Mičio Kaku (rođen 24. januara 1947 u San Hozeu) je japansko-američki teorijski fizičar, futurolog i popularizator nauke. Profesor je teorijske fizike na Gradskom Koledžu Njujorka. Kaku je napisao nekoliko knjiga o fizici i sličnim temama, često gostuje na radio i televizijskim programima. Takođe se pojavljuje u filmovima i piše članke za blogove i internet portale. Napisao je 3 Njujork tajms bestselera: Fizika nemogućeg (2008), Fizika budućnosti (2011) i Budućnost uma (2014). Kaku je voditelj nekoliko emisija na raznim kanalima kao što su Diskaveri i Histori.

Mičio Kaku
Lični podaci
Datum rođenja( 1947-01-24)24. januar 1947.(77 god.)
Mesto rođenjaSan Hose, Kalifornija, SAD
ObrazovanjeUniverzitet Harvard, Univerzitet Kalifornije u Berkliju
Naučni rad
Poljeteorijska fizika
InstitucijaUniverzitet u Njujorku
Poznat poteorija strunih polja, popularizacija nauke
NagradeKlopsteg memorijalna nagrada
Zvanični veb-sajt
mkaku.org

Mladost i obrazovanje

uredi

Kaku je rođen u San Hozeu, Kaliforniji, u porodici japanskih imigranata.[1][2] Njegov otac je rođen u Kaliforniji, ali se obrazovao i u Japanu i u Sjedinjenim Državama i zato je tečno govorio i japanski i engleski jezik.

Dok je pohađao Elvud P. Kabli srednju školu u Palo Altu, Kaku je napravio akcelerator čestica u garaži kao projekat. Cilj mu je bio da stvori „snop gama zraka dovoljno jak da stvori antimateriju“. Na festivalu nauke u Albukerkiju, Novi Meksiko, Kaku je privukao pažnju fizičara Edvarda Telera koji ga je uzeo pod svoje mentorstvo i dodelio mu Herc inženjersku stipendiju. Diplomirao je summa cum laude na Harvardu 1968. godine kao najbolji u svojoj generaciji. Nakon toga je upisao Univerzitet Kalifornije u Berkliju gde je doktorirao 1972. godine. Iste godine je predavao na Univerzitetu Prinston.

Kakua je mobilizovala Armija Sjedinjenih Država 1969. godine tokom Vijetnamskog rata. Ipak, dok je on završio sa obukom rat se završio.[3]

Akademska karijera

uredi

Kao deo istraživačkog programa 1975. i 1977. godine na katedri za fiziku Gradskog Koledža Njujorka, Kaku je radio istraživanja u polju kvantne mehanike.[4][5] Bio je posetilac i član (1973. i 1990. godine) Instituta za napredne studije u Prinstonu i Univerzitetu Njujorka. Trenutno je profesor teorijske fizike na Gradskom Koledžu Njujorka.[6]

Kaku je objavio više od 70 stručnih članaka u zbornicima radova i periodikama poput Physical Review. U radovima se bavi temama poput teorije superstruna, supergravitacije, supersimetrije i hadronske fizike.[7] Kaku i profesor Kedži Kikava sa Univerziteta u Osaci su objavili rad u kome je prvi put predstavljena teorija strunih polja.[8]

Kaku je napisao nekoliko udžbenika o teoriji struna i teoriji kvantnih polja.

Naučnopopularni rad

uredi

Kaku je najpoznatiji kao popularizator nauke.[9] Napisao je nekoliko naučnopopularnih knjiga, gostovao u mnogim televizijskih emisija i u nekoliko filmova. Takođe je voditelja nedeljnog radio programa.

Knjige

uredi

Mnoge njegove knjige su na srpski prevele i objavile izdavačke kuće Heliks i Laguna:

  • Hiperprostor: naučna odiseja kroz paralelne svetove, crvotočine i desetu dimenziju
  • Ajnštajnov kosmos: kako je vizija Alberta Ajnštajna promenila naše poimanje prostora i vremena
  • Paralelni svetovi: putovenje kroz postanak, više dimenzije i budućnost kosmosa
  • Fizika nemogućeg: naučno istraživanje vremeplova, telepatije, psihokineze, robota i putovanja bržeg od svetlosti
  • Fizika budućnosti: kako će nauka uticati na ljudsku sudbinu i naš svakodnevni život u 2100. godini
  • Budućnost uma: nauka u uzbudljivoj potrazi za naprednijim, savršenijim i moćnijim umom[10]

Hiperprostor je bio bestseler i izglasan je za najbolju naučnu knjigu godine prema Njujork tajmsu[9] i Vašingron postu. Paralelni svetovi je bila u finalu za Semjul Džonson nagradu za nefikciona dela.[11]

Radio

uredi

Kaku je voditelj nedeljnog jednočasovnog programa Istraživanje (engl. Exploration). Program prenose razne radio stanice i prethodna emotovanja su dostupna na internetu. Kaku kaže da se program bavi naukom, ratom, mirom i životnom sredinom.

Kaku je u aprilu 2006. godine započeo da emituje emisiju Science Fantastic with Michio Kaku koju prenosi više od 100 radio stanica. U emisiji je govorio sa raznim gostima, čak i sa dobitnicima Nobelove nagrade, istraživačima raznih polja poput teorije struna, putovanja kroz vreme, crnih rupa, starenja, putovanja kroz svemir, veštačke inteligencije i SETI. Emisija se ne radi dok je Kaku zauzet snimanjem televizijskih emisija; pauze ponekad traju i nekolimo meseci. Kaku gostuje i u drugim radio programima gde govori o raznim temema. U emisiji Coast to Coast AM je gostovao 30. novembra 2007. godine i izneo da veruje da je gotovo sigurno da postoji vanzemaljski život u univerzumu.[12] Voditelj Art Bel je rekao da je Kaku "sledeći Karl Sejgan". Ovim je ukazao da Kaku ima isti talenat kao Sejgan da objasni komlikovanu nauku tako da je svako može razumeti.

Kaku se pojavio na mnogim tok šouima u kojima je diskutovao o serijama i filmovima poput Povratka u budućnost i Izgubljeni, i ideji putovanja kroz vreme na kojoj su zasnovani.

Aktivizam

uredi

Kaku je javno izneo da se brine što mnogi ljudi negiraju ljudski uticaj na globalno zagrevanje i generalno zloupotrebljavanje nauke.[13] Kritikovao je Kasini—Hajgens svemirsku sondu zbog njenog jezgra plutonijuma teškog 33 kilograma koje je korišćeno kao radioizotopni termoelektrični generator. Izneo je da je kvar mogao da se desi prilikom lansiranja što znači da bi se 33 kilograma plutonijuma prosulo u prirodu. Kritikuje da NASA nije dobro procenila rizik ovog scenarija.[14]

Lični život

uredi

Kaku je u braku sa Šizue Kaku i imaju dve ćerke, Alison i Mišel.[15][16]

Bibliografija

uredi

Reference

uredi
  1. ^ Michio Kaku – Time: 3 – Earthtime, BBC MMIV
  2. ^ Skyward Interview: "Michio Kaku, String Symphonies" by Owen Pye, in JAL Skyward Magazine (February 2010)
  3. ^ Kaku, Michio (1994). Hyperspace: a scientific odyssey through parallel universes, time warps, and the tenth dimension. Oxford University Press US. str. 146. ISBN 978-0-19-508514-3. 
  4. ^ Kaku, Michio. "Ghost-free formulation of quantum gravity in the light-cone gauge." Nuclear Physics B 91.1 (1975): 99–108.
  5. ^ Kaku, M., P. K. Townsend, and P. Van Nieuwenhuizen. "Gauge theory of the conformal and superconformal group." Physics Letters B 69.3 (1977): 304–308.
  6. ^ „Physics Department”. The City College of New York. Arhivirano iz originala 17. 02. 2014. g. Pristupljeno 29. 09. 2017. 
  7. ^ „List of research papers in American Physical Society Journals”. 
  8. ^ Kaku, Michio; Kikkawa, K. (1974). „Field theory of relativistic strings. II. Loops and Pomerons”. Phys. Rev. D. 1110. 10 (6): 1823—1843. Bibcode:1974PhRvD..10.1823K. doi:10.1103/PhysRevD.10.1823. Arhivirano iz originala 17. 7. 2012. g. 
  9. ^ a b „Notable books of 1994”. The New York Times. 4. 12. 1994. Pristupljeno 20. 9. 2010. 
  10. ^ Mičio Kaku, knjige
  11. ^ Kaku, Michio. „Samuel Johnson Prize for Non Fiction 2005 – Longlist”. Parallel Worlds. BBC. Arhivirano iz originala 13. 3. 2012. g. Pristupljeno 29. 9. 2017. 
  12. ^ Michio Kaku (30. 11. 2007). „Universe, Energy & SETI”. Coast to Coast AM (intervju). Intervju sa Art Bell. Arhivirano iz originala 12. 02. 2008. g. Pristupljeno 27. 2. 2008. 
  13. ^ Kaku, Michio (leto 1992). „Nuclear Threats and the New World Order”. CovertAction Quarterly. 41 (2). Pristupljeno 27. 2. 2008. 
  14. ^ Kaku, Michio (5. 10. 1997). „A Scientific Critique of the Accident Risks from the Cassini Space Mission”. Animated Software Company. Pristupljeno 27. 2. 2008. 
  15. ^ Physics of the Future: How Science Will Shape Human Destiny and Our Daily Lives by the Year 2100. Michio Kaku. Knopf Doubleday Publishing Group, 2011
  16. ^ „Reference profile at Radaris”. Pristupljeno 8. 10. 2014. 

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi