Ograničenja slobode informisanja
Ograničenje slobode informisanja je pravni okvir kojim se onemogućava zloupotreba prava na slobodu informisanja, i to u slučaju kada ostvarivanje tog prava može da dovede do narušavanja drugih ljudskih prava.[1]
Načela ograničenja slobode informisanja
urediPotrebu za postavljanjem ograničenja ličnih sloboda uvideo je još Džon Stjuart Mil. U svom delu „O slobodi“ predočio je da akcije pojedinca društvo treba da spreči ukoliko mogu da naškode integritetu drugih ljudi.
Sloboda informisanja je jedno od osnovnih ljudskih prava. U Srbiji je zagarantovana Ustavom Srbije i Zakonom o javnom informisanju ("Službeni glasnik RS, br.12004), kao i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima.[2] Međutim, ovo nije apsolutna sloboda,[3] što znači da podleže određenim ograničenjima. Ona moraju biti zakonski i jasno definisana, a samim tim i dostupna svima.[4] Ovo se omogućuje načelima koja su sadržana u međunarodnim dokumentima kao što su: Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, Međunarodni pakt o građanskim i civilnim pravima, Evropska konvencija, Američka konvencija. Ta načela su:
- Legalnost
- Legitimnost
- Neophodnost[5]
Legalnost ograničenja
urediLegalnost ograničenja znači da ono mora da bude propisano Zakonom, što u Srbiji predstavlja Zakon o javnom informisanju.
Legitimnost ograničenja
urediLegitimnost ograničenja znači da ono mora da bude u službi nekog od opravdanih ciljeva, kao što su zaštita javne bezbednosti, javnog poretka i opšteg morala. Ovi ciljevi se razlikuju od zemlje do zemlje.
Neophodnost ograničenja
urediNeophodnost ograničenja znači da mere koje se preduzmu u ograničenju slobode informisanja moraju da budu istinski neophodne za ostvarenje viših ciljeva društva, i da budu zasnovane na demokratskim principima.
Ograničenja prema Evropskoj konvenciji
urediEvropska konvencija o ljudskim pravima u članu 10. stav 1. definiše pravo na slobodu izražavanja, mišljenja, primanja i prenošenja informacija i ideja. U aprilu 2009. godie Evropski sud za ljudska prava u Strazburu priznao je pravu na slobodan pristup informacijama status osnovnog ljudskog prava.[6] U stavu 2. istog člana definisana su ograničenja koja se ispoljavaju „u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva“.
Ograničenja prema Ustavu Srbije
urediUstav Srbije definiše slobodu mišljenja i izražavanja u članu 46, koja se prema istom članu može ograničiti radi zaštite prava i ugleda drugih ljudi, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda, zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije. Prema članu 50. (sloboda medija) Nadležni sud može sprečiti širenje informacija i ideja putem sredstava javnog obaveštavanja samo ako je to neophodno, i to radi sprečavanja: pozivanja na nasilno rušenje Ustavom zagarantovanog poretka, narušavanja teritorijalnog integriteta Republike Srbije, propagiranja rata, podstrekivanja na nasilje, govora mržnje na rasnoj, nacionalnoj ili verskoj osnovi, kojim se podstiče na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje.
Ograničenja prema Zakonu o javnom informisanju
urediČlan 17. Zakona o javnom informisanju nadovezuje se na član 45. Ustava Srbije, i nalaže da Nadležni okružni sud može da zabrani distribuciju informacije ako od njenog objavljivanja može da nastupi velika i nepopravljiva šteta, koja se na drugi način ne može sprečiti. Takođe, ovim Zakonom zabranjuje se distribucija informacija koje podstiču diskriminaciju po osnovu pola, rase, nacije, etničke pripadnosti, verske opredeljenosti, seksualne orijentacije. (član 38) Ne smeju se objavljivati informacije koje mogu štetiti intelektualnom, moralnom, emocionalnom i socijalnom razvoju maloletnika (član 41); pornografski sadržaji na način dostupan maloletnicima (član 42); kao i audio, pisani i video-zapisi iz privatnih života lica bez njihove dozvole. (član 43)
Ograničenja na Internetu
urediInternet je poslednjih godina postao osnovno sredstvo za razmenu informacija, a samim tim je doveo i do mnogostrukih potencijalnih zloupotreba. Ograničenja slobode informisanja na Internetu su predviđena za svaku vrstu krivičnog ili prekršajnog ponašanja, diskriminacije, govora mržnje, i povrede drugih ljudi, pogotovo dece. Činjenica je da pravila ograničavanja koja se primenjuju na druge medije, ne moraju biti prikladna rešenja i za Internet.[7]
Izvori
uredi- ^ When May Speech Be Limited? Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. jun 2006), Pristupljeno 17. 4. 2013.
- ^ Konvencije i Protokoli Saveta Evrope koje je Republika Srbija ratifikovala, Pristupljeno 17. 4. 2013.
- ^ Key concepts of freedom of speech Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. jun 2006), Pristupljeno 17. 4. 2013.
- ^ Kako ugasiti e-novine, Pristupljeno 17. 4. 2013.
- ^ Limitations and Restrictions on the Right to Freedom of Expression Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. april 2012), Pristupljeno 17. 4. 2013.
- ^ Pravu na slobodan pristup informacijama Evropski Sud za ljudska prava priznao status osnovnog ljudskog prava Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. mart 2016), Pristupljeno 17. 4. 2013.
- ^ Freedom of Expression, Pristupljeno 17. 4. 2013.
Literatura
uredi- Radojković, Miroljub i Miletić, Mirko: Komuniciranje, mediji i društvo, Stilos, Novi Sad, 2005.