Википедија

Mihailo II Asen

(preusmereno sa Михајло II Асен)

Mihailo II Asen [1] [2] (posle 1234 - 1256) je bio bugarski car (1246—1256) iz dinastije Asena [2].

Mihailo II Asen
Mihailo II Asen, detalj sa freske u crkvi Svetih Arhanđela Mitropolitskih u Kosturu
Lični podaci
Datum rođenjaposle 1234.
Datum smrti1256.
Porodica
SupružnikAna od Galiča
RoditeljiJovan Asen II
Irina Komnin Duka
DinastijaAseni
Bugarski car
Period1246. - 1256.
PrethodnikKoloman I Asen
NaslednikKonstantin I Asen Tih

Bio je sin bugarskog cara [2] Jovana Asena II [3] (Ivana Asena II [2]).

Mihailo II Asen (bugarski: Mihail II Asen; oko 1239 – decembar 1256/januar 1257) bio je car Bugarske od 1246. do 1256. ili 1257. Bio je sin cara Jovana Asena II i carice Irine Anđel Komnine Dukaine. Nasledio je svog polubrata cara Kolomana I Asena. Njegova majka ili drugi rođak mora da je vladao Bugarskom tokom njegovog maloletstva.

Car Jovan III Duka Vatac, car Nikeje, i despot Mihailo II Epirski izvršili su invaziju na Bugarsku ubrzo nakon Mihailovog dolaska na tron. Car Jovan III Duka Vatac je zauzeo bugarske tvrđave duž reke Vardar; despot Mihailo II Epirski zauzeo je zapadnu Makedoniju. U savezu sa Dubrovačkom Republikom, car Mihailo II Asen je 1254. godine, provalio u Srbiju, ali nije mogao da zauzme srpske teritorije. Nakon što je car Jovan III Duka Vatac umro, ponovo je osvojio većinu teritorija izgubljenih od Nikeje, ali sin cara Jovana III Duke Vataca i naslednik, car Teodor II Laskaris, pokrenuo je uspešnu kontraofanzivu, primoravajući cara Mihaila II Asena da potpiše mirovni sporazum. Ubrzo nakon sporazuma, nezadovoljni bojari (plemići) ubili su cara Mihaila II Asena.

Dolazak na presto i posledice uredi

Iznenada 1246. umro je Mihailov brat, dvanaestogodišnji Koloman I Asen (1241—1246.), kojega je zamenio na prestolu. Ta promena na prestolu još je povećala zbrku u Bugarskoj [2]. Tada je počela da se vrši velika promena političkih odnosa na Balkanskom poluostrvu. Grčki elemenat počinje ponovo da uzima maha. Nikejsko carstvo, za vreme cara Jovana III Duke Vatca, vodi energičnu i u glavnom sve uspešniju borbu za vaspostavljanje Vizantije i ortodoksije u Carigradu. Iskoristivši Kolomanovu smrt [4] i međusobice koje su izbile [5] on caru Mihailu II otima celu istočnu [4] [6], južnu Makedoniju [4] i Trakiju [2] [5] (Ser, Melnik, Stenimah (Stanimaka) [7], tj. sve do gornjeg toka Marice i Makedoniju do Vardara [2]), a zapadnu [6] [2], sa Krojom [2] Grci iz Epira [6] [2].

Ove smutnje u Bugarskoj su koristili i Ugari, oni su se upleli u bugarske poslove [4] i međusobice [8], tako da se ugarski kralj Bela IV od 1246. godine naziva kraljem Bugarske [8] [4].

Bugarska je ubrzo izgubila onu političku ulogu koju je dotada igrala na Balkanskom poluostrvu [5].

Mladost uredi

Mihailo je bio sin cara Jovana Asena II Bugarskog i Irine Anđel Komnin Duka.[9] Najverovatnije je rođen 1239. godine.[9] Njegovog oca, koji je umro u prvoj polovini 1241. godine, nasledio je Mihailov sedmogodišnji polubrat car Koloman I.[10] Car Koloman I je neočekivano umro (verovatno od trovanja, prema tadašnjim glasinama) u avgustu ili septembru 1246. godine.[9][11]

Vladavina uredi

Teritorijalni gubci uredi

Mihailo, koji je imao samo sedam ili osam godina, nasledio je svog polubrata.[9] Prema naučnoj teoriji, Mihailova majka je vladala Bugarskom tokom njegovog maloletstva, ali je ostala u Solunu samo tri meseca nakon njegovog krunisanja.[9][11] Prema drugoj teoriji, njegov zet, sevastokrator Petar, preuzeo je namesništvo za maloletnog cara.[9][11]

Car Jovan III Duka Vatac, car Nikeje, napao je Bugarsku ubrzo nakon Kolomanove smrti.[11][12] Zauzeo je Ser i Melnik uz podršku lokalnog stanovništva.[13] Ubrzo je upao u dolinu reke Vardar, i zauzeo sve tvrđave u regionu.[11][13] Despot Mihailo II Komnin Duka, vladar Epira, takođe je provalio u Bugarsku i zauzeo zapadnu Makedoniju.[11] Bugari su priznali osvajanje cara Jovana III Duke Vataca mirovnim ugovorom krajem 1246. ili početkom 1247. godine.[14][15] Ugovor im je takođe propisivao da podrže cara Jovana III Duke Vataca protiv Konstantinopoljskog latinskog carstva.[14][15]

Novi ratovi uredi

 
Spomenik Mihailovom ocu, caru Jovanu Asenu II Bugarskom.

Kralj Bela IV je 2. juna 1247. godine, dodelio Severinsku banovinu vitezovima Hospitalcima.[16] Povelja o dodeli Bugarske je dovela Bugarsku među zemlje protiv kojih su hospitalci trebali da pruže vojnu pomoć, što je dokaz Belinog plan da napadne Bugarsku.[17] Uprkos zategnutim odnosima između Mađarske i Bugarske, bugarske trupe su pomogle caru Jovanu III Duki Vatacu u invaziji na tračke teritorije Latinskog carstva avgusta 1247. godine.[15]

Vilijam od Rubruka, koji je posetio Mongolsko carstvo između 1253. i 1255. godine, naveo je Mihailove oblasti („Blakija—Asenova teritorija—i Mala Bugarska“)[18] među zemljama koje plaćaju danak Mongolima.[19] Car Mihailo II je 1254. godine, zaključio savez sa Dubrovačkom Republikom (danas Dubrovnik u Hrvatskoj) protiv Stefana Uroša I, kralja Srbije.[20] Ugovor pokazuje da je sevastokrator Petar vladao velikom teritorijom u Bugarskoj gotovo nezavisno od cara Mihaila II.[21] Nakon što je župan Radoslav Humski stupio u koaliciju, car Mihailo II je krenuo u pohod na Srbiju, došavši čak do Bijelog Polja.[20][22] Prema naučnoj teoriji, mađarski napad na Bugarsku primorao je cara Mihaila II da se žurno vrati iz Srbije.[20]

Car Jovan III Duka Vatac je umro 4. novembra 1254.[23] Iskoristivši odsustvo značajnih nikejskih snaga, car Mihailo II je provalio u Makedoniju i ponovo osvojio zemlje izgubljene od cara Jovana III Duke Vataca 1246. ili 1247. godine.[23][24] Vizantijski istoričar Georgije Akropolit je zabeležio da su meštani koji su govorili bugarski podržali Mihailovu invaziju jer su želeli da se otresu „jarma onih koji govore drugim jezikom“.[25][23][26] Da bi obezbedio miran odnos sa Ugarskom, car Mihailo II se oženio Anom od Mačve, koja je bila unuka kralja Bele IV, ćerka njegove ćerke banice Ane, i njenog muža bana Rostislava Mihajloviča.[23] Muškarac i žena prikazani na ikoni u crkvi Svetog Mihaila u Kastoriji pogrešno su povezani sa Mihailom i njegovom ženom (ili majkom).[27]

Savez sa Dubrovnikom uredi

Glavni članak: Ugovor između Bugarske i Dubrovnika
Glavni članak: Pohod Mihaila II Asena u Srbiji

U leto [28] [4] 15. juna [28], 1253. godine [28] [4] u Dubrovniku [28] su Dubrovčani sklopili savez s carem Mihailom II protiv srpskog kralj Stefana Uroša I [28] [4], i to izrično vrhu zlo tvorenje nevernog kralja Uroša [28].

Po tom ugovoru, Dubrovčani su imali dati pomoć Bugarima i na kopnu i na moru i predati im sve gradove koje budu uzeli [28]. Dubrovčani će kao nagradu dobiti slobodnu trgovinu po Bugarskoj, sve ranije povlastice po Srbiji [28] [4], izvesno, neveliko [4], proširenje zemljišta i vrhovno pravo svoje crkve nad primorskim katolicima Srbije [28] [4].

Bugari su, zaista, posle sklopljenog saveza upali u Srbiju [28] [4], u društvu s Dubrovčanima možda već god. 1253., a svakako 1254. godine [4]. Prodrli su duboko, čak do manastira Sv. Petra na Limu [28] [4] u Bijelom Polju [4], koji su opljačkali [28] [4], a možda i do Žiče [29]. Kako je došlo do bugarskog povlačenja iz Srbije nije danas sigurno poznato [1] [4]; najverovatnije je da je bilo stranog posredovanja, bilo vizantijskog [1] [4] s istoka (pošto su oni ugrozili Bugare) [4], bilo ugarskog [1] [4] s severa [4], pošto je srpski kralj postao ugarski vazal [30] [4]. Posle bugarskog povlačenja Dubrovčani su došli u težak položaj [1], jer su morali da izdrže težak udar srpske vojske [4]. Osamljeni, oni su morali tražiti mir [1], da ne bi došlo do veće katastrofe [4]. Mir je sklopljen 23. avgusta 1254. godine [1] [4].

Poraz i smrt uredi

Posle smrti nikejskog cara Jovana III Duke Vataca 1254. godine, car Mihailo II je pokušao da povrati Makedoniju [1] i zaposeo je područja u Makedoniji i Trakiji [31]. Ipak novi car Teodor II Laskaris ga je 1255. godine potukao u rupelskom tesnacu [7], a potom i u još jednom pohodu. Pošto su oba pohoda bila sa velikim brojem žrtava [32], car Mihailo II je bio primoran da 1256. godine sa Nikejcima sklopi mir [7] [32], koji je za Nikejsko carstvo bio povoljniji [32].

Neuspeh u tom ratu izazva u Bugarskoj meteže [1] i pogibiju cara Mihaila II [1] [33]. Tada u Bugarskoj izbiše unutrašnja previranja [33] i građanski rat [1]. Posle dugih kriza [1] bi, najzad, za cara izabran Konstantin I Asen Tih [1] [33] 1257. godine [33].

Poslednje godine uredi

Sin i naslednik cara Jovana III Duke Vataca, car Teodor II Laskaris, pokrenuo je kontrainvaziju početkom 1255. godine.[34] Kada je govorio o novom ratu između Nikeje i Bugarske, Rubruk je opisao cara Mihaila II kao „običnog dečka čiju su moć nagrizli Mongoli“.[35] Car Mihailo II nije mogao da odoli najezdi i nikejske trupe su zauzele Staru Zagoru.[36] Samo je surovo vreme sprečilo Teodorovu vojsku da nastavi invaziju.[36] Nikejske trupe su nastavile napad u proleće i zauzele većinu tvrđava u Rodopima.[36] Pobuna u Melniku primorala je cara Teodora II da krene prema gradu, ali je uspeo da pobedi pobunjenike pre nego što se na zimu vratio u Malu Aziju.[36]

Car Mihailo II je provalio na evropsku teritoriju Nikejskog carstva u proleće 1256. godine.[36] On je opljačkao Trakiju kod Carigrada, ali je nikejska vojska porazila njegove kumanske trupe.[37] Zamolio je svog tasta da posreduje u pomirenju između Bugarske i Nikeje u junu.[37] Car Teodor II je pristao da potpiše mirovni ugovor tek pošto je car Mihailo II priznao gubitak zemlje na koju je polagao pravo za Bugarsku.[37] Ugovor je odredio gornji tok reke Marice kao granicu između dve države.[26] Mirovni ugovor je razbesneo mnoge bojare (plemiće) koji su odlučili da zamene cara Mihaila II njegovim rođakom Kolomanom Asenom.[37][38] Koloman i njegovi saveznici napali su cara koji je umro od zadobijenih rana krajem 1256. ili početkom 1257. godine.[37][38]

Sada vladar Bugara, Mihailo, ... čoveka koji je gajio veliku mržnju protiv [cara Teodora II Laskarisa] i protiv Rimljana, smrtno je ranio njegov prvi rođak Koloman, sa znanjem izvesnih stanovnika [Tarnova], kada je [Mihailo] boravio negde van ovog grada; odmah je umro.

— Georgije Akropolit: Istorija[39]

Porodično stablo uredi

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Jovan Asen I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Jovan Asen II
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Elena
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Mihailo II Asen
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Constantine Angelos
 
 
 
 
 
 
 
12. Jovan Duka (sevastokrator)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Theodora Komnene
 
 
 
 
 
 
 
6. Theodore Komnenos Doukas
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Irina Komnina Dukina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Maria Petraliphaina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Reference uredi

  1. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Istorija srpskog naroda 1941, str. 154.
  2. ^ a b v g d đ e ž z i Ostrogorski 1969, str. 166.
  3. ^ Istorija srpskog naroda 1941, str. 143.
  4. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f Istorija Jugoslavije 1933.
  5. ^ a b v Istorija srednjeg veka II 1959, str. 357.
  6. ^ a b v Istorija srpskog naroda 1941, str. 151.
  7. ^ a b v Istorija vizantijskog carstva 1933.
  8. ^ a b Istorija srpskog naroda 1941, str. 152.
  9. ^ a b v g d đ Madgearu 2016, str. 236
  10. ^ Madgearu 2016, str. 225, 229
  11. ^ a b v g d đ Fine 1994, str. 156
  12. ^ Treadgold 1997, str. 728
  13. ^ a b Madgearu 2016, str. 237
  14. ^ a b Fine 1994, str. 157
  15. ^ a b v Madgearu 2016, str. 238
  16. ^ Vásáry 2005, str. 146
  17. ^ Madgearu 2016, str. 238–239
  18. ^ The Mission of Friar William of Rubruck (1.5.), p. 66.
  19. ^ Madgearu 2016, str. 233–234
  20. ^ a b v Madgearu 2016, str. 239
  21. ^ Madgearu 2016, str. 245
  22. ^ Fine 1994, str. 201
  23. ^ a b v g Madgearu 2016, str. 240
  24. ^ Treadgold 1997, str. 730
  25. ^ George Akropolites: The History (ch. 54.), p. 283.
  26. ^ a b Fine 1994, str. 159
  27. ^ Madgearu 2016, str. 240–241
  28. ^ a b v g d đ e ž z i j k Istorija srpskog naroda 1941, str. 153.
  29. ^ Istorija srpskog naroda 1941, str. 153–154.
  30. ^ Istorija srpskog naroda 1941, str. 155.
  31. ^ Ostrogorski 1969, str. 168.
  32. ^ a b v Ostrogorski 1969, str. 168–169.
  33. ^ a b v g Ostrogorski 1969, str. 169.
  34. ^ Madgearu 2016, str. 241
  35. ^ The Mission of Friar William of Rubruck (Epilogue 2.), p. 277.
  36. ^ a b v g d Madgearu 2016, str. 242
  37. ^ a b v g d Madgearu 2016, str. 243
  38. ^ a b Fine 1994, str. 170
  39. ^ George Akropolites: The History (ch. 73.), p. 334.

Literatura uredi

Izvori uredi

Primarni izvori uredi

  • George Akropolites: The History (Translated with and Introduction and Commentary by Ruth Macrides) (2007). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-921067-1.
  • The Mission of Friar William of Rubruck: His journey to the court of the Great Khan Möngke, 1253–1255 (Translated by Peter Jackson, Introduction, notes, and appendices by Peter Jackson and David Morgan) (2009). The Hakluyt Society. ISBN 978-0-87220-981-7.

Sekundarni izvori uredi

  • Fine, John V. A. (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. The University of Michigan Press. ISBN 0-472-08260-4.
  • Madgearu, Alexandru (2016). The Asanids: The Political and Military History of the Second Bulgarian Empire, 1185–1280. BRILL. ISBN 978-9-004-32501-2.
  • Nicol, Donald M. (1984). The Despotate of Epiros, 1267–1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-13089-9.
  • Treadgold, Warren (1997). A History of the Byzantine State and Society. Stanford University Press. ISBN 0-8047-2630-2.
  • Vásáry, István (2005). Cumans and Tatars: Oriental Military in the Pre-Ottoman Balkans, 1185–1365. Cambridge University Press. ISBN 0-521-83756-1.


 
Mihailo II Asen na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Михаило_II_Асен&oldid=27699114”