Okultizam
Okultizam (lat. occultus – „skriven“) se tumači kao skriveno znanje nedostupno većini, dostupno samo pojedincima koji istražuju duhovnu stvarnost koja se nalazi izvan dometa čulnog opažanja. Metode koje se primenjuju su proučavanje ezoterijskih spisa, meditacija; s ciljem dosezanja viših stupnjeva svesti. Zbog svoje duhovne prirode, okultizam je usko povezan s religijom. Ravnopravan pojam je i ezoterija.
Termin okultne nauke korišćen je u Evropi u 16. veku za označavanje astrologije, alhemije i prirodne magije, koje se danas smatraju pseudonaukama. Termin okultizam se pojavio u Francuskoj u 19. veku,[1] gde je počeo da se povezuje sa različitim francuskim ezoterijskim grupama povezanim sa Elifasom Levijem i Papusom, a 1875. godine ga je u engleski jezik uvela ezoteričarka Helena Blavatski.
Teorijski, okultizam se odnosi na učenja po kojima sve stvari, međusobno nužno povezane, pripadaju jednoj jedinoj celini zahvaljujući dejstvu tajanstvenih prirodnih sila, koje nisu ni prostorne ni vremenske. Praktično gledano, to je bavljenje tim tajanstvenim silama, koje se obično personifikuju i prizivaju (kao npr. u Geteovom Faustu, I deo, 1. scena). Među interesovanja okultista spadaju fenomeni telepatije, telekineze, levitacije i sl.
U naučnom pogledu okultizam je zabluda, dok su umetnici oduvek pokazivali interesovanje za pojave ove vrste, verujući da umetničko biće prevazilazi granice racionalno-praktičnog ponašanja ljudi.
Etimologija uredi
Reč occultus prvi je upotrebio njemački lekar Kornelius Agripa u knjizi Okultna filozofija, objavljenoj 1533. godine koja predstavlja najpoznatije delo o magiji u doba renesanse. S druge strane reč okultizam prvi je izrekom spomenuo francuski okultista Elifas Levi 1856. godine: „Usudili smo se prekopati po ruševinama bivših svetilišta okultizma.“
Okultno (od latinske reči occultus „tajno, skriveno, tajno“) je „znanje o skrivenom“.[2] U uobičajenoj upotrebi, okultno se odnosi na „znanje o paranormalnom“, za razliku od „znanja o merljivom“,[3] koje se obično naziva naukom. Termin se ponekad uzima da znači znanje koje je „namenjeno samo određenim ljudima“ ili koje „mora da bude skriveno“, ali za teozofistkinju Helenu Blavatsku to je jednostavno proučavanje dublje duhovne stvarnosti koja se proteže dalje od čistog razuma i fizičkih nauka.[4] Termini ezoterično i tajanstveno takođe se mogu koristiti za opisivanje okultnog,[5][6] pored njihovih značenja koja nisu povezana sa natprirodnim. Termin okultne nauke korišćen je u 16. veku za označavanje astrologije, alhemije i prirodne magije, koje se danas smatraju pseudonaukama.
Najranija poznata upotreba termina okultizam je u francuskom jeziku, kao l'occultisme. U ovom obliku pojavljuje se u članku A. de Letranža koji je objavljen u Rečniku novih reči (Dictionnaire des mots nouveaux) Žan-Baptiste Ričard de Randonvilijera 1842. Međutim, u to vreme nije bio vezan za pojmom Ésotérisme chrétien, kao što je tvrdio Hanegraf,[7] već da opiše politički „sistem okultnosti“ koji je bio usmeren protiv sveštenika i aristokrata.[8]
Godine 1853, masonski pisac Žan-Mari Ragon je već koristio okultizam u svom popularnom delu Maçonnerie occulte, povezujući ga sa ranijim praksama koje su od renesanse nazivane „okultnim naukama“ ili „okultnom filozofijom“, ali i sa skorašnjom socijalističkim učenjima Šarla Furijea.[9] Francuski ezoteričar Elifas Levi je zatim upotrebio taj termin u svojoj uticajnoj knjizi o ritualnoj magiji Dogme et rituel de la haute magie, prvi put objavljenoj 1856. godine.[10] Levi je bio upoznat sa tim radom i možda je odatle pozajmio termin. U svakom slučaju, Levi je takođe tvrdio da je predstavnik starije tradicije okultne nauke ili okultne filozofije.[11] Zbog njegove upotrebe termin okultizam je dobio širu upotrebu;[12] prema Fevru, Levi je bio „glavni eksponent ezoterizma u Evropi i Sjedinjenim Državama“ u to vreme.[13] Termin okultizam se pojavio u Francuskoj u 19. veku, gde je postao povezan sa različitim francuskim ezoterijskim grupama povezanim sa Elifasom Levijem i Papusom,
Smatra se da je najranija upotreba termina okultizam na engleskom jeziku u članku „Nekoliko pitanja 'Hirafu'” iz 1875. godine, objavljenom u američkom Spiritualističkom časopisu Spiritual Scientist. Članak je napisala Helena Blavatski, ruska emigrantkinja koja je živela u Sjedinjenim Državama i koja je osnovala religiju teozofije.[14]
Razni pisci dvadesetog veka na ovu temu koristili su termin okultizam na različite načine. Neki pisci, kao što je nemački filozof Teodor V. Adorno u svojim „Tezama protiv okultizma“, koristili su ovaj termin kao širok sinonim za iracionalnost.[15] U svojoj knjizi L'occultisme iz 1950. godine, Robert Amadu je koristio termin kao sinonim za ezoterizam,[16] pristup za koji je kasniji naučnik ezoterizma Marko Pasi smatrao da je ostavio taj termin suvišnim.[15] Za razliku od Amadua, drugi pisci su okultizam i ezoterizam videli kao različite, iako povezane, pojave. Tokom 1970-ih, sociolog Edvard Tirjakjan pravio je razliku između okultizma, koji je koristio u odnosu na prakse, tehnike i procedure, i ezoterizma, koji je definisao kao religijske ili filozofske sisteme verovanja na kojima se takve prakse zasnivaju.[16] Ovu podelu je prvobitno usvojio rani akademski naučnik ezoterizma, Antoan Fevr, iako ju je kasnije napustio;[10] nju je odbacila većina naučnika koji proučavaju ezoterizam.[15]
Do 21. veka ovaj termin je bio uobičajeno korišćen – uključujući i akademske naučnike ezoterizma – za označavanje niza ezoteričnih struja koje su se razvile sredinom 19. veka i njihovih potomaka. Okultizam se stoga često koristi za kategorizaciju takvih ezoteričnih tradicija kao što su spiritualizam, teozofija, antropozofija, Hermetički red zlatne zore i Nju Ejdž.
Drugačiju podelu koristio je tradicionalistički autor Rene Geno, koji je koristio ezoterizam da opiše ono za šta je verovao da je tradicionalističko, unutrašnje učenje u srcu većine religija, dok je okultizam pežorativno korišćen da opiše nove religije i pokrete koje on nije odobravao, npr. kao spiritualizam, teozofiju i razna tajna društva.[17] Genoovu upotrebu ove terminologije usvojili su kasniji pisci kao što su Serž Hutin i Luk Benva.[18] Kao što je primetio Hanegraf, Genoova upotreba ovih termina je ukorenjena u njegovim tradicionalističkim verovanjima i „ne može se prihvatiti kao naučno validna“.[18]
Termin okultizam potiče od starijeg termina okult, baš kao što termin ezoterizam potiče od starijeg termina ezoterija.[11] Međutim, istoričar ezoterizma Vouter Hanegraf je izjavio da je važno napraviti razliku između značenja pojma okult i okultizam.[19] Okultizam nije homogen pokret i veoma je raznolik.[13]
Tokom svoje istorije, termin okultizam je korišćen na različite načine.[20] Međutim, u savremenoj upotrebi, okultizam se obično odnosi na oblike ezoterizma koji su se razvili u devetnaestom veku i njihove derivacije iz dvadesetog veka.[18] U deskriptivnom smislu, korišćen je za opisivanje oblika ezoterizma koji su se razvili u Francuskoj devetnaestog veka, posebno u neomartinističkom okruženju.[18] Prema istoričaru ezoterizma Antoanu Fevru, kod ezoteričara Elifasa Levija se prvi put pojavljuje „okultistička struja koja se pravilno naziva“.[13] Drugi istaknuti francuski ezoteričari koji su se bavili razvojem okultizma su Papus, Stanislas de Geita, Žosefin Peladan, Žoržes-Alber Piju de Puvurvil i Žan Briko.[11]
Tajna veština uredi
Okultizam je i verovanje u okultne sile i praksa okultnih nauka. Okultizam zastupa postojanje fluida putem kojih se nevidljivi svet reflektuje u vidljivom, istražuje analogije i veze između vidljivog i nevidljivog, i odnos između bića i vidljivih pojava. Zalaže se za čuvanje tajnosti dogme i obreda. Okultizam u užem smislu podrazumijeva sva okultna umeća i okultne nauke. Jednako tako, okultizam označava tajnu veštinu i proces spoznaje više i nedokučive istine. Često se povezuje i nadopunjuje religijskim i filozofskim elementima poput gnosticizma, hermetizma, neoplatonizma, kabale, teleme i teozofije. Među okultne nauke ubrajaju se alhemija, astrologija, magija, hermetizam, kabala i numerologija.
Negativno značenje uredi
Pomenuti pojam često se koristi i u negativnom smislu. Štetan uticaj pripisuje se raznim pokretima i osobama koje se vezuju uz sam okultizam. Pokreti i pojave kao što su satanizam, spiritizam, crna magija, crna misa, kao i pojedinci koji se bave ovim delovanjima, opisuju se kao štetni, namenjeni samo sticanju lične koristi; ili se jednostavno tako tumače zbog izvođenja tajnih nepoznatih obreda koji navodno zahtevaju ljudske žrtve, prolivanje krvi i slično.
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ Pasi, Marco (2007). „Occultism”. Ur.: von Stuckrad, Kocku. The Brill Dictionary of Religion. Leiden and Boston: Brill Publishers. ISBN 9789004124332. doi:10.1163/1872-5287_bdr_COM_00321.
- ^ Crabb, G. (1927). English synonyms explained, in alphabetical order, copious illustrations and examples drawn from the best writers. New York: Thomas Y. Crowell Co.
- ^ Underhill, E. (1911). Mysticism, Meridian, New York.
- ^ Blavatsky, H. P. (1888). The Secret Doctrine. Whitefish, MT: Kessinger Publishing.
- ^ Houghton Mifflin Company. (2004). The American Heritage College Thesaurus. Boston: Houghton Mifflin. Page 530.
- ^ Wright, C. F. (1895). An outline of the principles of modern theosophy. Boston: New England Theosophical Corp.
- ^ Hanegraaff 2006, str. 887; Pasi 2006, str. 1364.
- ^ Strube 2016b, str. 445-450.
- ^ Strube 2016b, str. 13-14.
- ^ a b Hanegraaff 2006, str. 887.
- ^ a b v Pasi 2006, str. 1365.
- ^ Hanegraaff 2006, str. 887; Pasi 2006, str. 1364–1365.
- ^ a b v Faivre 1994, str. 88.
- ^ Hanegraaff 2006, str. 887; Pasi 2006, str. 1365.
- ^ a b v Pasi 2006, str. 1367.
- ^ a b Hanegraaff 2006, str. 887; Pasi 2006, str. 1367.
- ^ Hanegraaff 2006, str. 887–888.
- ^ a b v g Hanegraaff 2006, str. 888.
- ^ Hanegraaff 2006, str. 884.
- ^ Pasi 2006, str. 1364.
Literatura uredi
- Riffard, Pierre A. (1989). Rječnik Ezoterizma. Zagreb: August Cesarec.
- Eliphas Levi (1990). Ritual i dogma visoke magije. Beograd: Esotheria.
- Classen, Albrecht (2017). „Magic in the Middle Ages and the Early Modern Age – Literature, Science, Religion, Philosophy, Music, and Art. An Introduction”. Ur.: Classen, Albrecht. Magic and Magicians in the Middle Ages and the Early Modern Time: The Occult in Pre-Modern Sciences, Medicine, Literature, Religion, and Astrology. Fundamentals of Medieval and Early Modern Culture. 20. Berlin and Boston: De Gruyter. str. 1—108. ISBN 9783110556070. ISSN 1864-3396. doi:10.1515/9783110557725-001.
- Davis, Erik (2015). TechGnosis: Myth, Magic & Mysticism in the Age of Information. North Atlantic Press. ISBN 9781583949306.
- Dummett, Michael (1980). The Game of Tarot. London: Duckworth. ISBN 0-7156-1014-7.
- Faivre, Antoine (1994). Access to Western Esotericism. SUNY Series in Western Esoteric Traditions. Albany, New York: SUNY Press. ISBN 0-7914-2178-3.
- Goodrick-Clarke, Nicholas (2008). The Western Esoteric Traditions: A Historical Introduction. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-532099-2.
- Hanegraaff, Wouter (1996). New Age Religion and Western Culture: Esotericism in the Mirror of Secular Thought. Numen Book Series: Studies in the History of Religions. LXXII. Leiden: Brill Publishers. ISBN 90-04-10695-2.
- Hanegraaff, Wouter (2006). „Occult/Occultism”. Ur.: Wouter Hanegraaff. Dictionary of Gnosis and Western Esotericism. Leiden: Brill Publishers. str. 884—889. ISBN 978-90-04-15231-1.
- Partridge, Christopher (2004). „Occulture”. The Re-Enchantment of the West: Alternative Spiritualities, Sacralization, Popular Culture, and Occulture. 1. London: T&T Clark. str. 62—84. ISBN 0-567-08269-5.
- Partridge, Christopher (2014) [2013]. „Occulture is Ordinary”. Ur.: Asprem, Egil; Granholm, Kennet. Contemporary Esotericism. Abingdon, Oxford: Routledge. str. 113—133. ISBN 978-1-908049-32-2.
- Pasi, Marco (2006). „Occultism”. Ur.: von Stuckrad, Kocku. The Brill Dictionary of Religion. Leiden: Brill Publishers. str. 1364—1368. ISBN 9789004124332. doi:10.1163/1872-5287_bdr_COM_00321.
- Peters, John Durham (2012). Speaking Into the Air: A History of the Idea of Communication. University of Chicago Press. ISBN 9780226922638.
- Sconce, Jeffrey (2000). Haunted Media: Electronic Presence from Telegraphy to Television. Duke University Press. ISBN 9780822325727.
- Strube, Julian (2016a). „Socialist Religion and the Emergence of Occultism: A Genealogical Approach to Socialism and Secularization in 19th-Century France”. Religion. Routledge. 46 (3): 359—388. S2CID 147626697. doi:10.1080/0048721X.2016.1146926.
- Strube, Julian (2016b). Sozialismus, Katholizisimus und Okkultismus im Frankreich des 19. Jahrhunderts - Die Genealogie der Schriften von Eliphas Lévi. Religionsgeschichtliche Versuche und Vorarbeiten. 69. Berlin: De Gruyter. ISBN 978-3-11-047810-5. doi:10.1515/9783110478105.
- Strube, Julian (2017a). „Occultist Identity Formations Between Theosophy and Socialism in fin-de-siècle France”. Numen. Brill Publishers. 64 (5–6): 568—595. doi:10.1163/15685276-12341481.
- Strube, Julian (2017b). „Socialism and Esotericism in July Monarchy France”. History of Religions. University of Chicago Press. 57 (2): 197—221. S2CID 166078608. doi:10.1086/693682.
- Thacker, Eugene (2011). In the Dust of This Planet: Horror of Philosophy (Volume 1). Zero Books. ISBN 9781846946769.
- Forshaw, Peter, "The Occult Middle Ages", in Christopher Partridge (ed.), The Occult World, London: Routledge, 2014 [1]
- Kontou, Tatiana – Wilburn, Sarah (ed.) (2012). The Ashgate Research Companion to Nineteenth-Century Spiritualism and the Occult. Ashgate, Farnham. ISBN 978-0-7546-6912-8
- Partridge, Christopher (ed.), The Occult World, London: Routledge, 2014. ISBN 0415695961
Spoljašnje veze uredi
- University of Exeter Centre for the Study of Esotericism (EXESESO)
- ESSWE European Society for the Study of Western Esotericism, with many links to associated organizations, libraries, scholars etc.
- Joseph H. Peterson, Twilit Grotto: Archives of Western Esoterica (Esoteric Archives: Occult Literature)
- Occult Science and Philosophy of the Renaissance. Online exhibition from the Louisiana State University Libraries Special Collections.
- Occult Science at Rudolf Steiner archive.
Herbermann, Charles, ur. (1913). „Occult Art, Occultism”. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company.
