Nimfejski sporazum (1214)
Nimfejski sporazum (grčki: Συνθήκη του Νυμφαίου) je bio mirovni sporazum potpisan decembra 1214. godine između Nikejskog carstva sa jedne i Latinskog carstva sa druge strane. Njime je okončan rat koji je vođen od 1206. godine.
Sporazum
urediNakon Četvrtog krstaškog rata, Balduin IX Flandrijski je izabran za prvog vladara Latinskog carstva, osnovanog na teritoriji nekadašnje Vizantije. Ono je obuhvatalo kako bivšu vizantijsku prestonicu, tako i severozapadne delove Male Azije, mada je tamo latinska vlast bila više formalna nego stvarna.[1] Prodor carske vojske na ove prostore bio je neophodan radi zavođenja čvrste centralne vlasti. Balduin je nakon učvršćenja vlasti vodio rat protiv Bugara oko Trakije. U bici kod Hadrijanopolja 1205. godine poražen je i zarobljen.[2] Mala Azija se tako našla van glavnih tokova latinske istorije. U godinama nakon pada Carigrada, osniva se Nikejsko carstvo od strane Teodora Laskarisa, koji se prvih godina morao boriti protiv Turaka Seldžuka.
Balduinov brat Henrik Flandrijski preuzeo je kontrolu nad Latinskim carstvom i pokrenuo rat protiv Teodora I 1206. godine. Međutim, sve do 1211. godine ovaj rat svodio se na manje okršaje. Henrik je 15. oktobra 1211. godine odneo pobedu nad nikejskim snagama u bici na reci Rindi. Latinska vojska prodire do Pergama i Nimfeja, ali je zaustavljena gerilskim napadima Nikejaca. Obe strane bile su spremne za primirje.[3] Nimfejskim sporazumom utanačen je mir između dva cara. Latini su zadržali severozapadne delove Anadolije, uključujući obalu Bitinije i veći deo Mizije.
Posledice
urediRat se, međutim, nastavio i narednih godina. Nimfejski sporazum je pokazao da ni Latini i Nikejci nisu u stanju uništiti svog protivnika. Još jedna od odredbi sporazuma ticala se Davida Komnina, dotada Henrikovog vazala, koji je napadao teritorije Nikeje. Latinski car morao se odreći pružanja pomoći paflagonijskom vladaru. Teodor je tako krajem 1214. godine dobio odrešene ruke da anektira sve zemlje zapadno od Sinope. Nikeja je dobila izlaz na Crno more. Teodor je takođe ostao slobodan da nastavi rat protiv Seldžuka. Nikeja je konsolidovala svoju istočnu granicu u narednim godina,a. Neprijateljstva između Nikejskog i Latinskog carstva izbila su ponovo nakon smrti Teodora Laskarisa. Vlast u Nikeji preuzeo je Jovan III Duka Vatac, protiv koga su ustala Teodorova braća, Aleksije i Isak. Laskarisi su zatražili i dobili pomoć latinskog cara. Vatac, međutim, odnosi pobedu u bici kod Poimanenona, nakon čega zauzima latinske teritorije u Maloj Aziji, garantovane Nimfejskim sporazumom.[4]
Reference
uredi- ^ Ostrogorsky 1969, str. 425
- ^ Ostrogorsky 1969, str. 427
- ^ Ostrogorsky 1969, str. 429–430
- ^ Ostrogorsky 1969, str. 431
Literatura
uredi- Ostrogorsky, George (1969). History of the Byzantine State. New Brunswick, New Jersey: Rutgers University Press. ISBN 0-8135-1198-4.