Википедија

Морско прасе

Morsko prase ili divlje zamorče,[1] zamorče, zamorac (lat. Cavia porcellus) je vrsta herbivornog glodara iz porodice Caviidae. Naziv morsko prase se često koristi i za ostale vrste roda Cavia. Ova vrsta glodara je poreklom iz Južne Amerike, a danas je rasprostranjena kao kućni ljubimac i laboratorijska životinja po celom svetu.[2] Prirodne populacije ove vrste su iščezle, dok su srodne vrste još uvek prisutne u travnatim ravnicama i visoravnima. U nekim zemljama Južne Amerike (Peru i Bolivija, na primer) morsko prase je sastavni deo nacionalne kuhinje, narodne medicine i pojedinih svetovnih religioznih običaja[3].

Morsko prase
Pripitomljen
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Mammalia
Red: Rodentia
Porodica: Caviidae
Rod: Cavia
Vrsta:
C. porcellus
Binomno ime
Cavia porcellus
Sinonimi
  • Mus porcellus Linnaeus, 1758
  • Cavia cobaya Pallas, 1766
  • Cavia anolaimae Allen, 1916
  • Cavia cutleri Bennett, 1836
  • Cavia leucopyga Cabanis, 1848
  • Cavia longipilis Fitzinger, 1879

Studije zasnovane na biohemiji i hibridizaciji sugerišu da su to pripitomljene životinje koje prirodno ne postoje u divljini, potomci blisko srodnih vrsta poput C. tschudii.[4][5] U zapadnom društvu zamorci su uživali široku popularnost kao kućni ljubimaci od kada su ih evropski trgovci u 16. veku uveli u Evropu i Severnu Ameriku. Njihova poslušna priroda, prijateljski odgovor na rukovanje i hranjenje i relativna lakoća brige o njima učinili su zamorce stalnim popularnim izborom kućnih ljubimaca. Organizacije posvećene takmičarskom uzgoju zamoraca formirane su širom sveta. Uzgajivači biraju mnoge specijalizovane rase, sa različitim bojama i teksturama dlake.

Pasmine zamoraca igraju važnu ulogu u narodnoj kulturi za mnoge autohtone andske narode, posebno kao izvor hrane. Životinje se takođe koriste u narodnoj medicini i u verskim obredima zajednice.[6] Oni se uzgajaju radi mesa i kulinarski su sastojak predela Andskih planina, gde su poznati kao kaj. Šezdesetih godina prošlog veka u Peruu je započet moderan uzgojni program koji je rezultirao velikim rasama poznatim kao kaj mehorados (poboljšani kaj). Marketinški stručnjaci pokušali su da povećaju konzumaciju ove životinjske vrste izvan Južne Amerike.[7]

Istorija uredi

 
Lobanja morskog praseta

Cavia porcellus se ne nalazi prirodno u divljini; verovatno potiče od blisko povezanih vrsta kavija, poput C. aperea, C. fulgida, i C. tschudii, koje se još uvek često nalaze u različitim regionima Južne Amerike.[4] Studije iz 2007–2010 primenjivale su molekularne markere,[8][9] i proučavale morfologiju lobanje i skeleta sadašnjih i mumifikovanih životinja,[10] otkrivajući tako da je predak najverovatnije C. tschudii. Neke vrste kavija identifikovane u 20. veku, poput C. anolaimae i C. guianae, mogu biti domaći zamorci koji su postali divlji ponovnim uvođenjem u divljinu.[11]

Divlji kaviji se nalaze na travnatim ravnicama i zauzimaju ekološku nišu sličnu onoj ispunjenoj govedima. Oni su društvene životinje, žive u divljini u malim grupama („stada”) koje se sastoji od nekoliko ženki („krmača”), mužjaka („vepra”) i njihovih mladih („mladunci”, a ne „prasadi”, raskid sa prethodnom nomenklaturom svinja). Stada životinja se kreću zajedno, jedući travu ili drugu vegetaciju, ali ne skladište hranu.[12] Iako se ne ukopavaju i ne grade gnezda, često traže sklonište u jazbinama drugih životinja, kao i u pukotinama i tunelima nastalim vegetacijom.[12] Oni su krepuskularni i imaju tendenciju da budu najaktivniji u zoru i sumrak, kada ih predatori teže mogu uočiti.[13]

Regionalno poznato kao kaj, morsko praso je prvi put pripitomljeno još 5000. godine pre nove ere radi hrane od strane plemena u Andskom regionu Južne Amerike (današnji južni deo Kolumbije, Ekvadora, Perua i Bolivije),[14] nekoliko hiljada godine nakon pripitomljavanja južnoameričkih kamila.[15] Kipovi datirani od 500. godine p. n. e. do 500. godine nove ere koji prikazuju zamorce otkriveni su u arheološkim iskopinama u Peruu i Ekvadoru.[16] Narod Moče iz drevnog Perua obožavao je ove životinje i često je prikazivao zamorce u svojoj umetnosti.[17]

Od oko 1200. godine do španskog osvajanja 1532. godine, autohtoni narodi su koristili selektivni uzgoj za razvoj mnogih sorti domaćih zamoraca, koji su formirali osnovu za neke od savremenih domaćih rasa.[11] Oni su i dalje izvor hrane u regionu; mnoga domaćinstva u andskim planinama uzgajaju ovu životinju, koja se hrani porodičnim ostacima povrća.[18]

Folklorne tradicije koje uključuju zamorce su brojne; oni se razmenjuju kao pokloni, koriste se u uobičajenim društvenim i verskim obredima i često se spominju u izgovorenim metaforama.[19] Takođe ih koriste narodni lekari, ili kuranderosi, u tradicionalnim ritualima isceljivanja. Oni koriste životinje za dijagnoziranje bolesti poput žutice, reume, artritisa i tifusa.[20] Ove životinje se trljaju o tela bolesnika i vide se kao natprirodni medijum.[21] Crni zamorci smatraju se posebno korisnim za dijagnoze.[22] Životinja se može secirati i pregledati njena utroba kako bi se utvrdilo da li je lek bio efikasan.[23] Ove metode su široko prihvaćene u mnogim delovima Anda, gde zapadna medicina nije dostupna ili joj se ne veruje.[24]

Španski, holandski i engleski trgovci su preneli zamorce u Evropu, gde su brzo postali popularni kao egzotični kućni ljubimci među višim klasama i članovima kraljevske porodice, uključujući kraljicu Elizabetu I.[14] Najraniji poznati pisani prikaz zamorca datira iz 1547. godine, u opisu životinje iz Santo Dominga. Budući da kaviji nisu poreklom iz Hispaniole, verovalo se da su tu životinju ranije uneli španski putnici.[4] Međutim, na osnovu novijih iskopavanja na zapadnoindskim ostrvima, životinja je verovatno uvedena na Karibi oko 500. godine p. n. e. zaslugom vrtlara iz Južne Amerike koji su pravili keramiku.[25] Morsko prase je bilo prisutno u Portoriku tokom ostionoidnog perioda, dugo pre dolaska Španaca.[26]

Zamorca je na Zapadu prvi put opisao 1554. godine švajcarski prirodnjak Konrad Gesner.[27] Njegovo binomno naučno ime prvi je upotrebio Erksleben 1777. godine; to je spoj Palasove generičke oznake (1766) i Lineovog posebnog naziva (1758).[4]

Ime uredi

Ime morsko prase u srpskom jeziku potiče od nemačke reči Meerschweinchen istog značenja.[28] Ovu životinju su Španci doneli brodovima iz Amerike, pa otuda pridev „morsko”. U prošlosti, morsko prase je bilo zgodan izvor svežeg mesa na brodovima. U francuskom, i još nekim jezicima, ova životinja se naziva „indijsko prase”.

Naziv zamorac/zamorče je istog porekla (tj. „iza mora” — izamorac->zamorac).

Poreklo engleskog naziva guinea pig do sada nije objašnjeno na zadovoljavajući način. Verovatno je reč o geografskoj zabuni.

Životni vek i razmnožavanje uredi

Morsko prase može da naraste do 40 cm u dužinu, težina varira oko jednog kilograma. Prosečan životni vek morskog praseta je 5-10 godina. Kao i drugi glodari brzo se razmnožavaju. Ženke stiču polnu zrelost mesec dana po rođenju i svakih godinu dana, mogu da se okote tri puta. Trudnoća ženki jako je rizična, jer može da ugine ili da dobije premnogo mladunaca.

Oglašavanje uredi

Zamorac se oglašava glasnim skičanjem kad je uznemiren i kada je gladan.

Reference uredi

  1. ^ „Filogenija sisara” (PDF). katedre.vet.bg.ac.rs. str. 84. slajd. Arhivirano iz originala (PDF) 09. 08. 2019. g. Pristupljeno 09. 08. 2019. 
  2. ^ „Morsko prase: upoznajte morsko prase!”. Petface. Pristupljeno 31. 1. 2019. 
  3. ^ Morales, Edmundo (1995). The Guinea Pig : Healing, Food, and Ritual in the Andes.
  4. ^ a b v g Weir, Barbara J. (1974). „Notes on the Origin of the Domestic Guinea-Pig”. Ur.: Rowlands, I. W.; Weir, Barbara J. The Biology of Hystricomorph Rodents. Academic Press. str. 437–446. ISBN 978-0-12-613333-2. 
  5. ^ Nowak, Ronald M. (1999). Walker's Mammals of the World (6th izd.). Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-5789-8. 
  6. ^ Morales 1995. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFMorales1995 (help)
  7. ^ Vecchio, Rick (2004-10-19). „Peru Pushes Guinea Pigs as Food”. CBS News. Arhivirano iz originala 13. 11. 2013. g. Pristupljeno 2007-03-12. 
  8. ^ Spotorno, A. E.; Marín, J. C.; Manríquez, G.; Valladares, J. P.; Rico, E.; Rivas, C. (2006). „Ancient and modern steps during domestication of guinea pigs (Cavia porcellus L.)”. Journal of Zoology: 060606025751032——. S2CID 56219784. doi:10.1111/j.1469-7998.2006.00117.x. hdl:10533/178756  . 
  9. ^ Dunnum, Jonathan L.; Salazar-Bravo, Jorge (2010). „Molecular systematics, taxonomy and biogeography of the genus Cavia (Rodentia: Caviidae)”. Journal of Zoological Systematics and Evolutionary Research. 48 (4): 376—388. S2CID 18000863. doi:10.1111/j.1439-0469.2009.00561.x. 
  10. ^ Spotorno, A. E.; Manríquez, G.; Fernández, L. A.; Marín, J. C.; González, F.; Wheeler, J. (2007). „Domestication of guinea pigs from a southern Peru-northern Chile wild species and their middle pre-Columbian mummies”. Ur.: Kelt, D. A.; Lessa, E.P.; Salazar-Bravo, J.; Patton, J. L. The quintessential naturalist : honoring the life and legacy of Oliver P. Pearson. University of California Publications in Zoology. 134. Berkeley: University of California Press. str. 367—388. ISBN 9780520098596. OCLC 122715394. 
  11. ^ a b Nowak, Ronald M. (1999). Walker's Mammals of the World  (6th izd.). Baltimore, Md.: Johns Hopkins University Press. str. 1667—1669. ISBN 978-0-8018-5789-8. 
  12. ^ a b Wagner & Manning 1976, str. 31–32.
  13. ^ Terril & Clemons 1998, str. 6.
  14. ^ a b Morales 1995, str. 3. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFMorales1995 (help)
  15. ^ Chazan, Michael (2008). World Prehistory and Archaeology: Pathways through Time. Pearson Education, Inc. str. 272. ISBN 978-0-205-40621-0. 
  16. ^ Morales 1995, str. 3–4. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFMorales1995 (help)
  17. ^ Berrin, Katherine & Larco Museum. The Spirit of Ancient Peru: Treasures from the Museo Arqueológico Rafael Larco Herrera. New York: Thames & Hudson, 1997.
  18. ^ Morales 1995, str. 8. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFMorales1995 (help)
  19. ^ Morales 1995, str. 10–16, 45–74. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFMorales1995 (help)
  20. ^ Morales 1995, str. 96. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFMorales1995 (help)
  21. ^ Morales 1995, str. 78. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFMorales1995 (help)
  22. ^ Morales 1995, str. 87–88. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFMorales1995 (help)
  23. ^ Morales 1995, str. 83. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFMorales1995 (help)
  24. ^ Morales 1995, str. 75–78. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFMorales1995 (help)
  25. ^ Newsom & Wing 2004, cited in Fitzpatrick, S.M.; Keegan, W.F. (2007). „Human impacts and adaptations in the Caribbean Islands: an historical ecology approach”. Earth and Environmental Science Transactions of the Royal Society of Edinburgh. 98: 29—45. S2CID 128704578. doi:10.1017/S1755691007000096. 
  26. ^ deFranca, S.D., Hadden, C.S., LeFebvre, M.J. and DuChemin, G. 2010. "Animal use at the Tibes Ceremonial Center". In: Curet, A. and Stringer, L.M. (eds.). Tibes: People, power, and ritual at the center of the cosmos. The University of Alabama Press, Tuscaloosa, Alabama, USA. pp. 115–151.
  27. ^ Gmelig-Nijboer, C. A. (1977). Conrad Gessner's "Historia Animalum": An Inventory of Renaissance Zoology. Krips Repro B.V. str. 69—70. 
  28. ^ Duden — Deutsches Universalwörterbuch. 4. Aufl. Mannheim 2001. [CD-ROM]

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Морско_прасе&oldid=27553593”