Milo Dor
Milo Dor (Budimpešta, 7. mart 1923 — Beč, 5. decembar 2005) bio je austrijski, srpski i jugoslovenski pisac, prevodilac i humanista. Njegov prvi, autobiografski roman Mrtvaci na odsustvu iz 1952. postao je bestseler i uvod u trilogiju Saga o Rajkovima, kojom je stekao evropsku slavu.
| Milo Dor | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Milutin Doroslovac |
| Datum rođenja | 7. mart 1923. |
| Mesto rođenja | Budimpešta, Mađarska |
| Datum smrti | 5. decembar 2005. (82 god.) |
| Mesto smrti | Beč, Austrija |
| Književni rad | |
| Najvažnija dela | Saga o Rajkovima |
Biografija uredi
Milo Dor rođen je 7. marta 1923. kao Milutin Doroslovac, sticajem okolnosti u Budimpešti, kao jedino dete u porodici hirurga Milana Doroslovca. Rano detinjstvo proveo je u Banatu, pretežno u Zrenjaninu. U ranom detinjstvu sa porodicom se seli u Beograd, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. U četrnaestoj godini objavljuje u jednom školskom časopisu svoju prvu pesmu, da bi kao maturant već važio za jednog od najperspektivnijih u svojoj generaciji.[1]
Drugi svetski rat uredi
Već kao gimnazijalac postaje nezadovoljan političkim prilikama u zemlji, a naročito koketiranjem nekih političkih prvaka sa nacističkom Nemačkom. Učlanjuje se u SKOJ i po dolasku okupatora u zemlju priključuje se ilegalnoj borbi. Kao ilegalac uhapšen je 1942. godine i više meseci zlostavljanjan u Specijalnoj policiji Uprave grada Beograda, nakon čega ga prebacuju logor u koncetracioni logor u Smederevskoj Palanci. Preko svojih veza otac uspeva da izdejstvuje Milutinov premeštaj u zatvor Gestapoa u Beogradu, gde je tretman bio znatno blaži. Gestapo ga je 1943. godine deportovao u Beč, na prisilni rad.[1]
Posleratne godine uredi
Po završetku rata Milutin Doroslovac ostaje u Beču, jer su u Beogradu kolale priče da je u zatvoru „propevao”. Počeo je da dolazi u Jugoslaviju i Beograd, gde mu je, u ulici Miloša Pocerca, živela majka, tek mnogo godina kasnije, kada je dokazano da je izdržao mučenje, a da je njegove saborce izdao neko drugi.[2] Tokom prvih posleratnih godina preživljavao je baveći se raznim poslovima i od 1945. do 1949. studirao teatrologiju i romanistiku.[3] Prilike se postepeno poboljšavaju i on se vraća pisanju. Menja ime u Milo Dor i svojim prvim, autobiografskim, romanom Mrtvaci na odsustvu obezbeđuje sebi mesto među vodećim austrijskim piscima posleratne generacije. Učestvuje u formiranju Grupe 47 i neguje kontakte sa svim značajnijim književnim stvaraocima na nemačkom govornom području.[1] Nastanjen u Beču, živeo je između Austrije, Nemačke i nekadašnje Jugoslavije.[4] Umro je u Beču, 5. decembra 2005. godine.
Sin Mila Dora, Milan Dor je producent, reditelj, scenarista i glumac.[5]
Milo Dor:[1]
| „ | Po rođenju sam Srbin, po državljanstvu Austrijanac, a po ličnom uverenju čovek | ” |
Književni rad uredi
Književni opus Mila Dora je izuzetno bogat. Pisao je romane, eseje, pripovetke, radio-drame, kao i nekoliko zapaženih filmskih scenarija. Knjige su mu prevođene na mnoge jezike, štampan je i čitan u gotovo svim evropskim zemljama. Naročito je značajna njegova prevodilačka aktivnost. Na nemački jezik preveo je dela Ive Andrića, Miroslava Krleže, Slobodan Tišme, Vaska Pope, Dušana Kovačevića, Ranka Marinkovića, Marjana Matkovića, Antuna Šoljana, Vesne Parun, Luka Paljetka[3] i drugih srpskih i jugoslovenskih pisaca.[1] Njegov prvi roman Mrtvaci na odsustvu iz 1952. postao je bestseler i uvod u trilogiju Saga o Rajkovima, koja obuhvata romane Sećanja samo i Beli grad, kojom je stekao evropsku slavu. Najveći deo književnog opusa Mila Dora vuče korene upravo iz njegovog srpskog porekla.[2]
Bibliografija uredi
- Mrtvaci na odsustvu (Tote auf Urlaub, roman, 1952)
- Sećanje samo (roman)
- Beli grad (roman)
- Pucnji u Sarajevu (roman)
- Sva moja braća (Alle meine Brüder, roman, 1978)
- Poslednja nedelja (Der letzte Sonntag, roman, 1982)
- Srednja Europa: mit ili stvarnost (Mitteleuropa: Mythos oder Wirklichkeit, eseji, 1996)
- Živela, Jugoslavijo (Leb wohl, Jugoslawien, memoari, 1996)
Filmografija uredi
Milo Dor autor je više scenarija za filmove i TV serije, a nekoliko je i režirao. Učestvovao je takođe u nekoliko dokumentarnih filmova i serija.[6]
Nagrade i priznanja uredi
Kao piscu su mu ukazivane brojne počasti i dodeljivana visoka državna odlikovanja, ne samo u Austriji, već i u Mađarskoj, Nemačkoj, Francuskoj i Italiji. U Srbiji nije dobio ni jedno priznanje.[1] Povodom njegove smrti sa njim su se oprostili tadašnji predsednik i kancelar Austrije, predsednik Socijaldemokratske partije, gradonačelnik Beča rečima: „Veliki evropski pisac”, „Veliki gospodin srednjoevropske književnosti”, „Posrednik između jezičkih barijera” i sličnim.[2]
Austrijskia neprofitna organizacija za promociju kulture zemalja južne i jugoistočne Evrope KulturKontakt svake godine poziva pisce i prevodioce iz ovih regiona da gostuju u Austriji kao „Writersinresidence”. Od 2008. godine ova stipendija za književnost nosi ime Mila Dora. Ova stipendija postoji od 1995. godine. Milo Dor je godinama imao tesnu saradnju sa ovom organizacijom i zajednički su osmislili mnogobrojne projekte.[5]
Od 2014. godine[7] jedna ulica u Beču nosi ime Mila Dora - Milo-Dor-Weg.[8]
Humanitarni rad uredi
Milo Dor nikada nije zaboravio svoju prvu domovinu. U svojoj kući u Rovinju rado se družio sa jugoslovenskim kolegama, a pomagao je mnogim i izbeglim ili prognanim ljudima. Učinak njegovog humanitarnog rada može se meri sa radom neke humanitarne nevladinom organizacijom.[2] Raspad Jugoslavije izuzetno teško mu je pao. Koristeći svoj uticaj u austrijskoj javnosti organizovao je susrete pisaca iz svih novonastalih država i pokušavao da nacionalističkoj histeriji suprotstavi civilizovani dijalog. Konačno uviđa da mora da prizna poraz, možda prvi u svom životu i izdaje zbirku članaka pod naslovom Zbogom Jugoslavijo.[1]
Politički angažman uredi
U Austriji je Milo Dor pripadao levom krilu Socijaldemokratske partije i stalno podsećao na izvorne vrednosti socijaldemokratije. Za sebe je govorio da je „Austrijanac, Bečlija i Evropejac srpskog porekla”.[2]
Reference uredi
- ^ a b v g d đ e Ristić, Mihajlo (januar 2006). „Milo Dor (1923-2005)”. Republika. Pristupljeno 6. 7. 2022.
- ^ a b v g d Ivanji, Andrej (8. 12. 2005). „Pisac nade”. Vreme. 779. Pristupljeno 6. 7. 2022.
- ^ a b „Dor, Milo”. Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Pristupljeno 6. 7. 2022.
- ^ „Salto mortale i druge priče”. Knjižara.com. Pristupljeno 6. 7. 2022.
- ^ a b Bauer, Marina (11. 2. 2009). „Obećana zemlja u Beču”. Politika. Pristupljeno 6. 7. 2022.
- ^ „Milo Dor”. IMDb. Pristupljeno 6. 7. 2022.
- ^ „Milo-Dor-Weg”. Wien Geschichte Wiki. Grad Beč. Pristupljeno 6. 7. 2022.
- ^ „Milo-Dor-Weg in Wien”. neue-strassen.de. Pristupljeno 6. 7. 2022.
Literatura uredi
- Ilić Marković, Gordana (april 2020). „NA POGREŠNOM KOLOSEKU OSEĆAM SE DOBRO: MILUTIN DOROSLOVAC – MILO DOR”. Etnoantropološki problemi: 45—59. Pristupljeno 6. 7. 2022.