Mihailo I Rangabe
Ovaj članak sadrži spisak literature (štampane izvore i/ili veb-sajtove) korišćene za njegovu izradu, ali njegovi izvori nisu najjasniji zato što ima premalo izvora koji su uneti u sam tekst. Molimo vas da poboljšate ovaj članak tako što ćete dodati još izvora u sam tekst (inlajn referenci). |
Mihailo I Rangabe (grč. Μιχαήλ Α΄ Ραγγαβέ, Mihail o Protos Rangabé), (umro 11. januara 844.) bio je vizantijski car (811—813) koji je Ahenskim mirom priznao franačko Rimsko carstvo.
| Mihailo I Rangabe | |
|---|---|
.jpg) Mihailo I na novčiću | |
| Lični podaci | |
| Datum smrti | 11. januar 844. |
| Mesto smrti | Kınalıada, |
| Porodica | |
| Supružnik | Prokopia |
| Potomstvo | Theophylact, Ignjatije I Carigradski |
| Roditelji | Theophylact Rhangabe |
| Prethodnik | Stavrakije |
| Naslednik | Lav V Jermenin |
Mihailo je bio sin patricija Teofilakta Rangabea, admirala Egejske flote. Oženio se Prokopijom, kćerkom logoteta Nićifora. Pošto mu je tast 802. postao car Nićifor I, Mihailo je imenovan kuropalatom. Posle pobeda u ratu koji mu je nametnuo bugarski kagan Krum Nićifor je 811. upao u bugarsku zasedu i poginuo, a naslednik Stavrakije je teško ranjen i paralizovan.
Prokopija nije uspela nagovoriti cara Stavrikija da imenuje Mihaila za naslednika, pa je ikonodulsko crkveno vođstvo nateralo cara da abdicira u Mihailovu korist 2. oktobra 811.
Mihailo se pokazao kao pobožan i pomirljiv vladar, po tvrdnjama svog savremenika, hroničara Teofana Ispovednika. Odustao je od dela poreza koje je uveo Nićifor I, izdašno je finansirao vojsku i državnu upravu, a i Crkvu. Progonio je ikonoborce, naveo je patrijarha Nićifora I da ustukne u sporu protiv Teodora, igumana manastira Studion.
Odmah po stupanju na presto Mihailo je obnovio pregovore sa Francima. Za razliku od cara Nićifora I, koji je 803. potpisao mir ne priznajući Karlu Velikom carsku titulu, Mihailo je 12. januara 812. sklopio Ahenski mir i njime priznao da je i Karlo Veliki „vasilevs“, (kralj),(ali ne i car rimskog carstva). Za uzvrat je Karlo priznao Vizantiji suverenitet nad Venecijom, Istrom, Dalmacijom (ostrvima, te Zadrom, Trogirom, Splitom, Dubrovnikom i Kotorom na kopnu) i južnom Italijom.
Car Mihailo je 812. započinje progon pavlikijanaca. Na dvoru je organizovao raspravu o zakonitosti smrtne kazne za jeres, i poziva sveštenike Teodora (koji je bio protiv) i Nićifora (koji je bio za).[1]
Mihailo je odbio Krumove uslove za mir sa Bugarima. U nastavku ratovanja, nakon početnih uspeha, vizantijska vojska je u Trakiji blizu Drinopolja bila naterana u bekstvo u junu 813. godine. Da bi predupredio već započetu zaveru, Mihailo je abdicirao, pa ga je nasledio vođa zavere, vojskovođa Lav V Jermenin. Mihailo se zamonašio pod imenom Atanasije. Novi car je dao uškopiti i zamonašiti sve Mihailove sinove, od kojih je Ignatije (krsnim imenom Nikita) docnije postao carigradski patrijarh. Monah Atanasije umro je prirodnom smrću 11. januara 844.
Reference uredi
- ^ „Christian Dualist Heresies in the Byzantine World C.650-C.1450” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 05. 12. 2019. g. Pristupljeno 27. 09. 2007.
Literatura uredi
- Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta.
