Википедија

Mišel Petrućijani

Mišel Petrućijani (franc. Michel Petrucciani; Oranž, 28. decembar 1962 - Njujork, 6. januar 1999) bio je francuski džez pijanista. Od rođenja je bolovao od bolesti krtih kostiju, genetskog oboljenja koje uzrokuje lomljive kosti i u njegovom slučaju, mali rast. Postao je jedan od najuspešnijih džez pijanista svoje generacije, uprkos tome što je imao stalne bolove u rukama. Bio je prvi francuski džezer sa ugovorom legendarne firme Blue Note, a potom najuspešniji ekskluzivac pariskog nezavisnog izdavača Dreyfus Jazz. Umro je u 36. godini, u januaru 1999. godine u Njujorku.[1]

Mišel Petrućijani
Lični podaci
Ime po rođenjuMišel Petrućijani
Datum rođenja(1962-12-28)28. decembar 1962.
Mesto rođenjaOranž, Francuska
Datum smrti6. januar 1999.(1999-01-06) (36 god.)
Mesto smrtiNjujork, SAD
ZanimanjePijanista, Kompozitor
Muzički rad
Aktivni period1976 - 1999
ŽanrDžez

Biografija uredi

Rane godine uredi

Mišel Petrućijani rođen je u italijansko-francuskoj porodici muzičara (njegov deda je bio iz Napulja).[2] Njegov otac Toni i brat Filip svirali su gitaru, a brat Luis svirao je bas.

Mišel je rođen sa bolešću krtih kostiju (Osteogenesis imperfecta), što je genetska bolest koja uzrokuje lomljive kosti i u njegovom slučaju, mali rast. Takođe se često povezuje i sa plućnim bolestima. Pre nego što je dostigao adolescenciju bolest je prouzrokovala lomove kostiju preko 100 puta i prouzrokovala mu je bolove tokom celog života.[3] Na početku karijere otac i brat su morali povremeno da ga nose, jer nije mogao dugo sam da hoda. Svoju invalidnost smatrao je izvesnom prednošću, pošto je bio oslobođen aktivnosti koje bi ga ometale, poput sporta u koji su bili uključeni drugi dečaci.[4] U jednom intervjuu nagoveštava da mu je invalidnost bila od pomoći i u drugim aspektima života: "Ponekad mislim da me je neko gore spasio od toga da budem običan."[5]

Kao vrlo mlad Mišel je na televiziji video Djuka Elingtona i poželeo je da postane pijanista poput njega. Kad je imao četiri godine otac mu je kupio igračku klavir, ali ga je Mišel razbio igračkom čekićem. Ubrzo nakon toga otac mu je kupio pravi klavir.[5]

Petrućijani je od malena bio muzikalan, navodno je pevušio melodije Vesa Montgomerija još u vreme kada je progovorio. Klasični klavir počeo je da uči sa četiri godine, a sa porodicom je svirao od devete godine.[6] Muzičar za koga bi se moglo reći da je najviše uticao na Petrućijanija bio je Bil Evans, koga je počeo da sluša oko desete godine. Petrućijanijeve slojevite harmonije, lirski stil i artikulacija melodije oduvek su bili pod jakim uticajem ovog ranog iskustva.[7]

Muzička karijera u Parizu uredi

Petrućijani je svoj prvi profesionalni koncert održao sa 13 godina. U ovom periodu života još uvek je bio prilično krhak i morali su ga nosi do klavira i nazad. Ruke su mu bile prosečne dužine, ali njegov mali rast zahtevao je pomagala, kako bi mogao dohvatiti pedale klavira.

Petrućijani je želeo da ode u Pariz kako bi započeo svoju muzičku karijeru, ali mu je bilo teško da napusti porodicu. Njegov otac bio je zaštitnički nastrojen, neprestano zabrinut za sinovljevo zdravlje i nerado ga je dovodio u bilo kakvu opasnost.[3] Ipak, sa petnaest godina prvi put je stigao u Pariz, gde je svirao sa poznatim muzičarima,[6] Što je već tada, sa 15 godina, od njega stvorilo zvezdu. Nastup kojim se probio na muzičku scenu dogodio se na Klijukla džez festivalu. Na koncertu trubača Klarka Terija nedostajao pijanista. Kada je Petrućijani izveden na pozornicu, Teri je pomislio je da je to šala - mladi pijanista nije bio visok više od jednog metra. Petrućijani je zapanjio sve prisutne svojim ogromnim talentom i virtuoznošću. Ovaj prvi boravak u Parizu doneo mu je brojna iskustva i uticalo na njegov razvoj, kako profesionalni, tako i lični.[5]

Posle ovog prvog boravka u Parizu, Petrućijani se nakratko vratio kući, pre nego što je započeo profesionalni život. Živeći sa bubnjarom Romanom, bio je oslobođen očevog zaštitnog prisustva. Počeo je da uživa u samostalnom životu i započeo snimanje za muzičku kuću Owl Records. Međutim, ni sa Romanom se Petrućijani nije osećao sasvim slobodno, ponovo zbog zaštitničkog stava, pa je odlučio da ode u Kaliforniju.[3]

Muzička karijera od preseljenja u SAD uredi

U Kaliforniju je stigao 1982. godine. Posetio je penzionisanog saksofonistu Čarlsa Lojda,[5] koji se, posle nekoliko godina preživljavanja u pop vodama (The Beach Boys), bio potpuno povukao sa muzičke scene.[1] Čuvši kako Petrućijani svira, Lojd je bio toliko nadahnut da je pristao da pođe s njim na turneju.[8] Njihova turneja Zapadnom obalom postigla je ogroman uspeh, pa su nastavili sa međunarodnom turnejom. Na nastupu na Džez festivalu u Montreu Petrućijani i Lojd snimili su album, a iste godine su osvojili i prestižnu nagradu Prix d'Excellence '82.[5] Petrućijani nije izražavao preterano oduševljenje zbog nagrada, vjerujući da ih dobija delom i zato što su ljudi verovali da će umreti mlad.[8]

Petrućijani se preselio u Njujork 1984. godine i tamo je proveo ostatak života. To je bio najproduktivniji period u njegovoj karijeri. Snimao je s Vejnom Šorterom i Džimom Holom, producirajući trio album Power of Three.[5] Godine je 1986. Petrućijani je snimio lajv album sa Vejnom Šorterom i Džimom Holom. Svirao je i sa drugim velikanima američke džez scene, uključujući i Dizija Gilespija.[9] Ipak, jedan od prioriteta bili su mu solo nastupi, pa je tražio od svog agenta da na godinu dana otkaže nastupe sa trijom i od februara 1993. počeo da nastupa na solističkim koncertima.[10]

Lični život uredi

 
Nadgrobni spomenik Mišela Petrućijanija na groblju Per Lašez u Parizu

Petrućijani je imao pet značajnih intimnih veza: brak sa Erlindom Montano, vezu sa Eugeniom Morison i Mari-Lor Rupert, brak sa italijanskom pijanistkinjom Đildom Butom, koji je trajao tri meseca i završio razvodom) i vezu sa Izabel Mili, koja je umrla 2005. i sahranjena je pored njega, u istoj grobnici. U vezi sa Mari-Lor Rupert je dobio sina Alekandra koji je naslijedio njegovu bolest.[11][12][13] Osim Aleksandra, Petrućijani je za sobom ostavio još jednog sina, a imao je i posinka.[1]

Krajem 90-ih Petrućijanijev životni stil postao je prenaporan. Imao je više od 100 nastupa godišnje, a 1998. godine, godinu dana pred smrti, nastupio je čak 140 puta. Postao je previše slab da koristi štake i morao je pribeći invalidskim kolicima. Ne samo da je snimao albume i svirao na koncertima, već je često gostovao i na televiziji, dajući intervjue. Kasnije se saznalo da je često konzumirao i žestoka pića.[3]

Petrućijani je umro od plućne infekcije nedelju dana posle svog 36. rođendana. Sahranjen je na groblju Per Lašez u Parizu, jedno grobno mesto udaljen od Frederika Šopena.[3]

Ličnost i muzički stil uredi

Čini se da je bolest uveliko doprinela razvoju Petrućijanijeve ličnosti i njegovom stilu sviranja. Iako je bio u skoro stalnim fizičkim bolovima, bio je poznat po svojoj veseloj, razigranoj, čak kavaljerskoj ličnosti.

Iako je u svojim adolescentskim godinama često ispoljavao aroganciju i bio veliki ženskaroš, najvažnija karakteristika Petrućijanijeve ličnosti je njegovo samopouzdanje. Nije se ustručavao ni od šaljivih komentara na svoj račun. Prema svojoj bolesti odnosio se sa puno optimizma,[8] ali je bio svestan potencijalnih opasnosti i rizika koje ona nosi.[3] Živeo je "punim plućima", a samo nedelju dana pre nego što će umreti od plućne infekcije, čitavu noć je slavio novu godinu sa prijateljima.[10] Ono što je inspirativno ipak jeste njegov pogled na život, njegova vitalnost, humor i entuzijazam koji prevladavaju sva njegova fizička ograničenja.[14]

Stilski gledano, Petrućijani se najčešće uspoređuje sa Bilom Evansom i Kitom Džaretom, zbog svoje liričnosti, a sa Oskarom Petersonom zbog virtuoznosti. Njegovo izvođenje je često bilo prilično dramatično. Kritičari ga optužuju za previše povlađivanja publici, ponekad odbacujući njegovu muziku kao previše pristupačnu.[7]

Diskografija uredi

Kao lider uredi

  • Flash (Bingow, 1980)** Michel Petrucciani (Owl, 1981)
  • Date with Time (Celluloid, 1981)
  • Estate (IRD, 1982)
  • Darn that Dream (Celluloid, 1982)
  • Toot Sweet (Owl, 1982) with Lee Konitz
  • Oracle's Destiny (Owl, 1982 [1983])
  • 100 Hearts (Concord/The George Wein Collection, 1983 [1984])
  • Live at the Village Vanguard (Concord, 1984 [1985]) Live
  • Note'n Notes (Owl, 1984)
  • Cold Blues (Owl, 1985)
  • Pianism (Blue Note, 1985)
  • Power of Three (Blue Note, 1986) Live with Wayne Shorter and Jim Hall
  • Michel plays Petrucciani (Blue Note, 1987)
  • Music (Blue Note, 1989)
  • Conversations With Michel (Go Jazz, 1988, 1989 [2000]) with Bob Malach
  • The Manhattan Project (1990) with Wayne Shorter, Stanley Clarke, Lenny White, Gil Goldstein and Pete Levin
  • Playground (Blue Note, 1991)
  • Live (Blue Note, 1991) Live
  • Promenade with Duke (Blue Note, 1992)
  • Conversation (Dreyfus, 1992) with Tony Petrucciani
  • Marvellous (Dreyfus, 1994)
  • Michel Petrucciani & NHOP (Live) (Dreyfus, 1994 [2009], 2CD) Live
  • Conference De Presse (with Eddy Louiss) (Dreyfus, 1994)
  • Dreyfus Night in Paris (Dreyfus, 1994 [2004]) Live with Marcus Miller, Biréli Lagrène, Kenny Garrett and Lenny White
  • Au Theatre Des Champs-Élysées (Dreyfus, 1994) Solo live
  • Flamingo (Dreyfus, 1995 [1996]) with Stéphane Grappelli
  • Michel Petrucciani (Dreyfus, 1996)
  • Both Worlds (Dreyfus, 1997)
  • Solo Live in Germany (1997 [2007])
  • Trio in Tokyo (Dreyfus, 1997 [1999]) Live with Steve Gadd and Anthony Jackson
  • Piano Solo - The Complete Concert In Germany (Dreyfus, 2007)

Kompilacije uredi

  • Days of Wine and Roses (1981-85) (Owl, 2CD)
  • The Complete Recordings Of Michel Petrucciani - The Blue Note Years 1986-1994 (Blue Note, 1998)
  • Concerts Inedits (Dreyfus, 3CD)
  • So What: Best of Michel Petrucciani (Dreyfus)
  • Both Worlds Live North Sea Jazz Festival (Dreyfus, 2CD)

Kao sajdmen uredi

Sa Čarlsom Lojdom

  • Montreux 82 (Elektra/Musician, 1982 [1983])
  • A Night in Copenhagen (Blue Note, 1983 [1985])
  • One Night with Blue Note Volume 4 (Blue Note, 1985)

Sa Joom Lovanom

  • From the Soul (Blue Note, 1991 [1992])

Počasti uredi

 
Italijanski pijanista Salvio Tempio svoju interpretaciju usavršava inspirisan koncertnim sviranjem Mišela Petrućijanija
  • Godine 1994. u Parizu mu je dodeljen Nacionalni orden Legije časti.
  • U 18. arondismanu u Parizu postoji Trg Mišela Petrućijanija, na kome je postavljen mozaik klavira, rad umetnika Eduarda Detmera.
  • Dana 12. februara 2009. francuski muzički kanal Mezzo emitovao je posebnu emisiju, odajući počast Petrućijaniju na 10-godišnjicu njegove smrti.
  • Francuski gitarista Patrik Ronda svoj album "Na ivici" posvetio je Petrućijaniju. Petrućijani je na ovom albumu snimio klavirski solo "Zašto radiš takve stvari?", a album je objavljen iste godine kada je umro.
  • Na džez albumu "Kudos", finske grupe Trio Tjkat posvećena mu je kompozicija "Valcer za Mišela Petrućijanija".
  • Francuski džez pijanista Kristijan Žakob, kao svojevrsnu počast, na svom lbumu "Protivrečnosti" interpretirao je jedanaest Petrućijanijevih kompozicija.[15]
  • Godine 2012. snimljen je album "Jednostavno čudesno (Proslava muzike Mišela Petrućijanija)", sa devet od najpopularnijih Petrućijaniijevih kompozicija.
  • Italijanski džez pijanista Niko Marcilijano posvetio je Petrućijaniju svoju kompoziciju "Za Majka P."[16]

Reference uredi

  1. ^ a b v Pantić, Vojislav (15. 5. 2009). „Mišel Petrućijani, disciplina klasika”. Politika. Pristupljeno 2. 9. 2020. 
  2. ^ „Michel Petrucciani -”. web.archive.org. 29. 9. 2013. Arhivirano iz originala 29. 09. 2013. g. Pristupljeno 11. 12. 2018. 
  3. ^ a b v g d đ Hajdu, David. "Keys To the Kingdom." The New Republic, March 17, 2009. Retrieved July 24, 2017.
  4. ^ „Michel”. International Herald Tribune (obituary). The New York Times. 12. 1. 1999. 
  5. ^ a b v g d đ Voce, Steve (8. 1. 1999), „Michel Petrucciani”, The Independent (obituary), UK 
  6. ^ a b Kernfeld, Barry Dean; Sadie, Stanley (1988), The New Grove Dictionary of Jazz, London: Macmillan 
  7. ^ a b Doerschuk, Robert 'Bob' (2001), 88: The Giants of Jazz Piano, San Francisco: Backbeat 
  8. ^ a b v documentary at Google Videos Arhivirano 2012-06-04 na sajtu Wayback Machine
  9. ^ Michel Petrucciani, Jazz Professional, Arhivirano iz originala 28. 10. 2005. g. 
  10. ^ a b Shipton, Alyn (2004), Handful of Keys: Conversations with Thirty Jazz Pianists, New York: Routledge 
  11. ^ Petrucciani, Sunny Side Records, Arhivirano iz originala 13. 02. 2009. g., Pristupljeno 02. 09. 2020 
  12. ^ Radford, Michael, Michel Petrucciani (documentary), IMDb 
  13. ^ „Petrucciani, Michel”, The New York Times (death notice), 8. 1. 1999 
  14. ^ „Non-stop Petručani”. RTS. 13. 8. 2010. Pristupljeno 2. 9. 2020. 
  15. ^ Souter, Tessa. „The Christian Jacob Trio: Contradictions”. Allaboutjazz.com. Pristupljeno 21. 7. 2017. 
  16. ^ „«Alone in Action». Interview with Nico Marziliano”. Musicajazz.it. Pristupljeno 13. 1. 2020. 

Dodatna literatura uredi

Michel Petrucciani (2011), pijanista i muzikolog Benjamin Halaj, izdanje Didier Carpentier (predgovor Didier Lokvud i Aleksandar Petrućijani)

Spoljašnje veze uredi

 
Mišel Petrućijani na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мишел_Петрућијани&oldid=26942316”