Nikodim I Jerusalimski
Patrijarh Nikodim (grč. Πατριαρχης Νικοδημος ο Α' rođ. Nikolaos Cinconis; 18 (30) novembar 1828, Konstantinopolj — 5 (18) februar 1910, Halki, Osmansko carstvo) - episkop jerusalimske patrijaršije; 135. patrijarh grada Jerusalima i cele Palestine (1883-1890)[1].
| Nikodim I Jerusalimski | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Svetovno ime | Νικόλαος Τσιντσώνης |
| Datum rođenja | 18 (30) novembar 1828. |
| Mesto rođenja | Carigrad, Osmanska imperija, |
| Datum smrti | 5 (18) februar 1910 (81 god) |
| Mesto smrti | Halki, Osmanska imperija, |
| Patrijarh Jerusalimski i sve Palestine | |
| Godine | 4 avgust 1883 — 30 jul 1890 |
| Prethodnik | Jerotej |
| Naslednik | Gerasim |
Biografija uredi
Rođen 18. (30.) novembra 1828. godine u Carigradu, u porodici pravoslavne Grke.
Osnovno obrazovanje stekao je u školi pri Carigradskoj patrijaršiji, a kasnije je završio Bogoslovsku školu na ostrvu Halki. Radio je kao učitelj u jednoj od pravoslavnih škola u Jerusalimu, a ubrzo je rukopoložen u čin đakona (godinu dana kasnije uzdignut je u čin protođakona).
Godine 1859. uzdignut je u dostojanstvo arhimandrita, a 1860. godine dobio je počasno postavljenje za upravnika imanja Grobnog bratstva u Besarabiji. Dobro je govorio ruski i dopisivao se sa mnogim visokim funkcionerima u Sankt Peterburgu.
Godine 1872. je opozvan u Jerusalim, gde je postavljen za velikog dragomana Jerusalimske patrijaršije. Kada se razbuktao sukob između Grka i Arapa, poslao ga je jerusalimski patrijarh Prokopije II u Akru da smiri zaraćene strane.
Godine 1877. poslat je u Moskvu da služi kao rektor Jerusalimskog metohija i predstavnik Jerusalimske patrijaršije u Rusiji. Mitropolit novgorodski i peterburški Isidor (Nikolski) načalstvovao je njegovim hirotonisanjem za episkopa tavorskog.
4. avgusta 1883. dobio je obaveštenje iz Jerusalima o svom izboru u odsustvu na katedru jerusalimskog patrijarha.
Popevši se na presto, počeo je da se bori protiv pojačane katoličke i protestantske misionarske aktivnosti u Palestini, i u tome je uspeo, zadržavši mnoge svoje stado u okrilju pravoslavlja, pa čak i preobrativši neke katolike i protestante.
Godine 1885. preduzeo je pregled cele Palestine. Po povratku u Jerusalim, uputio je peticiju osmanskoj vladi da svetinje koje su u posedu muslimana pripoji posedima pravoslavnih.
U periodu svog primata podigao je i obnovio značajan broj crkava i manastira i skoro udvostručio broj javnih škola[2].
30. jula 1890. napustio je dužnost i povukao se na ostrvo Halki. Pre smrti, primao je penziju od Jerusalimske i od Moskovske patrijaršije. Odbio je penziju od, ponuđenu u ime sultana.
Preminuo je 5 (18) februara 1910. godine na ostrvu Halki[3].
Izvori uredi
- ^ „Apostolic Succession”. Jerusalem Patriarchate News Gate (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-02-07.
- ^ „Kratkie svedeniя o žizni i deяtelьnosti Ierusalimskih Patriarhov v XIX veke / Pomestnыe Cerkvi // proekt portala Pravoslavie.Ru”. www.pravoslavie.ru. Pristupljeno 2024-02-07.
- ^ Fuchs, Esther (1998). „Avraham Balaban. A Different Wave in Israeli Fiction: Postmodernist Israeli Fiction. Jerusalem: Keter Publishing House, 1995. 265 pp. (Hebrew).”. AJS Review. 23 (2): 321—324. ISSN 0364-0094. doi:10.1017/s0364009400010692.