Википедија

Mihael Ende

Mihael Ende (nem. Michael Andreas Helmuth Ende; Garmiš-Partenkirhen, 12. novembar 1929 - Štutgart, 28. avgust 1995) bio je jedan od najuspešnijih nemačkih pisaca 20. veka i svakako posleratnog perioda. Prodao je preko dvadeset miliona knjiga, objavljenih na više od četrdeset različitih jezika širom sveta. Njegov književni opus je veoma obiman.[1] Pisao je romane, kratke priče i poeziju za decu i odrasle. Njegovi romani kao što su Beskrajna priča, Džim Dugme i mašinovođa Luka, Momo i Noć želja i danas su popularni, kako kod mladih tako i kod starijih čitalaca.[2] Svetsku slavu je stekao kao pisac za decu. Njegove priče su ispunjene neobičnim likovima i događajima i gotovo sve su prožete idejom o nadrealnim svetovima. Po njima su snimani filmovi i pravljene predstave.[3]

Mihael Ende
Mihael Ende oko 1990. godine, po povratku u Minhen
Lični podaci
Puno imeMihael Andreas Helmut Ende
Datum rođenja(1929-11-12)12. novembar 1929.
Mesto rođenjaGarmiš-Partenkirhen, Nemačka
Datum smrti28. avgust 1995.(1995-08-28) (65 god.)
Mesto smrtiŠtutgart, Nemačka
Književni rad
Period1943 — 1995
Najvažnija delaBeskrajna priča, Momo
NagradeBuxtehude Bull u Nemačkoj
Evropska nagrada za fantastiku za mlade
Najbolji prevedeni savremeni roman u Japanu
Nagrada Januš Korčak
Lorenzo il Magnifico u Italiji
Potpis
Zvanični veb-sajt
Michael Ende

U okviru nastave srpskog jezika za četvrti razred osnovne škole obrađuje se knjiga Mihaela Endea Beskrajna priča.[4]

Biografija uredi

Detinjstvo uredi

Mihael Ende je rođen 12. novembra 1929. u Garmiš-Partenkirhenu. Njegovi roditelji bili su Luiza Ende, rođena Bartolomi (nem. Luise Bartholoma, 1892 — 1973) i hamburški slikar Edgar Ende (nem. Edgar Ende, 1901 — 1965). Još kao dete bio je pod uticajem vizionarske, nadrealističke prirode očevog umetničkog dela, a imaginarni svet slikarstva za njega je bio stvaran kao i svakodnevni život. O njegovoj majci se daleko manje zna nego o ocu. Poznato je da je držala malu prodavnicu nakita i čipke u Garmišu, u kojoj se par i upoznao. Godine 1931. porodica se preselila u Minhen, nadajući se da će se slikarske Edgara Endea tamo bolje prodavati.[5] Luiza Ende takođe se bavila slikanjem. Počela je da slika dosta kasno, a njene slike Mihael je čuvao do kraja života. Danas su deo njegove zaostavštine.[6]

Mihael Ende je imao sreću da odrasta u okruženju u kome se umetničkim i duhovnim pitanjima pridavao veći značaj od materijalne udobnosti, pa porodica nije bila preterano zabrinuta zbog relativnog siromaštva. Imao je boemsko detinjstvo okružen slikarima, vajarima i piscima. Njegov otac se duboko zainteresovao za filozofska i religiozna pitanja, i zašao u alhemiju, indijske mitove i antropozofiju — oblasti koje su se pokazalo teškim za istraživanje zbog neodobravanja nacističkog režima. Često je provodio sate razgovarajući o ovim i drugim temama. Majkl Ende je bio izuzetno blizak sa svojim ocem. U kasnijim godinama, njih dvojica su često razgovarali o slikama Edgara Endea i pogledu na svet. Ezoterična i religiozna pitanja bila su omiljena tema razgovora. Duboko poštovanje Edgara Endea prema božanskom nije bilo ograničeno na hrišćanstvo, već se proširilo na velike ličnosti drugih religija, kao što je budizam. Kada je mladi Majkl Ende počeo da piše poeziju, njegovi roditelji su veoma ozbiljno shvatili njegove književne napore, a Edgar Ende je ponosno čitao pesme svojim prijateljima. Kao pisac, Majkl Ende je imao sreće što je od ranog detinjstva imao podršku roditelja. U Minhenu je Edgar Ende doživeo vrhunac svoje umetničke karijere. Država Bavarska je otkupila niz njegovih dela, a njegovo ime je postalo poznato širom Nemačke i inostranstva. Ostvaren je kontakt sa francuskim galerijama i američkim kulturnim institutima.

Godine 1936. nacionalsocijalistički režim je umetničko delo Edgara Endea proglasio „degenerisanim“[a] i zabranio mu je da slika. Nastavio je da radi iza zatvorenih vrata, ali više nije mogao da izlaže svoje radove, a njegova nova međunarodna karijera naglo je prekinuta. Porodica je postala finansijski zavisna od Luise Ende, koja se školovala za fizioterapeuta. Ovo je bio početak teškog perioda. Mnoge Edgarove kolege i prijatelji, i Jevreji i „nejevreji“, bili su uhapšeni, a počele su da stižu i vesti o koncentracionim logorima. Tako je još kao sedmogodišnjak Mihael Ende morao da nauči da ne razgovara ni sa kim o temama o kojima se razgovaralo kod kuće.[7]

Majkl Ende je krenuo u osnovnu školu 1936. Četiri godine kasnije uspeo je da prođe prijemni ispit za minhensku gimnaziju čije je težište bilo na humanističkim naukama, ali je morao da ponovi godinu, što ga je gurnulo u očaj i razmišljao je o samoubistvu. Gimnazija je za njega predstavljala veliku traumu, pa se 1946. prebacio u valdorfsku školu u Štutgartu[8] koju su nacisti zabranili i ponovo je otvorena posle rata.[9]

Drugi svetski rat uredi

Edgar Ende je regrutovan već 1941. godine i prvobitno je služio u palinarskoj jedinici blizu Kelna. U to vreme svi dvanaestogodišnji dečaci morali su da se pridruže Hitlerjugendu, ali je Majkl Ende uspeo da pronađe alternativno rešenje. Upisao se u obližnju školu jahanja i dobio dozvolu da umesto vojne obuke nauči da jaše.[9] Imao je dvanaest godina kada se dogodio prvi vazdušni napad iznad Minhena. Potresen scenama koje je video, tada je napisao svoju prvu pesmu. Godine 1943. škole u Minhenu su zatvorene jer su se vazdušni napadi pojačali, a učenici su evakuisani. Majkl Ende se vratio u svoje rodno mesto gde je smešten u pansion. Tu se probudilo njegovo pravo interesovanje za poeziju. Osim što je pisao sopstvenu poeziju, počeo je da proučava poetske pokrete i stilove – u meri u kojoj su dela bila dostupna. Dobar deo moderne poezije je tada bio zabranjen, pa je proučavao romantičnog pesnika Novalisa, čije su „Himne noći“ na njega ostavile veliki utisak.

Godine 1944. atelje Edgara Endea se zapalio. Uništeno je preko 250 slika i skica, kao i sve njegove grafike i bakropisi, ali je Mihaelova majka Luiza preživela bombardovanje. Na sreću, brojne Endeove slike još uvek su bile smeštene u depoima galerija i preživele su napade. Godine 1945. Edgar Ende je zarobljen od strane Amerikanaca i pušten ubrzo nakon rata.[10]

Tokom poslednje godine rata svi mladići od četrnaest ili petnaest godina su regrutovani i poslati da se suoče sa američkim tenkovima. Trojica Mihaelovih drugova ubijena su već prvog dana akcije. On je takođe dobio poziv, ali ga je pocepao i vratio se majci u Minhen. Tada je nemačka vojska već bila u povlačenju. Mihael Ende je došao u kontakt sa bavarskim pokretom otpora, osnovanim da sabotira nemačke ratne napore i dovede do kapitulacije. Bio je kurir. Pokret otpora uspeo je da potkopa deklarisanu nameru SS-a da brani Minhen do „gorkog kraja“. Ratno iskustvo duboko je uticalo na stav Majkla Endea prema životu.[8]

Godine stvaralaštva uredi

Kada je Mihael Ende 1946. godine krenuo u valdorfsku školu u Štutgartu prvi put se susreo sa ekspresionističkom i dadaističkom literaturom. Njegova prava ljubav bila je poezija Rajnera Marije Rilkea, Štefana Georga i Georga Trakla, ali je njegov glavni cilj bio da piše pozorišne komade. Ubrzo se oprobao kao glumac, nastupajući sa prijateljima u Štutgartskoj Američkoj kući (engl. America House) i napisao svoje prve drame. Kako iz finansijskih razloga nije mogao da upiše studije dramaturgije, godine 1948. otišao je na audiciji za glumačku akademiju u Minhenu, gde je primljen na dvogodišnju stipendiju. Tokom svog boravka na akademiji, studirao je klasične i moderne teorije pozorišta i kasnije je mogao da iskoristi to znanje.[11] Po napuštanju akademije pridružio se pozorišnoj trupi koja je putovala od grada do grada autobusom, obično nastupajući na improvizovanim pozornicama. U tom periodu revolucionarne teorije Bertolda Brehta ostavile su trajan uticaj na mladog Endea.[12]

U novogodišnjoj noći 1952. Ende je upoznao svoju buduću suprugu Ingeborg Hofman. Ona je bila glumica i plesačica. Kao strastveni borac za pravdu ohrabrila je Endea da se pridruži Humanističkoj uniji, organizaciji posvećenoj unapređenju humanističkih vrednosti. Zajedno su vodili kampanju za ljudska prava i protestovali protiv ponovnog naoružavanja.[13] Ingeborg je bila od velike pomoći i kada je napisao svoj prvi roman za decu Džim Dugme i mašinovođa Luka. Roman je objavljen 1960. godine, što je označilo početak njegove veoma uspešne karijere pisca za decu.

Početkom 70-ih Ende i njegova supruga sele se u Rim,[14] gde su živeli narednih 15 godina.[15] U Italiji je 1979. napisao i svoj najpoznatiji roman Beskrajna priča, koji mu je doneo svetsku slavu.

 

Dana 27. marta 1985. Ingeborg Hofman je iznenada umrla usled plućne embolije. Volela je Italiju i italijanski način života, pa je sahranjena na katoličkom groblju u Rimu, u blizini piramide gde su sahranjeni Hans Kristijan Andersen i Geteov sin. Ende je bio shrvan smrću supruge. Ona je bila njegov najbliži prijatelj, kao i književni i umetnički mentor. Nakon smrti nije imao želju da ostane u Italiji, prodao je kuću i vratio se u Minhen.[16]

U Minhenu sa grupom prijatelja pisaca 1985. godine osniva novu književnu grupu „Džoker“ (Der Pagat).[17] U međuvremenu je ponovo uspostavio kontakt sa Japankom Mariko Sato, koja je prevela nekoliko njegovih dela. Sa njom se oženio u jesen 1989. godine i 1992. zajedno su otišli na poslednju od njegovih brojnih poseta Japanu.[18]

U junu 1994. Endeu je konstatovan rak i operisan je na klinici u Minhenu. Kada se Ende oporavio od operacije prošao je ciklus hemoterapije i lečenje je završeno u januaru 1995. godine. na žalost bolest je već bila uznapredovala. Nepunih godinu dana kasnije njegovo zdravlje se dramatično pogoršalo. Preminuo je 28. avgusta 1995. Sahranjen je u Minhenu. Njegov grob obeležava bronzana skulptura otvorene knjige iz koje izlaze razna bića iz mašte.[19]

O životu i delu Mihaela Endea napisano je nekoliko knjiga.[20]

Književni rad uredi

 
Naslovna strana španskog izdanja knjige Džim Dugme i mašinovođa Luka

Endeove prve pesme i pripovetke nastale su 1943. godine, ali je njegov glavni cilj bio da piše za pozorište. Prva njegova drama Denn die Stunde drängt (Jer vreme ističe) posvećena je Hirošimi i nikada nije izvedena. Godine 1947. objavljen mu je prvi tekst Der Gaukler (Zabavljač), a sledeće godine isplaćen mu je i prvi honorar.[11] Trajan uticaj na mladog Endea ostavile su revolucionarne teorije Bertolda Breht, koga je smatrao jednim od najvećih pisaca tog doba. Bio je pod dubokim uticajem Brehtove ideje o epskom pozorištu, ali je odbacio njegove ideološke aspekte. Godine 1951. Mihael Ende se vratio u Minhen sa napisanom komedijom Sultan hoch zwei (Dva puta sultan), ali sa njom nije postigao nikakav uspeh.[12]

Zahvaljujući brojnim kontaktima svoje supruge Ingeborg Hofman, Ende se upoznao sa raznim kabare grupama. Politički i književni kabare tih godina doživljavao je svoj vrhunac. Godine 1955. dobio je porudžbinu da napiše komad u znak sećanja na 150. godišnjicu smrti Fridriha Šilera. Komad je doživeo uspeh i počele su da stižu porudžbine iz drugih kabarea. Ende je počeo da pšiše i režira kraće i duže komade.[13] Krajem 50-ih Mihael Ende je počeo da se aktivno interesuje za karnevalsku tradiciju Minhena. Njegov otac je odavno bio uključen u organizaciju karnevalskih proslava. Ende je napisao različite drame za ove svečanosti. Godine 1958. Majkl Ende je sreo poznanika iz gimnazijskih dana koji je postao ilustrator i zamolio Endea da napiše tri ili četiri stranice za slikovnicu.[21]

Slikovnica je bila okidač za njegov dalji rad, kada je nastao njegov prvi roman za decu Džim Dugme i mašinovođa Luka. Započeo ga je sa idejom da napiše još jednu slikovnicu, ali je priča vrlo brzo prerasla obim slikovnice. Posle skoro godinu dana, pet stotina stranica rukopisa je bilo završeno. Tokom narednih godinu i po dana poslao je rukopis na adrese deset izdavača, ali su ga svi odbili tvrdeći da je preobiman za decu. Čak je pisao i Erihu Kestneru, ali nije dobio odgovor. Kada je počeo da gubi nadu ponovo mu je pomogla supruga Ingeborg, našavši malu porodičnu izdavačku kuću iz Štutgarta. Direktorki kompanije priča se dopala i odlučila je da je objavi.[22] Svoj prvi roman Mihael ende objavio je 1960. i iste godine za njega je dobio Nemačku nagradu za dečju beletristiku, a kasnije i druge.

 
Scena iz predstave Džim Dugme i divlja trinaestorica na otvorenoj sceni u Bonbadenu (Braunfels) 2017. godine

Drugi roman Džim Dugme i divlja trinaestorica objavljen je 1962. Obe knjige su serijalizovane na radiju i televiziji, a tiraži su se rasprodali tako brzo da je izdavač jedva mogao da prati korak.[23] I pored velikog uspeha svojih romana za decu Ende nastavlja da piše drame, ali one nemaju veći uspeh. Godine 1969. objavljuje ilustrovanu zbirku „zagonetki, besmislica i magičnih čarolija” Das Schnurpsenbuch (Čipkasta knjiga). Knjiga je osmišljenih da pokažu kako igranje jezikom može biti zabavno.[24]

Početkom 70-ih Ende se preselio u Rim, što je imalo velikog uticaja na njegov književni rad. U Nemačkoj su književni kritičari favorizovali knjige koje su bile društveno svesne i politički poučne, dok su fantastiku odbacivali su kao „beg od stvarnosti“. Čak su i Endeovi prijatelji smatrali njegovu literaturu upitnom. U Italiji nije bilo takvih književnih ograničenja.[15] U Rimu nastaje njegov sledeći roman Momo. Ovaj roman pisao je 6 godina. Započeo ga je još u Nemačkoj, ali je najveći deo napisan u Italiji, pod uticajem italijanske kulture i italijanskog načina života. Kako izdavač nije pristao na ilustratora kojeg je autor predložio, Ende je svoj roman Momo sam ilustrovao.[25]

Godine 1976. Mihael Ende je napisao Das Gauklermarchen (Žonglerova bajka), predstavu zamišljenu za lutkarsko pozorište. Iako sredinom 70-ih fantastika u Nemačkoj još uvek nije bila prihvaćena, likovi kao što su cirkuski izvođač, klovnovi ili akrobate igrali su ključnu ulogu u Endeovom izmišljenom univerzumu. Dok su kritičari pozivali da umetnost i književnost ispunjavaju specifične društvene funkcije, kao što je obrazovanje javnosti, Ende je koristio figuru cirkuskog izvođača da uspostavi alternativnu umetničku viziju. Njegovo interesovanje za cirkuske izvođače dovelo je do toga da figuru zabavljača stavi u srce svoje umetničke vizije. Verovao je da je svaki umetnik neka vrsta mađioničara koji iz ničega dočarava nešto stvarajući izmišljene svetove i ljude, izmišljajući priče i iskustva i stvarajući nove veze.[26]

Godine 1979. Ende je objavio svoj najpoznatiji roman Beskrajna priča. Ovaj roman pisao je skoro tri godine i on mu je doneo međunarodnu slavu. Prvo izdanje je odmah rasprodato, a iste godine dobio je i Buxtehude Bull — nemačku nagradu za najbolju knjigu za decu i mlade. Dana 23. jula 1980. nemački nedeljnik Špigel objavio je podužu recenziju i roman se pojavio na top listama bestselera. Kasnije te godine Mihael Ende je nagrađen ZDF-ovom književnom nagradom, nagradom Vilhelma Haufa i nagradom Nemačke akademije za dečiju i omladinsku beletristiku.[27]

Mihael Ende napisao je brojne romane, drame i priče, kako za decu, tako i za odrasle. Njegove drame izvođene su u pozorištima širom Nemačke.[28]

 
Kornjača Morla iz romana Beskrajna priča u parku Mihael Ende (Michael-Ende-Kurpark) u Garmiš-Partenkirhenu

Uticaji na Endeov književni rad uredi

Mihael Ende je prvi put podlegao magiji pripovedanja slušajući Fantija, ekscentričnog i nadarenog slikara čije su neverovatne priče izazvale naklonost i divljenje sve dece u komšiluku. Fanti je izmišljao i pričao im maštovite priče, istovremeno ih ilustrujući fantastičnim ilustracijama na komadićima papira. Pored Fantija, Ende je došao u kontakt i sa cirkuskom porodicom koja je dobila utočište u susednoj kući, suviše siromašna da bi kupila sopstveni šator. Deca su uživala u učenju mađioničarskih trikova i akrobacija. Klovnovi su im takođe dozvolili da eksperimentišu sa kostimima i farbanjem lica i naučili su ih kako da insceniraju svoje jednostavne radnje, što su deca radila sa entuzijazmom.[29]

Tokom boravka u Štutgartu više su ga privlačile umetnost i književnost nego antropozofski fokus valdorfske škole. Delio je interesovanje svojih roditelja za Rudolfa Štajnera i njegov rad.[b] Inspirisan knjigama na tu temu ubrzo je došao u kontakt sa mističnim spisima i postao strastveni čitalac ovakve literature. [v][30]

Bibliografija — dela prevedena na srpski jezik uredi

  • Momo : ili čudnovata priča o kradljivcima vremena i o detetu koje je ljudima vratilo ukradeno vreme[3] (Momo oder Die seltsame Geschichte von den Zeitdieben und von dem Kind, das den Menschen die gestohlene Zeit zurückbrachte, roman; prvi put objavljen 1973, prvo srpsko izdanje - Nolit, 1978)
  • Beskrajna priča (Die Unendliche Geschichte, roman; prvi put objavljena 1979, prvo srpsko izdanje - Prosveta, 1985)[31]
  • Ogledalo u ogledalu : roman lavirint (Der Spiegel im Spiegel. Ein Labyrinth, roman; prvi put objavljen 1984, prvo srpsko izdanje - Esotheria, 1998)[32]
  • Džim Dugme i mašinovođa Luka (Jim Knopf und Lukas der Lokomotivführer, roman; prvi put objavljen 1960, prvo srpsko izdanje - Ružno pače, 2006)
  • Džim Dugme i divlja trinaestorica (Jim Knopf und die wilde 13, roman; prvi put objavljen 1962, prvo srpsko izdanje - Ružno pače, 2010)
  • Satanarheologenijalkohološki napitak želja (Der satanarchäolügenialkohöllische Wunschpunsch, roman; prvi put objavljen 1989, prvo srpsko izdanje - Ružno pače, 2010)
  • Škola čarobnjaštva i druge priče (Die Zauberschule und andere Geschichten, zbirka priča; prvi put objavljena 1994, prvo srpsko izdanje - Ružno pače, 2010)
  • Trankvila Trapađoz, istrajna kornjača (Tranquilla Trampeltreu, die beharrliche Schildkröte, radio-drama; prvi put objavljena 1995, prvo srpsko izdanje - Odiseja, 2022)

Nagrade uredi

Mihael Ende je za svoj rad dobio brojne književne nagrade, kako u nemačkoj, tako i u Italiji, Holandiji, Španiji, Švajcarskoj i Japanu. Najveći broj nagrada dobio je za književnost za decu.[33]

Već za svoj prvi roman Džim Dugme i mašinovođa Luka dobio je Nemačku nagradu za dečju beletristiku i Berlinsku književnu nagradu za fantastiku za mlade, a nominovan je za nagradu Hans Kristijan Andersen.

Za svoj najpoznatiji roman Beskrajna priča dobio je iste godine po objavljivanju, 1979. Buxtehude Bull — nemačku nagradu za najbolju knjigu za decu i mlade. Već sledeće godine knjiga je nagrađena ZDF-ovom književnom nagradom, nagradom Vilhelma Haufa i nagradom Nemačke akademije za dečiju i omladinsku beletristiku.[27] Godine 1981. za ovaj roman dobio je i Evropsku nagradu za fantastiku za mlade. U Japanu je ovaj roman nominovan za najbolji savremeni roman u prevodu.

Iste 1981. godine dobio je i nagradu Januš Korčak za životno delo.[g][d] U Italiji je Ende za svoj literarni opus nagrađen nagradama Lorenzo il Magnifico i Bronzi die Riace, dok je u Nemačkoj izabran za autora godine.[35]

 
Škola Mihael Ende u Rodelhajmu (Frankfurt na Majni)

Društveni uticaj uredi

Početak 80-ih bilo je doba antinuklearnih protesta, a mnogi demonstranti izlazili su na ulice noseći primerke romana Momo. Razne nemačke i italijanske političke stranke pokušavale su da pridobiju podršku Mihaela Endea, ali je on odlučno održavao svoju nezavisnost.[35]

U nekoliko nemačkih gradova ulice i trgovi nose ime Mihaela Endea, a po njemu je nazvano i nekoliko škola.

Adaptacije Endeovih romana uredi

Endeovi romani adaptirani su u radio i TV serije, a mnogi su dobili i svoje filmske verzije.[36]

Filmske adaptacije uredi

Godine 1980. Majkl Ende i njegovi izdavači potpisali su ugovor sa mladim producentom za filmska prava za Beskrajnu priču. Ende je bio nezadovoljan scenariom i čak je pokrenuo sudski spor da se snimanje obustavi, ali je film ipak snimljen.[37] Nakon četiri godine pregovora i sporova filmska verzija Beskrajne priče je konačno završena 1984. godine.[38] Reditelj filma Volfgang Petersen već je stekao slavu po nemačkom ratnom filmu Podmornica. Premijera filma bila je 6. aprila 1984.[39]

U julu 1986. premijerno je prikazana filmska verzija romana Momo. Ende je ovim filmom bio daleko zadovoljniji nego ekranizacijom Beskrajne priče.[40]

Godine 2018. snimljen je, prema istoimenom Endeovom romanu, film Džim Dugme i mašinovođa Luka, a 2020.[41] i njegov nastavak Džim Dugme i divljih 13.[42]

Napomene uredi

  1. ^ Što je bio slučaj sa delima najvećeg broja avangardnih umetnika u Nemačkoj tog vremena.
  2. ^ Do Prvog svetskog rata Minhen je bio „prestonica misticizma”, dom brojnih zagovornika mističnih verovanja, uključujući Alfreda Šulera, Karla Volfskela i Ludviga Klagesa.
  3. ^ Tokom celog života Mihael Ende je bio fasciniran filozofskim teorijama usredsređenim na mistične ideje. Čitao je dela Kristijana Rozenkrojca, Alistera Kroulija, indijske i egipatske sisteme verovanja, zen, Kabalu, Svedenborga, Elifasa Levija, Sorena Kjerkegora i Fridriha Vajrea.
  4. ^ Nagrada Januša Korčaka je kanadska nagrada kojom se odaje priznanje za životno dostignuće u zagovaranju dečjih prava i za viziju i liderstvo u promovisanju holističkog pristupa dobrobiti dece u duhu doktora Korčaka.[34]
  5. ^ Januš Korčak (1879 – 1942) bio je poljski jevrejski dečiji pisac i pedagog. Nakon što je proveo mnogo godina radeći kao direktor sirotišta u Varšavi. Kada su, 1942. godine tokom Drugog svetskog rata, svi stanovnici sirotišta (koje se tada našlo u varšavskom getu) poslati u koncentracioni logor Treblinka on je više puta odbio da bude izuzet i ostao je sa svojim štićenicima.

Reference uredi

  1. ^ „Bibliography”. Michael Ende. zvanični veb-sajt. Pristupljeno 7. 6. 2023. 
  2. ^ „Michael Ende”. zvanični veb-sajt. Pristupljeno 7. 6. 2023. 
  3. ^ a b Simović, Marija. „Bibliotekari preporučuju - Momo (Mihael Ende)”. NB "Stefan Prvovenčani" Kraljevo. Pristupljeno 15. 6. 2023. 
  4. ^ „Srpski jezik, četvrti razred, 55. čas: Mihael Ende - Beskrajna priča (obrada)”. Moja škola. RTS planeta. Pristupljeno 15. 6. 2023. 
  5. ^ „Edgar Ende the Artist”. Michael Ende. zvanični veb-sajt. Pristupljeno 7. 6. 2023. 
  6. ^ „The Author’s Mother”. Michael Ende. zvanični veb-sajt. Pristupljeno 7. 6. 2023. 
  7. ^ „The Early Years”. Michael Ende. zvanični veb-sajt. Pristupljeno 7. 6. 2023. 
  8. ^ a b „The End of the War”. Michael Ende. zvanični veb-sajt. Pristupljeno 7. 6. 2023. 
  9. ^ a b „Schooldays”. Michael Ende. zvanični veb-sajt. Pristupljeno 7. 6. 2023. 
  10. ^ „The Hamburg Bombing and Poetic Beginnings”. Michael Ende. zvanični veb-sajt. Pristupljeno 7. 6. 2023. 
  11. ^ a b „Literary Beginnings”. Michael Ende. zvanični veb-sajt. Pristupljeno 13. 6. 2023. 
  12. ^ a b „The Provinces”. Michael Ende. zvanični veb-sajt. Pristupljeno 13. 6. 2023. 
  13. ^ a b „Ingeborg Hoffmann”. Michael Ende. zvanični veb-sajt. Pristupljeno 13. 6. 2023. 
  14. ^ „The Move to Rome”. Michael Ende. zvanični veb-sajt. Pristupljeno 14. 6. 2023. 
  15. ^ a b „Escapism Censured”. Michael Ende. zvanični veb-sajt. Pristupljeno 14. 6. 2023. 
  16. ^ „The Death of Ingeborg Hoffmann”. Michael Ende. zvanični veb-sajt. Pristupljeno 14. 6. 2023. 
  17. ^ „A New Life in Munich”. Michael Ende. zvanični veb-sajt. Pristupljeno 14. 6. 2023. 
  18. ^ „Mariko Sato and Japan”. Michael Ende. zvanični veb-sajt. Pristupljeno 14. 6. 2023. 
  19. ^ „Illness and Death”. Michael Ende. zvanični veb-sajt. Pristupljeno 14. 6. 2023. 
  20. ^ „Books – About Michael Ende”. Michael Ende. zvanični veb-sajt. Pristupljeno 14. 6. 2023. 
  21. ^ „Carnival in Munich”. Michael Ende. zvanični veb-sajt. Pristupljeno 13. 6. 2023. 
  22. ^ „A Famous First Line That Gave Birth To A Novel”. Michael Ende. zvanični veb-sajt. Pristupljeno 13. 6. 2023. 
  23. ^ „In the Nick of Time”. Michael Ende. zvanični veb-sajt. Pristupljeno 14. 6. 2023. 
  24. ^ „A House in the Country”. Michael Ende. zvanični veb-sajt. Pristupljeno 14. 6. 2023. 
  25. ^ „Momo, Rome and A New Sense of Time”. Michael Ende. zvanični veb-sajt. Pristupljeno 14. 6. 2023. 
  26. ^ „The Entertainer: Conjurer and Joker”. Michael Ende. zvanični veb-sajt. Pristupljeno 14. 6. 2023. 
  27. ^ a b „The Neverending Story”. Michael Ende. zvanični veb-sajt. Pristupljeno 14. 6. 2023. 
  28. ^ „Plays”. Michael Ende. zvanični veb-sajt. Pristupljeno 7. 6. 2023. 
  29. ^ „Fanti the Eccentric Storyteller”. Michael Ende. zvanični veb-sajt. Pristupljeno 7. 6. 2023. 
  30. ^ „Michael Ende and Mystical Thinking”. Michael Ende. zvanični veb-sajt. Pristupljeno 9. 6. 2023. 
  31. ^ „Preporuka za čitanje - Beskrajna priča (Mihael Ende)”. ZNANjE NIJE BAUK!. Pristupljeno 15. 6. 2023. 
  32. ^ Pisarev, Đorđe (8. 3. 2020). „KNjIGE KOJE MORATE PROČITATI Ende: Ogledalo u ogledalu”. Dnevnik. Pristupljeno 15. 6. 2023. 
  33. ^ „Premiums & Awards”. Michael Ende. zvanični veb-sajt. Pristupljeno 9. 6. 2023. 
  34. ^ „Janusz Korczak Association of Canada”. Zvanična prezentacija. Pristupljeno 14. 6. 2023. 
  35. ^ a b „Literary Success”. Michael Ende. zvanični veb-sajt. Pristupljeno 14. 6. 2023. 
  36. ^ Mojović, Jelena (9. 4. 2010). „Mihael Ende – beskrajna magija pripovedanja”. Danas. Pristupljeno 26. 9. 2023. 
  37. ^ „The Dream of a European Film”. Michael Ende. zvanični veb-sajt. Pristupljeno 14. 6. 2023. 
  38. ^ „The NeverEnding Story”. IMDb. Pristupljeno 14. 6. 2023. 
  39. ^ „The Neverending Movie Saga”. Michael Ende. zvanični veb-sajt. Pristupljeno 14. 6. 2023. 
  40. ^ „Momo the Movie - Directed by Johannes Schaaf”. Michael Ende. zvanični veb-sajt. Pristupljeno 14. 6. 2023. 
  41. ^ „Jim Button and Luke the Engine Driver”. IMBd. Pristupljeno 27. 9. 2023. 
  42. ^ „Jim Button and the Wild 13”. IMBd. Pristupljeno 27. 9. 2023. 

Spoljašnje veze uredi

 
Mihael Ende na Vikimedijinoj ostavi.
 
Vikicitat ima citate vezane za članak Mihael Ende.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Михаел_Енде&oldid=27112446”