Nacionalni interes
Nacionalni interes ili stariji naziv - državni razlog (franc. raison d' état) predstavlja posebno polje proučavanja političke teorije. Savremeni autori nacionalni interes određuju kao sve ono što država želi da postigne ili sačuva s obzirom na druge države. Nacionalni interesi postavljaju se kao stalne crte spoljne politike jedne države, odnosno nešto što stoji izvan bilo kakvih unutrašnjih političkih slaganja ili neslaganja. Kao glavni nacionalni interesi kojima teži svaka država ističu se: očuvanje mira, realizacija pune nacionalne bezbednosti i stalni razvoj države.[1]
Klasične teorije uredi
Makijaveli uredi
Nikolo Makijaveli je smatrao da je politika sfera društva, koja je u potpunosti oslobođena morala i koja je usmerena na osvajanje političke moći i vlasti, kao i na održavanje istih. Politika, dakle, omogućava pojedincu ili nekoj grupi da dođu na vlast u društvu i da u skladu sa svojim potrebama ili potrebama stanovništva, upravljaju tom državom. Postoje dva oblika političkog poretka, a to su republika i monarhija, koji se međusobno razlikuju po mnogim karakteristikama, mada im je zajednička težnja za osvajanjem i održavanjem vlasti. Dva središnja problema Makijavelijeve teorije su politička moć i pronalaženje socijalnih elemenata koji ujedinjuju društvo. Stoga, Makijaveli smatra da je potrebno ispuniti nekoliko uslova da bi jedna vlast bila stabilna i jaka. Ti uslovi su: vlast se mora oslanjati na silu i sila se mora primenjivati kad god je nužno; moraju se pronaći elementi koji će ujediniti društvo, a to su zajednički interesi ili problemi; vladar uvek mora odlučno da deluje i potrebno je postojanje jake nacionalne armije.
Boden uredi
Žan Boden je u svojoj teoriji proučavao odnos između društva i suvereniteta. Smatrao je da je država zajednica velikog broja porodica, koja je opremljena suverenitetom. Ukoliko nema suvereniteta i javne vlasti, država se ni po čemu ne razlikuje od drugih ljudskih zajednica. Suverenitet je najviša moć u društvu, koja je, u stvari, moć naređivanja i moć da se donose zakoni. Suverenitet se temelji na ugovoru među pojedincima, prilikom kojeg se suverenitet prenosi na vladara. Suverenitet i moć vladara su neograničeni i on ima pravo da donosi zakone kojima se uređuje zajednica i koji imaju prednost u odnosu na običaje i tradiciju, tj. mogu ih ukinuti. Boden je suverenitet vladara ograničio prirodnim pravima i moralnim poretkom, koji ne smeju biti ugroženi ni na koji način. Ono što je izvan suvereniteta su religija, moral i privatna svojina. Boden nije govorio o načinima uspostavljanja poretka, mada je smatrao da svaki poredak nastaje silom.
Hobs uredi
Tomas Hobs je u svom delu „Levijatan“ sistematizovao teoriju koja se bavila osnovnim principima na kojima se temelji politički poredak. Hobsa i teoriju državnog razloga povezuje pojam suvereniteta i društvenog ugovora. Naime, Hobs je smatrao da je suverenitet, koji je u posedu vlasti, najviša moć u društvu, moć koja omogućava donošenje zakona i uređenja zajednice. Suverena moć nastaje dobrovoljnom saglasnošću pojedinaca da se podvrgnu vlasti jednog čoveka ili skupštine ljudi zarad zaštite svoje imovine i svojih interesa. Međutim, postoji situacija kada se pojedinac može usprotiviti suverenoj moći vladara, a to je pravo na otpor kada je ugrožen život tog pojedinca nekom vladarevom odlukom. Hobs je u političku teoriju uveo dve novine. On je retematizovao klasičnu teoriju o odnosu prava i dužnosti, jer je smatrao da u osnovi društva moraju stajati prirodna prava, koja ne proizvode nikakve dužnosti, i drugo, retematizovao je shvatanje o odnosu pojedinca i društva. Pretpostavljao je da između pojedinca i društva nema dodira, te da je pojedinac nastao pre društva.
Savremene teorije uredi
Rejmon Aron, Hans Morgentau uredi
Uočavaju se dve osnovne razlike u savremenim shvatanjima nacionalnog interesa: a) autori koji smatraju da nacionalni interes objektivno ne postoji, veće je to ono što država, tj. „donosilac odlukka odluči da jeste“ (socijalni konstruktivisti); b) autori koji smatraju da je on dat i trajan, te da postoji bez obzira da li ga kreatori politike i stanovništvo uviđaju ili ne (realisti, geopolitičari). Rejmon Aron, francuski teoretičar međunarodnih odnosa, smatrao je da nacionalni interes ukazuje na dugoročne ciljeve države i podseća građane da su članovi jedne trajnije političke zajednice. On, kao i Morgentau, uopštava nacionalni interes i smatra da ga može na isti način izraziti za sve države. Po njemu, glavni nacionalni interesi svih država su: bezbednost, slava i ideja. Za većinu teoretičara međunarodnih odnosa (realista), nacionalna bezbednost je „nesvodivo jezgro nacionalnog interesa"[2], a neki stručnjaci često poistovećuju koncepte nacionalnog interesa i nacionalne bezbednosti.
Henri Kisindžer uredi
Henri Kisindžer ovako određuje pojavu doktrine „državnog razloga“ na primeru Francuske u doba Rišeljea[3]:
Doktrina državnog razloga podrazumeva da dobrobit države opravdava sva sredstva što se koriste za njegovo ostvarenje; srednjovekovnu ideju o univerzalnom moralu zamenio je nacionalni interes. Nostalgiju za univerzalnom monarhijom zamenila je ideja o ravnoteži snaga koja je pružala utehu da će se time što svaka država sledi sopstvene sebične interese, nekako ostvariti opšta bezbednost i napredak.
— Henri Kisindžer, Diplomatija, Knjiga prva, Verzal Press, Beograd, 1999.
Reference uredi
Literatura uredi
- Radovan Vukadinović, Međunarodni politički odnosi, Barbat, Zagreb, 1998.
- Dragan R. Simić, Nauka o bezbednosti, Službeni list SRJ/Fakultet političkih nauka, Beograd, 2002.
- Henri Kisindžer, Diplomatija, Knjiga prva, Verzal Press, Beograd, 1999.