Википедија

Nuklearno razoružanje Belorusije

Nuklearno razoružanje Belorusije (blr. Ядзернае раззбраенне Беларусі) je proces povlačenja raketno-nuklearnog naoružanja sa teritorije Republike Belorusije. Sprovedeno u pozadini demilitarizacije 1992—1996.

Mapa raspoređivanja jedinica i formacija strateških raketnih snaga na teritoriji Belorusije (1960—1996).

Belorusija sa Južnom Afrikom (1989—početkom 1990-ih), Kazahstanom (1995) i Ukrajinom (1996) postale su prve države koje su dobrovoljno odbile mogućnost posedovanja nuklearnog oružja i izvršile likvidaciju njegovih rezervi.

Preduslovi uredi

1960.godine na teritoriji BSSR smeštene su jedinice 50. raketne armije Crvenog znaka, koja je bila deo strateških raketnih snaga [ru][1]. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, Belorusija je bila osma zemlja na svetu po zalihama nuklearnog oružja. Ukupan broj bojevih glava bio je 1.120[2]. U grupisanje strateških nuklearnih snaga bilo je oko 180 jedinjenja, delova i institucija, od oko 40 hiljada ljudi[3].

U jednoj od tačaka Deklaracije o državnom suverenitetu BSSR-a [be] navedeno je da zemlja ima za cilj da svoju teritoriju učini ne-nuklearnom zonom i postane neutralna država. Takvo rešenje diktiraju u velikoj meri osećanja u društvu koje je nakon katastrofe u Černobilu negativno shvatilo bilo koju atomsku tehnologiju[4].

Želja za razoružanjem pozitivno je primljena u SAD, koje su bile zainteresovane da broj zemalja u «nuklearnom klubu [ru]» ostane nepromenjen. Bela kuća je podržala ideju o prenosu svih zaliha naslednici Sovjetskog Saveza — Ruskoj Federaciji[5]. Tome su težile i bivše sovjetske republike[4].

Tok događaja uredi

U julu 1993. Belorusija se zvanično pridružila ugovoru o neširenju nuklearnog oružja [ru][6].

Da bi izvršila obaveze koje je preuzela beloruska strana, pod Mіnіstэrstva abaronы Rэspublіkі Belarusь [be] osnovana je Nacionalna agencija za kontrolu i inspekciju. U funkciji organa ušla je primena nuklearne demilitarizacije. Na nivou ZND-a postojao je Odbor za nuklearnu politiku dizajniran za dogovoreni rad u nuklearnom naoružanju[7].

Prema Programma Nanna — Lugara [ru], Vašington je zemlji dodelio 250 miliona dolara za ciljeve povezane sa obezbeđivanjem nuklearne bezbednosti tokom demontaže, preraspodele i uništavanja nuklearnih bojevih glava[4]. Rusija je takođe pomagala[5].

20.jula 1994. godine, dve i po godine pre završetka nuklearne demilitarizacije, zemlju je predvodio predsednik Aleksandar Lukašenko. Novi šef države strahovao je od širenja NATO. Lukašenko je tada ozbiljno nameravao da zaustavi izvoz strateškog oružja koje je predložio Rusiji da zadrži u republici. U tom periodu na njenoj teritoriji su se nalazile 72 nuklearne bojeve glave. Međutim, ni Moskvi ni Vašingtonu nisu se svideli slični planovi, pa je uklanjanje optužbi nastavljeno[8].

27.novembra 1996. godine sa pristupnih koloseka železničke stanice u blizini sela Iatsuki [be] (Dzjatlavski rejon, Grodnenske oblasti) poslat je u Rusiju poslednji ešalon sa interkontinentalnim balističkim raketama RS-12M «Topol»[9].

Posledice uredi

Aktivnosti Belorusije po pitanju nuklearnog oružja u potpunosti su bile u skladu sa interesima Zapada i Moskve, što je doprinelo jačanju odnosa sa oba igrača. Najviše poštovanja i priznanja za politiku 1992—1996 izrazio je Vašington. Tako se, na primer, američki predsednik Bil Klinton u drugoj polovini devedesetih tokom pregovora između Indije i Pakistana osvrnuo na pozitivan primer Belorusije koja je značajno doprinela procesu nuklearne demilitarizacije u svetu. Međutim, u isto vreme, zemlja je dobila mnogo manje dividende za razoružanje od Ukrajine i Kazahstana[10].

U narednim godinama Republika Belorusija nastavila je da se drži antinuklearnog kursa[6]. Ova politika se ogleda u 18. članu Ustava[7].

Kritika uredi

Politika nuklearnog razoružanja 1992—1996 u Belorusiji ocenjena je dvosmisleno. Pre svega, kritikuju se koraci koje je preduzeo predsednik Vrhovnog saveta [be] Stanislav Šuškevič, koji je bio šef države 1991—1994. Oni su odlučili da se što pre oslobode raketa, i odustali od novčane nadoknade Rusije. Jedan od lidera BNF-a [be] i poslanik Vrhovnog sovjeta Sergej Naumčik [be] izjavio je da je nuklearna demilitarizacija neophodna, ali pod povoljnijim uslovima za Belorusiju. Prvi ministar spoljnih poslova zemlje Petar Kravčenko [be] u svojim memoarima «Belorusija Na raskršću. Beleške političara i diplomate» i uopšte optužio Šuškevića za izdaju nacionalnih interesa. Navodno je lišio Republiku glavnog «aduta» u pregovorima sa Rusijom[4].

Zajednički trenutak koji je izazvao ogorčenje Kravčenka i Naumčika bila je jedinstvena odluka šefa Vrhovnog sovjeta da prizna nuklearne rezerve Belorusije iza Moskve, jer se Šuškević po tom pitanju nije konsultovao ni sa kim drugim[4].

U svom opravdanju, političar je izjavio da je prisustvo nuklearnog oružja na teritoriji zemlje predstavljalo pretnju Belorusiji. Zbog toga je bilo potrebno da ga se rešite što je brže moguće[11].

U aprilu 2010. godine Aleksandar Lukašenko je ove događaje nazvao najtežom greškom. Takođe je verovao da je potrebno postići povoljnije uslove povlačenja. Po dolasku na vlast, kako je izjavio šef države, više nije mogao ništa da preduzme zbog pritiska rusa i amerikanaca. Kako je istakao Lukašenko, da je nuklearno oružje ostalo Belorusiji, odnos prema njoj bi bio drugačiji[12].

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ „Istoričeskaя spravka o vooružёnnыh silah Belarusi — 2 | Armiя Belarusi”. Arhivirano iz originala 17. 09. 2017. g. Pristupljeno 21. 08. 2022. 
  2. ^ Kakim bыl яdernый potencial Belarusi i istoriя «яdernogo razoruženiя»
  3. ^ DOSЬE: K 100-letiю Vooružennыh Sil Respubliki Belarusь
  4. ^ a b v g d Iz Belarusi vыvoditsя яdernoe oružie
  5. ^ a b Kak Kazahstan, Ukraina i Belarusь otdavali яdernыe arsenalы
  6. ^ a b Яdernoe razoruženie, nerasprostranenie oružiя massovogo uničtoženiя i эksportnый kontrolь
  7. ^ a b Kuzьmič, 2019, s. 49
  8. ^ Igorь Plugatarev. Glavkom Lukašenko i ego armiя // Эlektronnoe periodičeskoe izdanie Oborona. Ru, 4 iюnя 2011
  9. ^ Dvadcatь let nazad Belarusь stala bezъяdernыm gosudarstvom
  10. ^ Kuzьmič, 2020, s. 57.
  11. ^ Stanislav Šuškevič: v Belovežskoй puщe ne bыlo ni odnogo pьяnogo
  12. ^ Vыvod iz Belarusi яdernogo oružiя bыl žestočaйšeй ošibkoй — Lukašenko

Literatura uredi

  • Kuzьmič, S. V. Značimostь bezъяdernogo statusa Belarusi dlя meždunarodnogo soobщestva v načale 1990-h godov // Belarusь v sovremennom mire = Belarusь u sučasnыm svece : materialы XVIII Meždunar. nauč. konf., posvящ. 98-letiю obrazovaniя Belorus. gos. un-ta, Minsk, 30 okt. 2019 g. / Belorus. gos. un-t; redkol.: V. G. Šadurskiй (pred.) [i dr.]. — Minsk : BGU, 2019. — S. 46-50.
  • Kuzьmič, S. V. Obretenie Belarusью bezъяdernogo statusa i ego vliяnie na vzaimootnošeniя so stranami Zapada v 1991—1994 gg. // Žurnal meždunarodnogo prava i meždunarodnыh otnošeniй = Journal of International Law and International Relations. — 2020. — № 1-2.]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нуклеарно_разоружање_Белорусије&oldid=26954970”