Википедија

Neuropsihologija

Neuropsihologija je grana psihologije koja se bavi načinom na koji mozak i ostatak nervnog sistema utiču na čovekovu kogniciju i ponašanje. Ono što je još važnije, stručnjaci/kinje u ovoj grani psihologije često se fokusiraju na to kako povrede ili bolesti mozga utiču na kognitivne funkcije i ponašanje.

Grčko slovo psi, simbol psihologije

To je i eksperimentalna i klinička oblast psihologije koja ima za cilj da razume kako na ponašanje i kogniciju utiče funkcionisanje mozga i da se bavi dijagnozom i lečenjem bihevioralnih i kognitivnih efekata neuroloških poremećaja. Dok se klasična neurologija fokusira na patologiju nervnog sistema, a klasična psihologija je u velikoj meri od nje odvojena, neuropsihologija nastoji da otkrije kako mozak korelira sa umom proučavanjem neuroloških pacijenata. Tako deli koncepte sa neuropsihijatrijom i ponašanjem u neurologiji uopšte. Izraz neuropsihologija primenjen je za studije lezije kod ljudi i životinja. Takođe se primenjuje i kada treba da se zabeleže električne aktivnosti pojedinih ćelija (ili grupa ćelija) kod viših primata (uključujući neka istraživanja i sa ljudskim pacijentima). [1]

U praksi, neuropsiholozi teže da rade u univerzitetima, laboratorijama, bolnicama ili rehabilitacionim centrima (koji su često uključeni u procenu lečenja pacijenata sa neuropsihološkim problemima).

Istorija uredi

Neuropsihologija je relativno nova disciplina u oblasti psihologije. Prvi udžbenik koji je definisao ovu oblast, Osnove ljudske neuropsihologije, objavili su Kolb i Višav 1980. godine.[2] Međutim, istorija njenog razvoja može se pratiti još do drevnog Egipta. [3]Dosta se raspravljalo o tome kada su društva počela da posmatraju funkcije različitih organa. Tokom mnogih vekova, mozak se smatrao beskorisnim i često je bivao odbačen tokom procesa obdukcije. Kako je oblast medicine razvijala svoje razumevanje ljudske anatomije i fiziologije, razvijale su se različite teorije koje pokušavaju da objasne način na koji telo funkcioniše. Mnogo puta su telesnim funkcijama pristupali sa religioznog stanovišta i za abnormalnosti su krivili loše duhovi i bogove. Mozak se nije uvek smatrao centrom funkcionalnog tela. Potrebno je bilo stotinu godina da se funkcija mozga i kako on utiče na naše ponašanje razumu u potpunosti.

Drevni Egipat uredi

U drevnom Egiptu, spisi o medicini datiraju još od vremena sveštenika Imhotepa. [4]Oni su imali naučniji pristup medicini i bolestima, opisujući mozak, traumu, abnormalnosti i korisne lekove za buduće lekare. Uprkos tome, Egipćani su srce, a ne mozak, smatrali sedištem duše.[5]

Aristotel uredi

 
Osećanja, percepcija, pamćenje,snovi i akcija u Aristotelovoj biologiji. Utisci se čuvaju u središtu percepcije, povezani njenim Zakonima o udruživanju (sličnost, kontrast, bliskost)

Aristotel se takođe fokusirao na srce, po ugledu na Egipćane. Verovao je da srce kontroliše mentalne procese, a mozak je smatrao, zbog svoje inertne prirode, mehanizmom za hlađenje toplote koju stvara srce. [6][7]Svoje zaključke izvukao je na osnovu empirijskog proučavanja životinja. Otkrio je da im je mozak bio hladan na dodir i da takav kontakt ne pokreće nikakve pokrete, srce je bilo toplo i aktivno, ubrzavajući i usporavajući, u zavisnosti od raspoloženju. Takva su verovanja podržavali mnogi sve dok ih nisu opovrgla nova istraživanja iz 17. veka.[7] Uticaj Aristotela na razvoj neuropsihologije vidljiv je unutar jezika koji se koristi u savremeno doba, jer se mi „vodimo srcem“ i „slušamo svoje srce“.[7]

Hipokrat uredi

Hipokrat je mozak gledao kao na sjedište duše. Napravio je vezu između mozga i ponašanja u telu, napisavši: „Mozak ima najveću moć u čovekovom telu.“ [8]Osim što je skrenuo fokus sa srca na mozak, nazivajući ga „sedištem duše“, Hipokrat nije detaljno opisao njegovo funkcionisanje. Uprkos tome, njegova teorija navela je medicinske stručnjake da otkriju koji organ je zapravo odgovoran za naše ponašanje. U narednim godinama, naučnici su nastojali da istražuju funkcije tela i da pronađu konkretna objašnjenja kako za normalno, tako i za abnormalno ponašanje. Hipokrat je takođe uveo i koncept uma - koji se proučavao zasebno od mozga.

Rene Dekart uredi

Filozof Rene Dekart proširio je tu ideju i najpoznatiji je po svom radu na problemu između uma i tela. Na Dekartove ideje se često gledalo kao na previše filozofske kojima je nedostajala naučna osnova. Dekart je većinu svog anatomskog eksperimentisanja fokusirao na mozak, obraćajući posebnu pažnju na pinealnu žlezdu - za koju je tvrdio da je zapravo „sedište duše”. Telo se smatralo smrtnim, a duša besmrtnom. Pinealna žlezda predstavljena je kao mesto na kome um komunicira sa telom. Dekart je u to vreme mislio da um ima kontrolu nad ponašanjem tela - ali i da telo može imati uticaj na um, što se naziva dualizmom. [9]Ova ideja da je um u suštini imao kontrolu nad telom, ali da se telo moglo odupreti ili čak uticati na druga ponašanja, bila je glavna prekretnica u načinu na koji su mnogi fiziolozi gledali na mozak. Zapažene su sposobnosti uma da učini mnogo više od prostog reagovanja, ali i da može biti racionalan i funkcioniše na organizovan, promišljen način. Ove ideje, iako su ih mnogi zanemarivali i godinama odbacivali, dovele su do toga da medicinska zajednica širi sopstvene ideje o mozgu i počne na nove načine gledati koliko je zaista kompleksan mozak i koji efekat ima na svakodnevni život, kao i koji bi tretmani bili najkorisniji ljudima koji žive sa disfunkcionalnim umom. Problem između uma i tela, podstaknut Dekartovim istraživanjima, nastavlja se i dan danas filozofskim argumentima koji mogu biti i za i protiv njegove ideje. Koliko god je ova tema kontroverzna čak i danas, dobro osmišljena perspektiva koju je Dekart predstavio imala je dugotrajne posledice na različite discipline medicine, psihologije i mnoge druge, posebno stavljajući akcenat na odvajanje uma od tela radi objašnjavanja ljudskog ponašanja.

Tomas Vilis uredi

Sredinom 17. veka pojavio se još jedan čovek koji je imao veliki doprinos u oblasti neuropsihologije. Tomas Vilis studirao je na Univerzitetu Oksford i zastupao je fiziološki pristup mozgu i ponašanju. Vilis je prvi koristio reči „hemisfera ” i „režanj ” kada je govorio o mozgu, [10]takođe je bio i jedan od prvih koji je koristio reči „neurologija ” i „psihologija ”. Odbacujući ideju da su ljudi jedina bića sposobna za racionalnu misao, Vilis je proučavao specijalizovane strukture mozga. [7]Smatrao je da složenije strukture predstavljaju složene funkcije, dok su prostije strukture odgovorne za funkcije slične onima koje se viđaju kod drugih životinja, a sastoje se uglavnom od reakcija i automatskih reakcija.[11] Posebno su ga zanimali ljudi koji su patili od maničnih poremećaja i histerije.[12][13] Njegovo istraživanje bilo je jedno od prvih vremena kada su psihijatri i neurolozi zajedno dolazili na proučavanje pojedinaca. Kroz dubinsko proučavanje mozga i ponašanja, Vilis je zaključio da se automatizovani odgovori poput disanja, otkucaja srca i drugih različitih motoričkih aktivnosti sprovode u donjem delu mozga. Iako je veliki deo njegovog dela zastareo, njegove ideje predstavile su mozak složenijim nego što se ranije smatrao i vodile put budućim pionirima da razumeju i nadograđuju njegove teorije, posebno kada je reč o poremećajima i disfunkcijama u mozgu.[12]

Franc Jozef Gal uredi

Neuroanatomista i fiziolog Franc Jozef Gal postigao je veliki napredak u razumevanju mozga. Izneo je teoriju o tome da je ličnost direktno povezana sa osobinama i strukturom mozga. Međutim, izum frenologije predstavlja njegov glavni doprinos u polju neuropsihologije. Ova nova disciplina gledala je na mozak kao na organ uma, gde oblik lobanje može na kraju odrediti nečiju inteligenciju i ličnost. [14]Ova teorija je, poput mnogih, kružila u to vreme jer su mnogi naučnici vodili računa o fizičkim karakteristikama lica i tela, veličini glave, anatomskoj strukturi i nivoima inteligencije; samo je Gal pre svega gledao mozak. Međutim, mnogi su osporavali validnost Galovih tvrdnji, zbog toga što je često grešio u svojim predviđanjima. Jednom mu je poslat bio deo lobanje Renea Dekarta, i pomoću metode frenologije on je tvrdio da čovek čija je bila lobanja ima manje mentalne sposobnosti. [15]Koliko god kontroverzne i lažne bile mnoge Galove tvrdnje, njegov doprinos razumevanju kortikalnih regija mozga i lokalizovane aktivnost i dalje su unapređivali razumevanje mozga, ličnosti i ponašanja. Smatra se da je njegov rad presudan za postavljanje čvrstih temelja na polju neuropsihologije, koja je procvala tokom narednih nekoliko decenija.

Žan Batist Bujo uredi

Krajem 19. veka, teza da veličina lobanje može odrediti nivo inteligencije bila je odbačena kako su nauka i medicina napredovale. Lekar po imenu Žan Batist Bujo proširio je Galove teze i proučavao je ideju o različitim kortikalnim regijama mozga od kojih svaka ima svoju nezavisnu funkciju. Bujo se posebno interesovao za govor i napisao je mnogo publikacija o prednjem delu mozga koji je odgovoran za govor, to otkriće proisteklo je iz Galovih istraživanja. Takođe je bio jedan od prvih koji je koristio veće uzorke za istraživanje, iako je bilo potrebno mnogo godina da se ta metoda prihvati. Istražujući preko stotinu različitih slučaja, Bujo je otkrio da je govor upotpunjen i shvaćen kroz različite oblasti mozga. Bujo je zajedno sa mnogim drugim pionirima toga vremena postigao veliki napredak u oblasti neurologije, posebno kada je u pitanju lokalizacija funkcije. Postoje mnoge rasprave o tome ko je najviše zaslužan za ta otkrića[16], i često se dešava da ti ljudi ostanu anonimni, ali Pol Borka je možda jedan od najpoznatijih saradnika neuropsihologije, on se često naziva i "ocem" discipline.

Pol Borka uredi

Inspirisan napretkom postignutim u oblasti lokalizovane funkcije u mozgu, Pol Borka je veći deo svoje studije posvetio fenomenima koji se tiču govora. Njegovom studijom otkriveno je i prošireno to da artikulišemo pomoću leve hemisfere. Njegova zapažanja i metode smatraju se prekretnicom za neuropsihologiju, ona tada zaista počinje da se oblikuje kao prepoznatljiva i poštovana disciplina. Činjenica da su posebna, nezavisna područja mozga odgovorna za artikulaciju i razumevanje govora, navela je stručnjake da mozak posmatraju kao jedan vrlo kompleksan organ, kao što on i jeste. Broca je bila u osnovi prva koja se potpuno odvojila od ideja frenologije i dublje se zakopala u naučniji i psihološki pogled na mozak. Broka je bio prvi koji se potpuno odvojio od ideja frenologije i posvetio se psihološkom pogledu na mozak.[17]

Karl Spenser Lešli uredi

Lešlijeva dela i teorije koje sledi sažete su u njegovoj knjizi Mehanizmi mozga i inteligencija. [18]Njegova teorija o engramu bila je osnova mnogih njegovih istraživanja. Verovalo se da je engram deo mozga u kome je bila smeštena određena memorija. Nastavio je da koristi metod obuke / ablacije kojem ga je Franc podučavao. Podučavao je štakora da zapamti put kroz lavirint, a zatim bi koristio sistematske lezije i uklanjao delove kortikalnog tkiva da vidi da li je štakor zaboravio ono što je naučio.

Kroz svoje eksperimente sa štakorima saznao je da zaboravljanje zavisi od količine uklonjenog tkiva, a ne odakle je ono odstranjeno. Pozivao se na ovaj eksperiment i verovao je da je to opšte pravilo po kojem se reguliše kako će moždano tkivo reagovati, nezavisno od načina učenja. Sada se zna da je ovaj eksperiment bio pogrešna interpretacija njegovih empirijskih rezultata, jer su za izvođenje lavirinta štakori zahtevali više kortikalnih područja. Sečenje samo malih delova neće umanjiti mozak štakora, ali uzimanje velikih preseka odstranjuje više kortikalnih područja odjednom, utičući na razne funkcije kao što su vid, motorička koordinacija i pamćenje, čineći životinju nesposobnom da se pravilno kreće lavirintom.

Lešli je takođe smatrao da deo funkcionalnog područja može da obavlja ulogu čitavog područja, čak i kada je ostatak tog područja uklonjen. Ovaj fenomen nazvao je ekvipotencijalnošću. Sada se zna da pod određenim ograničenjima mozak ima mogućnost da određena područja preuzmu funkcije drugih područja ako ta područja ne nisu potrebna ili su uklonjena - mada ne u meri u kojoj je prvobitno tvrdio Lešli.

Neuropsihološke tehnike uredi

Eksperimentalna neuropsihologija predstavlja granu neuropsihologije koja koristi metode iz eksperimentalne psihologije kako bi otkrila odnos između nervnog sistema i kognitivne funkcije. Većinom se proučavaju zdravi ljudi u laboratorijskim uslovima, mada manji broj istraživača može sprovoditi i eksperimente na životinjama. Stručnjaci u ovom području često koriste posebne karakteristike našeg nervnog sistema (na primer to da su vizuelne informacije predstavljene određenom vidnom polju obrađene od strane kortikalne hemisfere na suprotnoj strani) da bi povezali neuroanatomiju i psihološku funkciju.[19]

Klinička neuropsihologija koristi primenu neuropsihološkog znanja radi upravljanja i rehabilitacije ljudi koji su pretrpeli bolest ili povredu (naročito na mozgu) što je prouzrokovalo neurokognitivne probleme. Lečenje se gleda sa psihološkog stanovišta, kako bi se ustanovilo na kakve bolesti i povrede mogu uticati psihološki faktori. [20]Takođe ukazuje na to da osoba nekad pokazuje poteškoće zbog patologije mozga, nekad zbog posledica emotivnog ili drugog reverzibilnog uzroka, a u nekim slučajevima prisutna su oba razloga. Na primer, test može pokazati da pacijenti A i B ne mogu da imenuju predmete u čijem su okruženju bili poslednjih 20 minuta (što ukazuje na moguću demenciju). Ako pacijent B može neke od tih predmeta imenovati dodatnim nagovorom (npr. uz pomoć kategoričkog traga, ako kažemo da je predmet koji nisu mogli da imenuju, plod), to omogućava precizniju dijagnozu od prosto demencije (može se reći da I ima vaskularni tip koji nastaje zbog patologije mozga, ali je obično barem donekle reverzibilan). Klinički neuropsiholozi često rade u bolničkim okruženjima u interdisciplinarnom medicinskom timu; drugi rade u privatnoj praksi i mogu pružiti stručni doprinos u medicinsko-pravnim postupcima.[21]

Kognitivna neuropsihologija je relativno nova grana i nastala je kao spoj eksperimentalne i kliničke neuropsihologije. Njen cilj je da razume um i mozak proučavanjem ljudi koji su pretrpeli povredu mozga ili neurološku bolest. Jedan model neuropsihološkog funkcionisanja poznat je kao funkcionalna lokalizacija. [22]On se zasniva na principu da ako se nakon povrede određenog dela mozga može naći određeni kognitivni problem, moguće je da je taj deo mozga na neki način zahvaćen. Međutim, možda postoji razlog da se veruje da veza između mentalnih funkcija i neuronskih regija nije tako jednostavna. Alternativni model veze između uma i mozga, kao što je paralelna obrada, može imati više objašnjenja za rad i disfunkciju ljudskog mozga. Još jedan pristup istražuje kako obrazac grešaka koje stvaraju pojedinci oštećeni mozgom može ograničiti naše razumevanje mentalnih predstava i procesa bez pozivanja na osnovnu neuronu strukturu. Novijeg ali srodnog pristupa je kognitivna neuropsihijatrija koja želi da razume normalnu funkciju uma i mozga proučavanjem psihijatrijskih ili mentalnih bolesti. [23]

Konekcionizam je upotreba veštačkih neuronskih mreža za modeliranje specifičnih kognitivnih procesa, koristeći ono što se smatra pojednostavljenim, ali verodostojnim modelima delovanja neurona. Jednom obučeni za obavljanje određenog kognitivnog zadatka ove mreže su često oštećene ili „reducirane“ da simuliraju povredu ili oštećenje mozga u pokušaju razumevanja i upoređivanja rezultata sa posledicama moždane povrede kod ljudi. [24]

Funkcionalno neuro-snimanje koristi posebnu tehnologiju za čitanje informacija iz mozga, obično kada osoba obavlja određeni zadatak, u pokušaju da razume kako je aktiviranje određenih područja mozga povezano sa zadatkom. Naročito za porast metodologija za korišćenje kognitivnog ispitivanja u okviru utvrđenih tehnika funkcionalne magnetne rezonance za proučavanje odnosa mozga i ponašanja ima značajan uticaj na neuropsihološka istraživanja.

U praksi ovi pristupi nisu međusobno isključivi i većina neuropsihologa odabire najbolji pristup za zadatak koji treba ispuniti.

Metodologija neuropsihologije uredi

Standardizovani neuropsihološki testovi uredi

Ovi zadaci su osmišljeni tako da se način na koji je zadatak postavljen može povezati sa specifičnim neurokognitivnim procesima. [25]Ovi testovi su obično standardizovani, što znači da su primenjeni određenoj grupi pojedinaca pre upotrebe u pojedinačnim kliničkim slučajevima. Podaci koji se nalaze u rezultatima standardizacije poznati su kao normativni podaci. Nakon što su ovi podaci prikupljeni i analizirani, oni se koriste kao uporedni standard sa kojim se mogu uporediti pojedinačni rezultati testa.

Skeniranje mozga uredi

Upotreba skeniranja mozga za istraživanje strukture ili funkcije mozga je uobičajena, bilo kao jednostavan način za bolju procenu povrede mozga slikama visoke rezolucije ili ispitivanjem relativnih aktivacija različitih područja mozga. Takve tehnologije mogu da uključuju funkcionalno snimanje magnetnom rezonancom i pozitronsko-emisijsku tomografiju (PET), koji daju podatke koji se odnose na funkcionisanje, kao i MRT (snimanje magnetnom rezonancom) i računarsku aksijalnu tomografiju (CAT ili CT), koji daju strukturne podatke.

Globalno proučavanje mozga uredi

Modeli mozga zasnovani na mišu i majmunu razvijeni su na osnovu teorijske neuroznanosti koja uključuje radnu memoriju i pažnju, dok je mapiranje moždane aktivnosti zasnovano na vremenskim konstantama provereno merenjem neuronske aktivnosti u različitim slojevima mozga. Ove metode takođe preslikavaju stanja ponašanja u odlučivanju u jednostavnim zadacima koji uključuju binarne ishode.[26]

Elektrofiziologija uredi

Koriste se elektrofiziološke mere namenjene merenju aktivacije mozga merenjem električnog ili magnetnog polja proizvedenog od nervnog sistema. Ovo može da uključuje elektroencefalografiju (EEG) ili magneto-encefalografiju (MEG).[27]

Softverska ostvarenja uredi

Istraživači su mapirali neuralnu aktivnost u mozgu putem skeniranja mozga ili MRT. Aplikacije zasnovane na neuropsihologiji koriste se kako bi uticale na ponašanje i formiranje navika. Primer takvog proizvoda je Fooya. To je mobilna aplikacija za decu koja se koristi u različitim i kontrolisanim studijama kako bi uticala na prehrambene sklonosti dece.[28][29]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Posner, M. I; Digirolamo, G. J (2010). „Cognitive neuroscience: origins and promise. Psychological Bulletin”. Psychological Bulletin. Pristupljeno 30. 12. 2019. 
  2. ^ Thapa, Prasamsa (2017). „CONTROLS ON ROCKFALL-TALUS PROCESS-RESPONSE SYSTEMS, KANANASKIS, CANADIAN ROCKIES”. Geological Society of America. doi:10.1130/abs/2017rm-293300. 
  3. ^ Finger, Stanley (2000). Minds behind the brain : a history of the pioneers and their discoveries. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-508571-6. OCLC 40683698. 
  4. ^ Macarthur, Brian Roger, (5 Feb. 1940–24 March 2019), Associate Editor, The Times, 1995–2006 (Executive Editor (Features), 1991–95); Assistant Editor, Daily Telegraph, 2006–10, Oxford University Press, 1. 12. 2007, ISBN 978-0-19-954089-1, Pristupljeno 30. 12. 2019 
  5. ^ Carus, Paul (1905). „"The Conception of the Soul and the Belief in Resurrection Among the Egyptians"”. The Monist. Arhivirano iz originala 10. 10. 2020. g. Pristupljeno 30. 12. 2019. 
  6. ^ „Supplemental Material for Traumatic Brain Injury History and Progression from Mild Cognitive Impairment to Alzheimer Disease”. Neuropsychology. 2018. ISSN 0894-4105. doi:10.1037/neu0000431.supp. 
  7. ^ a b v g A.L. Benton Abigail Sivan (1. 4. 2007). „Clinical Neuropsychology: A Brief History”. Disease-a-month. Pristupljeno 30. 12. 2019. 
  8. ^ International Congress of EMG and Clinical Neurophysiology (11th : 1999 : Prague, Czech Republic) (2000). Clinical neurophysiology at the beginning of the 21st century : 11th International Congress of Electromyography and Clinical Neurophysiology, Prague, Czech Republic, 7-11 September 1999. Elsevier. str. 44. ISBN 978-0-444-50499-9. OCLC 44545299. 
  9. ^ International Congress of EMG and Clinical Neurophysiology (11th : 1999 : Prague, Czech Republic) (2000). Clinical neurophysiology at the beginning of the 21st century : 11th International Congress of Electromyography and Clinical Neurophysiology, Prague, Czech Republic, 7-11 September 1999. Elsevier. str. 92. ISBN 978-0-444-50499-9. OCLC 44545299. 
  10. ^ Finger, Stanley (1994). „History of Neuropsychology”. Neuropsychology. Pristupljeno 30. 12. 2019. 
  11. ^ Finger, Stanley (3. 3. 2005), Thomas Willis: The Functional Organization of the Brain, Oxford University Press, str. 85—100, ISBN 978-0-19-518182-1, Pristupljeno 30. 12. 2019 
  12. ^ a b Arráez-Aybar, Luis-Alfonso; Navia-Álvarez, Pedro; Fuentes-Redondo, Talia; Bueno-López, José-L. (16. 2. 2015). „Thomas Willis, a pioneer in translational research in anatomy (on the 350th anniversary ofCerebri anatome)”. Journal of Anatomy. 226 (3): 289—300. ISSN 0021-8782. doi:10.1111/joa.12273. 
  13. ^ Eadie, M.J (2003). „A pathology of the animal spirits – the clinical neurology of Thomas Willis (1621–1675) Part II – Disorders of intrinsically abnormal animal spirits”. Journal of Clinical Neuroscience. 10 (2): 146—157. ISSN 0967-5868. doi:10.1016/s0967-5868(02)00164-9. 
  14. ^ „Studies in Neuropsychology – Selected Papers of Arthur Benton. Edited by L. Costa and O. Spreen. (Pp. 351; illustrated; £36.00.) Oxford University Press: Oxford. 1986.”. Psychological Medicine. 16 (4): 935—936. 2015. ISSN 0033-2917. doi:10.1017/s0033291700011983. 
  15. ^ International Congress of EMG and Clinical Neurophysiology (11th : 1999 : Prague, Czech Republic) (2000). Clinical neurophysiology at the beginning of the 21st century : 11th International Congress of Electromyography and Clinical Neurophysiology, Prague, Czech Republic, 7-11 September 1999. Elsevier. str. 151. ISBN 978-0-444-50499-9. OCLC 44545299. 
  16. ^ Viney, Wayne (1985). „New perspectives on nineteenth century psychology”. New Ideas in Psychology. 3 (3): 351—355. ISSN 0732-118X. doi:10.1016/0732-118x(85)90037-6. 
  17. ^ Cubelli, Roberto; De Bastiani, Pierluigi (2011). „150 Years after Leborgne: why is Paul Broca so important in the history of neuropsychology?”. Cortex (na jeziku: engleski). 47 (2): 146—147. doi:10.1016/j.cortex.2010.11.004. 
  18. ^ CARMICHAEL, L. (22. 5. 1959). „Karl Spencer Lashley, Experimental Psychologist”. Science. 129 (3360): 1410—1412. ISSN 0036-8075. doi:10.1126/science.129.3360.1410. 
  19. ^ „What is Experimental Neuropsychology?”. www.allpsychologycareers.com. Arhivirano iz originala 04. 12. 2019. g. Pristupljeno 30. 12. 2019.  Nevalidan unos |dead-url=dead (pomoć)
  20. ^ Benton, Arthur (2017). „Clinical neuropsychology: 1960-1990”. Journal of Clinical and Experimental Neuropsychology. 14 (3): 407—417. ISSN 0168-8634. doi:10.1080/01688639208407616. 
  21. ^ Cohen, Carl; Thompson, Kenneth S. (2008). „Dr. Cohen and Dr. Thompson Reply”. American Journal of Psychiatry. 150 (6): 990—990. ISSN 0002-953X. doi:10.1176/ajp.150.6.990. 
  22. ^ Stebbins, Glenn T. (2007), Neuropsychological Testing, Elsevier, str. 539—557, ISBN 978-1-4160-3618-0, Pristupljeno 30. 12. 2019 
  23. ^ Hall, Jeremy; O'Carroll, Ronan E; Frith, Chris D (2010), Neuropsychology, Elsevier, str. 121—140, ISBN 978-0-7020-3137-3, Pristupljeno 30. 12. 2019 
  24. ^ „Stanford Encyclopedia of Philosophy”. Reference Reviews. 29 (8): 14—16. 9. 11. 2015. ISSN 0950-4125. doi:10.1108/rr-06-2015-0155. 
  25. ^ Boyle, Gregory; Saklofske, Donald; Matthews, Gerald (2012). „Psychological Assessment”. doi:10.4135/9781446263020. 
  26. ^ Wei, Wei; Wang, Xiao-Jing (2016). „Inhibitory Control in the Cortico-Basal Ganglia-Thalamocortical Loop: Complex Regulation and Interplay with Memory and Decision Processes”. Neuron. 92 (5): 1093—1105. ISSN 0896-6273. doi:10.1016/j.neuron.2016.10.031. 
  27. ^ Bauer, R. M.; Iverson, G. L.; Cernich, A. N.; Binder, L. M.; Ruff, R. M.; Naugle, R. I. (1. 3. 2012). „Computerized Neuropsychological Assessment Devices: Joint Position Paper of the American Academy of Clinical Neuropsychology and the National Academy of Neuropsychology”. Archives of Clinical Neuropsychology. 27 (3): 362—373. ISSN 0887-6177. doi:10.1093/arclin/acs027. 
  28. ^ Miller, Sarah; Shipper, Edward; Hasty, Brittany; Bereknyei Merrell, Sylvia; Lee, Edmund; Lin, Dana; Lau, James (2018). „Introductory Surgical Skills Course: Technical Training and Preparation for the Surgical Environment”. MedEdPORTAL. 14. ISSN 2374-8265. doi:10.15766/mep_2374-8265.10775. 
  29. ^ Arlinghaus, Katherine R.; Moreno, Jennette P.; Reesor, Layton; Hernandez, Daphne C.; Johnston, Craig A. (12. 10. 2017). „Compañeros: High School Students Mentor Middle School Students to Address Obesity Among Hispanic Adolescents”. Preventing Chronic Disease. 14. ISSN 1545-1151. doi:10.5888/pcd14.170130. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Neuropsihologija na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Неуропсихологија&oldid=27676294”