Nićifor Humna

Nićifor Humna (grčki: Νικηφόρος Χοῦμνος; 1250/55 - 16. januar 1327) je bio vizantijski filozof i državnik iz vremena Paleologa. Jedna je od ključnih figura vizantijske politike i umetnosti krajem 13. i početkom 14. veka, odnosno perioda poznatog kao "Renesansa Paleologa".

Nićifor Humna
Datum rođenja	1250/55.
Mesto rođenja	Solun, Nikejsko carstvo
Datum smrti	16. januar 1327.(1327-01-16) (76/77 god.)
Mesto smrti	Carigrad, Vizantijsko carstvo

Biografija

Andronik II, vizantijski car, mecena i zaštitnik Nićifora Humne

Humna je rođen između 1250. i 1255. godine. Potiče iz ugledne porodice koja je zauzimala visoke položaje u Vizantiji još u 11. veku. Nićifor je učio filozofiju i retoriku kod budućeg carigradskog patrijarha Georgija Kiparskog i preko njega je ušao u carsku birokratiju. U izvorima se prvi put javlja oko 1275. godine, sa skromnom funkcijom kvestora. Obavljao je funkciju ambasadora kod mongolskog kana Abake. Pod Mihailom VIII Humna nije podržao uniju crkava, te je zapao u nemilost. Međutim, pod vladavinom Andronika II Paleologa, Mihailovog sina, Humna je rehabilitovan. Godine 1285. napisao je panagirik u slavu cara Andronika. Hvalio je njegov otpor uniji. Nakon toga, njegova karijera je u munjevitom usponu. Početkom 1294. godine, nakon smrti Teodora Muzalona, Andronik ga je postavio za mistika i mezasona, a 1295. godine postaje "kaniklej" došavši na čelo carske kancelarije. Georgije Pahimer piše da je Andronik bio previše zauzet molitvama, te da je upravu nad zemljom poverio upravo Humni. Jak uticaj Humne na cara ogleda se i u njegovom sukobu sa carigradskim patrijarhom Atanasijem I, u čijem svrgavanju 1293. godine je Humna verovatno imao udela. Kada je 1303. godine propao Humnin pokušaj da svoju kćer Irinu uda za Aleksija II Trapezuntskog, usled otpora carice Irine od Monferata, Humna je obezbedio svoje veze sa carskom dinastijom Paleologa brakom između svoje kćeri i Andronikovog sina Jovana (1286-1307). Ipak, dve godine kasnije smenjen je sa funkcije mezasona i zamenjen Metohitom.

Od 1309. do 1310. godine Humna je bio namesnik Soluna, drugog po veličini grada u Vizantijskom carstvu. Tokom 1320-tih godina učestvuje u raspravama sa svojim najvećim političkim rivalom, Teodorom Metohitom. Humna se zamonašio 1326. godine pod imenom Natanijel, u manastiru Hrista Filantropa u Carigradu. Manastir je osnovala njegova ćerka Irina. Umro je 16. januara 1327. godine. Humna je bio plodan pisac. Pohađao je škole još u ranoj mladosti. Neka od njegovih dela ostala su neobjavljena, uključujući retorske spise i posmrtno slovo caru Androniku. Takođe, preživelo je 172 pisama Nićifora Humne. Svojim filozofskim delima branio je ideje Aristotela. Aristotelove filozofske doktrine prodiru u hrišćansko učenje u vreme uticaja Nićifora Humne. Napadao je ideje Platona.

Potomstvo

Iz braka sa ženom nepoznatog imena, Humna je imao barem troje dece:

• Jovan Humna, parakoimomen i vojskovođa.
• Đorđe Humna, megastratopedarh.
• Irina Paleologina Humnina, supruga Jovana Paleologa.

Literatura

• Angelov, Dimiter (2007). Imperial ideology and political thought in Byzantium (1204–1330). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-85703-1. 
• Boojamra, John Lawrence (1993). The Church and social reform: the policies of Patriarch Athanasios of Constantinople. Fordham University Press. ISBN 978-0-8232-1335-1. 
• Cavallo, Guglielmo (1997). The Byzantines. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-09792-3. 
• Craig, Edward (1998). Routledge Encyclopedia of Philosophy. Taylor & Francis. ISBN 978-0-415-07310-3. 
• Ierodiakonou, Katerina; Bydén, Börje (2008). „Byzantine Philosophy”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Stanford University. Pristupljeno 2009-05-08. 
• Kazhdan, Alexander (Ed.) (1991). Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504652-6. CS1 održavanje: Tekst viška: spisak autora (veza)
• Moutafakis, Nicholas J. (2003). Byzantine philosophy. Hackett Publishing. ISBN 978-0-87220-563-5. 
• Nicol, Donald MacGillivray (1993). The last centuries of Byzantium, 1261–1453. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-43991-6. 
• Necipoğlu, Nevra (2001). Byzantine Constantinople: monuments, topography, and everyday life. BRILL. ISBN 978-90-04-11625-2. 
• Ševčenko, Ihor (1962). Études sur la polémique entre Théodore Métochite et Nicéphore Choumnos (na jeziku: francuski). Brussels: Éditions de Byzantion. 
• Vasiliev, Alexander A. (1958). History of the Byzantine Empire, 324–1453. University of Wisconsin Press. ISBN 978-0-299-80926-3. 
• Verpeaux, Jean (1959). Nicéphore Choumnos. homme d'état et humaniste Byzantin (ca 1250/1255-1327) (na jeziku: francuski). Paris: A. et J. Picard.