci 24 žrtve. Kosturi su većinom bili nepotpuni, a neke lobanje su pronađene odvojene od tela. Prema izveštaju Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske, stanovnici Ledića su ubijeni na brutalan način, klanjem, vešanjem ili gušenjem.[6]

Posmrtni ostaci bračnog para Nenada i Mare Vasić, koji su likvidirani još istog dana kada su se dva sela dogovorila o nenapadanju,[3] ekshumirani su 2009. godine u Dejčićima. Ekshumacija je obavljena bez prisustva lekara sudske medicine, kao i bez predstavnika Međunarodne komisije za traženje nestalih, nakon čega je izvršena obdukcija.[2]

Od ukupno pronađenih 24 tela, bilo je 15 žena. Najstarija žrtava je imala 92 godine, a najmlađa svega 18 meseci. Njihovi posmrtni ostaci su sahranjeni u Miljevićima.[6]

Spisak žrtava[14]:

  1. Tešanović Milun (1990–1992)
  2. Tešanović Rade (1964–1992)
  3. Tešanović Vinka (1971–1992)
  4. Tešanović Milenko (1960–1992)
  5. Tešanović Nevenka (1957–1992)
  6. Tešanović Stana (1934–1992)
  7. Tešanović Milorad (1956–1992)
  8. Tešanović Lenka (1957–1992)
  9. Tešanović Danijela (1980–1992)
  10. Tešanović Dragomir (1982–1992)
  11. Vasić Nenad (1931–1992)
  12. Vasić Mara (1930–1992)
  13. Vasić Ikonija (1900–1992)
  14. Vasić Ljubica (1907–1992)
  15. Vasić Milka (1937–1992)
  16. Vasić Savka (1914–1992)
  17. Vasić Zora (1919–1992)
  18. Vasić Slavojka (1963–1992)
  19. Vasić Radojka (1954–1992)
  20. Sekulić Slađana (1979–1992)
  21. Miovčić Milenko 1923–1992)
  22. Miovčić Radoslav (1923–1992)
  23. Miovčić Tankosava (1922–1992)
  24. Kenjić Savo (1933–1992)

Spomenik uredi

Na inicijativu Udruženja građana „Moje ognjište” iz Trnova je 2012. godine podignut Spomenik civilnih žrtava rata u Ledićima. U tu svrhu, Udruženje je dobilo na poklon 20m² zemljišta od Mirka Miovčića. Autor spomenika je Kamenorezačka radnja Kamen-mont iz Istočne Ilidže. Spomenik je veličine 180cm h 120cm.[15] Na spomeniku je osim imena žrtava, njihovih godina rođenja i smrti, pri dnu postolja, trebalo da bude upisan tekst:

U pomen 24 civila kao žrtve ratnog zločina iz proteklog rata u BiH

— Da se ne zaboravi

Prilikom podnošenja zahteva za izdavanje građevinske dozvole za spomenik, načelnik opštine je sugerisao da se iz teksta ukloni reč „zločin”, jer bi u suportnom spomenik mogao da bude uklonjen, pa je iz tog razloga na spomeniku reč „zločin” zamenjena rečju „dešavanja”.[16]

Spomenik se nalazi pored puta od makadama. Odmah sa druge strane puta se nalazi Spomenik šehidima i poginulim borcima Dobrinjske brigade Armije BiH, koji su 1997. podigle njihove porodice. Veličine je 120 x 100cm. Na spomeniku podignutom na mestu na kome ih je pogodila granata, uz datum 8. novembar 1994, deset imena poginulih i njihovih godina rođenja, ispisan je i tekst[17][15]:

Bože mili i jedini, Ti pomozi da se nikad ne zaboravi, da se dušmanu nikad ne oprosti i da se nikad više ne ponovi.

Optužnica uredi

MUP RS je 4. avgusta 1992. godine podneo prvi službeni izvještaj tadašnjem tužilaštvu u RS protiv počinilaca ovog zločina. Kada je Vojska RS na leto 1993. godine oslobodila Trnovo, ekshumirano je više od stotinu tela ubijenih civila u obližnjim selima. Krivična prijava je dopunjena 1994. godine i njome su obuhvaćeni Trnovo i okolna sela: Trebečak, Ledići, Presjenica, Visovići, Stravišta, Tošići, Kijevo, Škipov Gaj, Rajski Do.[18]

Savez logoraša RS je 2003. povodom zločina na teritoriji opštine Trnovo predao Haškom tribunalu izjave porodice žrtava, zajedno sa nalazima patologa, kao i drugi materijal koji je sadržao dokaze protiv 15 počinilaca.[12] Tužilaštvo Haškog tribunala nije podnelo optužnicu, već je ceo slučaj vratilo domaćem tužilaštvu.[10]

Nakon dugotrajne i temeljne istrage sprovedene 2008. godine,[18] prikupljeni su dokazi o pojedinačnim izvršenjima ratnih zločina na području Trnova i sela u širem području opštine Trnovo i podneta je prijava protiv više desetina identifikovanih počinilaca.[19]

Za zločine nad zarobljenicima i civilima, počinjene na širem području Trnova, pred Sudom BiH su optuženi tadašnji: načelnik Stanice javne bezbednosti Trnovo, kasnije komandant „Zelenih bertki”,[11] Edhem Godinjak, komandant Štaba Teritorijalne odbrane, Medaris Šarić i komandant jedinica Hrvatskih odbrambenih snaga, Mirko Bunoza. Na teret im je stavljeno učešće u zločinačkom poduhvatu s ciljem ubijanja i zatvaranja Srba u selima na području Trnova.[20] Optužnicu je 2014. podigao tužilac Posebnog odeljenja za ratne zločine Tužilaštva Bosne i Hercegovine. Prema navodima srpskog Tužilaštva za ratne zločine, radilo se o jednoj od najobimnijih optužnica Tužilaštva BiH, u okviru koje je predloženo saslušavanjenje oko 140 svedoka i priloženo je više od 300 dokaznih materijala.[19]

Poslednje ročište na suđenju je održano novembra 2016, a ročište planirano za decembar 2016. je otkazano bez obrazloženja. Za zločine u Trnovu i okolnim selima, do sada niko nije osuđen.

Izvori uredi

  1. ^ a b v Popović & 13. 7. 2006.
  2. ^ a b Kovačević & 30. 9. 2009.
  3. ^ a b v g d đ e ž z i Erić & 5. 8. 1993, str. 4.
  4. ^ Suljović, Huterer & 5. 4. 2013.
  5. ^ Gavrilović 2012, str. 46.
  6. ^ a b v g RTRS & 3. 6. 2017.
  7. ^ a b v g d đ e Gavrilović 2012, str. 47.
  8. ^ a b v g Vladika Grigorije & 4. 5. 2016.
  9. ^ a b v g RTRS & 1. 6. 2017.
  10. ^ a b Stojaković & 14. 5. 2006.
  11. ^ a b RTRS & 29. 9. 2010.
  12. ^ a b Mišljenović & 29. 9. 2010.
  13. ^ a b Dokaz 228/94-30.
  14. ^ BN TV & 3. 6. 2015.
  15. ^ a b Kultura sjećanja & Trnovo, Ledići.
  16. ^ Franović & Vukosavljević 2016, str. 219.
  17. ^ Franović & Vukosavljević 2016, str. 223.
  18. ^ a b Srna & 3. 6. 2010.
  19. ^ a b Tanjug & 30. 6. 2014.
  20. ^ RTRS & 25. 10. 2016.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Масакр_у_Ледићима_1992.&oldid=26930174”