Ontološki argument

Ontološki argument je filozofski argument koji govori u prilog postojanju Boga. Argumenti ovog tipa obično se odnose na stanje bivstvovanja ili postojanja. Preciznije rečeno, ontološki argumenti se obično formulišu a priori u vezi sa organizacijom univerzuma, pri čemu, ako takva organizaciona struktura postoji, Bog mora da postoji.

Prvi ontološki argument u zapadnohrišćanskoj tradiciji izneo je Anselm Kenterberijski u svom delu Proslogion (lat. Proslogium ili "Diskurs o postojanju Boga"), u kome definiše Boga kao „biće od kog se veće ne može zamisliti“, i tvrdi da takvo biće mora postojati u svačijem umu, čak i onoga koji poriče postojanje Boga. Iz ovoga Anselm zaključuje da ako najveće moguće biće postoji u umu, ono mora postojati i u stvarnosti, jer ako bi postojalo samo u umu, onda mora da je moguće da postoji još veće biće - ono koje postoji i u umu i u stvarnosti. Prema tome, ovo najveće moguće biće mora postojati u stvarnosti.

Od svoje početne formulacije, malo je filozofskih ideja izazvalo toliko interesovanja i diskusija kao ontološki argument. Gotovo svi veliki umovi zapadne filozofije smatrali su ga vrednim pažnje. Francuski filozof iz 17. veka Rene Dekart upotrebio je sličan argument Anselmovom. Dekart je objavio nekoliko varijacija svog argumenta, od kojih se svaki fokusira na ideju da se postojanje Boga može odmah zaključiti iz „jasne i posebne“ ideje o vrhunski savršenom biću. Početkom 18. veka, Gotfrid Lajbnic je proširio Dekartove ideje u pokušaju da dokaže da je „vrhunski savršeno“ biće koherentna ideja. Jedan od novijih ontoloških argumenta potekao je od Kurta Gedela, koji je izneo formalni argument za postojanje Boga. Norman Malkolm je oživeo ontološki argument 1960. godine, kada je u Anselmovom delu pronašao drugi, jači ontološki argument; Alvin Plantinga je osporio ovaj i predložio alternativni argument, zasnovan na modalnoj logici. Takođe su učinjeni i pokušaji da se Anselmov dokaz potvrdi pomoću automatskog dokazivača teorema. Ostali argumenti, u koje spadaju i oni koje su izneli islamski filozofi Mula Sadra i Alama Tabatabai, kategorizovani su kao ontološki.

S obzirom na popularnost ontološkog argumenta, tokom vremena se javljaju i njegove mnogobrojne kritike i zamerke. Prvi kritičar bio je Anselmov savremenik Gaunilo iz Marmutjea. Ukazujući na to da bi se ontološki argument mogao koristiti za dokazivanje postojanja bilo čega, Gaunilo koristi analogiju savršenog ostrva. To je bila prva od mnogih parodija koje su pokušale da pokažu apsurdne posledice ontološkog argumenta. Kasnije je Toma Akvinski odbacio argument na osnovu toga da ljudi ne mogu znati Božju prirodu. Dejvid Hjum je takođe ponudio empirijsku zamerku, kritikujući nedostatak rezonovanja na osnovu dokaza i odbacujući ideju o nužnosti postojanja nečega. Kritika Imanuela Kanta zasniva se na njegovom viđenju premise da je postojanje predikat kao pogrešne, tvrdeći da „postojanje“ ne dodaje ništa (pa ni savršenost) suštini bića. Prema tome, može se zamisliti da „vrhunski savršeno“ biće ne postoji. Konačno, filozofi poput Čarlija Danbar Broda odbacili su koherentnost maksimalno velikog bića, iznoseći mišljenje da su neki atributi veličine nekompatibilni sa drugim, čineći „maksimalno veliko biće“ nekoherentnim.

Savremeni zastupnici ontološkog argumenta su Alvin Plantinga, Juđin Nagasava (Yujin Nagasawa) i Robert Mejdol (Robert Maydole).

Klasifikacija

Tradicionalnu definiciju ontološkog argumenta dao je Imanuel Kant. On je suprotstavio ontološki argument (doslovno svaki argument „koji se bavi bivstvom“) kosmološkim i fizio-teoretskim argumentima. Prema kantovskom gledištu, ontološki argumenti su oni do kojih se dolazi rezonovanjem a priori.

Grejem Opi (Graham Oppy), koji je na drugom mestu izneo da „ne vidi nikakav hitan razlog“ za odstupanje od tradicionalne definicije, definisao je ontološke argumente kao one koji polaze „samo od analitičkih, apriornih i neophodnih premisa“ i zaključuju da Bog postoji. Opi, međutim, priznaje da se ne nalaze sve "tradicionalne karakteristike" ontološkog argumenta (tj. analitičnost, nužnost i prioritet) u svim ontološkim argumentima i u svom delu Ontološki argumenti i verovanje u Boga iz 2007. godine, kaže da bi bolja definicija ontološkog argumenta koristila samo promišljanja koja su „u potpunosti sastavni deo teističkog pogleda na svet“.

Opi je napravio potklasifikaciju ontoloških argumenata, na osnovu osobina njihovih premisa, koristeći sledeće osobine:

• definicionalni: argumenti koji se pozivaju na definicije.
• konceptualni (ili hiperintencionalni): argumenti koji se pozivaju na „posedovanje određenih vrsta ideja ili koncepata“.
• modalni: argumenti koji razmatraju mogućnosti.
• majnongovski: argumenti koji ističu „razliku između različitih kategorija postojanja“.
• iskustveni: argumenti koji koriste ideju o Bogu koji postoji samo za one koji su imali iskustvo s njim.
• mereološki: argumenti koji „koriste... teoriju odnosa celina-deo“.
• višeg poretka: argumenti koji primećuju „da je bilo koji skup svojstava, koji (a) ne uključuje sva svojstva i koji je (b) zatvoren po neophodnosti, verovatno zajednički instanciran“.
• hegelijanski: argumenti Hegela.

Vilijam Lejn Krejg (William Lane Craig) kritikuje Opijevu studiju kao previše nejasnu za korisnu klasifikaciju. Krejg tvrdi da se argument može klasifikovati kao ontološki ako pokušava da zaključi postojanje Boga, zajedno sa drugim neophodnim istinama, iz njegove definicije. On kaže da bi zagovornici ontoloških argumenata tvrdili da, ako neko potpuno razume koncept Boga, onda on mora prihvatiti njegovo postojanje.

Vilijam L. Rou (William L. Rowe) definiše ontološke argumente kao one koji polaze od definicije Boga i, koristeći samo apriorne principe, zaključuju Božje postojanje.

Razvoj

Iako se jedna verzija ontološkog argumenta eksplicitno pojavljuje u spisima starogrčkog filozofa Ksenofana, a varijacije u spisima Parmenida, Platona i neoplatonista, uobičajeno stanovište je da je ontološki argument prvi jasno iskazao i formulisao Anselm Kenterberijski. Neki naučnici tvrde da je islamski filozof Avicena (Ibn Sina) razvio posebnu vrstu ontološkog argumenta pre Anselma, dok drugi sumnjaju u taj stav.

Danijel Dombrovski (Daniel Dombrowski) je označio tri glavne faze u razvoju ovog argumenta, a to su:

1. Anselmova početna eksplicitna formulacija;
2. kritike Kanta i Hjuma iz 18. veka; i
3. identifikovanje drugog ontološkog argumenta u Anselmovom Proslogionu od strane filozofa 20. veka.

Anselm

Anselm Kenterberijski je prvi izneo ontološki argument za postojanje Boga.

Teolog i filozof Anselm Kenterberijski (1033–1109) izneo je ontološki argument u II i III poglavlju svog dela Proslogion. Anselm nije prezentovao argument da bi dokazao postojanje Boga; već je Proslogion bio delo o razmišljanju u kojem je dokumentovao to kako je njemu ideja o Bogu postala očigledna.

U II poglavlju Proslogiona, Anselm definiše Boga kao „biće od kojeg se ne može zamisliti veće“. Iako se Anselmu često pripisuje da je prvi shvatio Boga kao najveće moguće biće, ovu percepciju su zapravo opisali mnogi starogrčki filozofi i ranohrišćanski pisci. On kaže da čak i „budala“ može da razume ovaj koncept, a samo to razumevanje znači da to biće mora postojati u umu. Koncept mora postojati ili samo u našem umu, ili i u našem umu i u stvarnosti. Ako takvo biće postoji samo u našem umu, onda se može zamisliti veće biće - ono koje postoji u umu i u stvarnosti - (ovaj argument se generalno smatra za reductio ad absurdum, jer je dokazano da je viđenje budale nedosledno). Stoga, ako možemo da zamislimo biće od kog se ne može zamisliti ništa veće, ono mora postojati u stvarnosti. Dakle, biće od kog se ne može zamisliti ništa veće, koje je Anselm definisao kao Boga, mora postojati u stvarnosti.

Anselmov argument u poglavlju II može se sažeti na sledeći način:

1. Konceptualna je istina (ili, tako reći, tačno po definiciji) da je Bog biće od kog se ne može zamisliti veće (to jest, najveće moguće biće koje se može zamisliti).
2. Bog postoji kao ideja u umu.
3. Biće koje postoji kao ideja u umu i u stvarnosti je, pod jednakim drugim uslovima, veće od bića koje postoji samo kao ideja.
4. Dakle, ako Bog postoji samo kao ideja, onda možemo zamisliti nešto što je veće od Boga (to jest, najveće moguće biće koje postoji).
5. Ali ne možemo zamisliti nešto što je veće od Boga (jer je kontradikcija pretpostaviti da možemo zamisliti biće veće od najvećeg mogućeg bića koje se može zamisliti.)
6. Dakle, Bog postoji.

U poglavlju III, Anselm iznosi još jedan argument na sličan način:

1. Po definiciji, Bog je biće od kojeg se ne može zamisliti veće.
2. Biće koje nužno postoji u stvarnosti je veće od bića koje ne postoji nužno.
3. Dakle, po definiciji, ako Bog postoji kao ideja u umu, ali ne postoji nužno u stvarnosti, onda možemo zamisliti nešto što je veće od Boga.
4. Ali ne možemo zamisliti nešto što je veće od Boga.
5. Dakle, ako Bog postoji u umu kao ideja, onda Bog nužno postoji u stvarnosti.
6. Bog postoji u umu kao ideja.
7. Prema tome, Bog nužno postoji u stvarnosti.

Ovo sadrži pojam bića za koje se ne može zamisliti da ne postoji. On je tvrdio da ako se nešto može zamisliti da ne postoji, onda se može zamisliti nešto veće. Shodno tome, stvar od koje se ne može zamisliti ništa veće ne može se zamisliti da ne postoji i prema tome mora postojati. Ovo se može čitati kao ponavljanje argumenta iz Poglavlja 2, mada Norman Malkolm veruje da je to drugačiji, jači argument.

Rene Dekart

Francuski filozof Rene Dekart izneo je nekoliko argumenata koji bi se mogli nazvati ontološkim.

Rene Dekart (1596–1650) je izneo niz ontoloških argumenata koji se razlikuju od Anselmove formulacije. Uopšteno govoreći, oni su manje formalno argumenti nego što su prirodna intuicija.

Dekart tvrdi da se postojanje Boga može zaključiti iz njegove prirode, kao što se geometrijske ideje mogu izvesti iz prirode oblika - kao primer je koristio izvođenje veličina uglova u trouglu. Rekao je da je koncept Boga krajnje savršeno biće koje ima sva savršenstva. Čini se da je pretpostavio da je postojanje predikat savršenstva. Dakle, da pojam Boga ne uključuje postojanje, on ne bi bio vrhunski savršen, jer bi mu nedostajalo savršenstvo. Shodno tome, pojam vrhunski savršenog Boga koji ne postoji, tvrdi Dekart, nije razumljiv. Prema tome, prema svojoj prirodi Bog mora postojati.

Baruh Spinoza

U svojoj Etici, Spinoza je napisao odeljak pod naslovom "Tretiranje Boga i onoga što se odnosi na njega", u kom raspravlja o postojanju Boga i onome što Bog jeste. Počinje rečima: „da li postoji Bog, to se, po nama, može dokazati“. Njegov dokaz Boga sledi sličnu strukturu kao Dekartov ontološki argument. Dekart pokušava da dokaže postojanje Boga tvrdeći da „mora postojati neka stvar koja je krajnje dobra, kroz koju sve dobre stvari imaju svoju dobrotu“. Spinozin argument se razlikuje po tome što on ne prelazi direktno sa zamislivosti najvećeg bića na postojanje Boga, već koristi deduktivni argument iz ideje o Bogu. Spinoza kaže da čovekove ideje ne potiču od njega samog, već od neke vrste spoljnog uzroka. Stoga stvari čije karakteristike čovek zna mora da potiču iz nekog prethodnog izvora. Dakle, ako čovek ima ideju o Bogu, onda Bog mora postojati pre ove misli, jer čovek ne može stvoriti ideju o svojoj mašti.

Gotfrid Lajbnic

Nemački filozof Gotfrid Lajbnic pokušao je da dokaže koherentnost „vrhunski savršenog bića“.

Gotfrid Vilhelm Lajbnic je video problem sa Dekartovim ontološkim argumentom u tome što Dekart nije tvrdio koherentnost „krajnje savršenog“ bića. On je izneo da, ukoliko ne može da se pokaže koherentnost krajnje savršenog bića, ontološki argument nije relevantan. Lajbnic je savršenstvo smatrao nemogućim za analiziranje; prema tome, bilo bi nemoguće dokazati da su sva savršenstva nespojiva. Došao je do zaključka da sva savršenstva mogu postojati zajedno u jednom entitetu i da je Dekartov argument i dalje validan.

Mula Sadra

Mula Sadra (1571/2 - 1640) je bio iranski šiitski islamski filozof na kog su uticali raniji muslimanski filozofi poput Avicene i Suhravardija, kao i sufijskog metafizičara Ibn 'Arabija. Sadra je raspravljao o Aviceninim argumentima za postojanje Boga, tvrdeći da oni nisu apriorni. Odbacio je argument na osnovu toga da postojanje prethodi suštini ili da je postojanje ljudi temeljnije od njihove suštine.

Sadra je izneo novi argument, poznat kao Argument pravednika. Ovaj argument pokušava da dokaže postojanje Boga kroz stvarnost postojanja i da zaključi sa predvečnom nužnošću Boga. U ovom argumentu jedna stvar se dokazuje pomoću sebe same, a put je identičan cilju. U drugim argumentima, istina se postiže iz spoljnog izvora, kao npr. iz mogućeg do neophodnog, iz izvornog do večnog porekla, ili iz pokreta do nepomerenog pokretača. U argumentu pravednika ne postoji drugi srednji term osim istine. Njegova verzija ontološkog argumenta može se rezimirati na sledeći način:

1. Postoji postojanje
2. Postojanje je savršenstvo iznad kojeg se nikakvo drugo ne može zamisliti
3. Bog je savršenstvo, a savršenstvo u postojanju
4. Postojanje je jedna i jednostavna stvarnost; nema metafizičkog pluralizma
5. Ta jedna stvarnost stepenuje se po intenzitetu na skali savršenstva (to jest, poricanja čistog monizma).
6. Ta skala mora imati graničnu tačku, tačku najvećeg intenziteta i najvećeg postojanja.
7. Otuda Bog postoji.

Mula Sadra opisuje ovaj argument u svom glavnom delu al-asfar al-arba‘a [četiri putovanja] na sledeći način:

Postojanje je jedinstvena, objektivna i jednostavna stvarnost i ne postoji razlika između njegovih delova, osim u pogledu savršenosti i nesavršenosti, jačine i slabosti... A vrhunac njegovog savršenstva, gde ne postoji ništa savršenije, je njegova nezavisnost od bilo koje druge stvari. Ništa savršenije ne bi moglo da se zamisli, jer svaka nesavršena stvar pripada nekoj drugoj stvari i potrebna joj je ta druga da bi postala savršena. I, kao što je već objašnjeno, savršenstvo je ispred nesavršenosti, stvarnost ispred mogućnosti, a postojanje ispred nepostojanja. Takođe, objašnjeno je da je savršenstvo neke stvari sama ta stvar, a ne neka stvar kao dodatak njoj. Dakle, postojanje je ili nezavisno od drugih ili su mu potrebni drugi. Prvo je Neophodnost, što je čisto postojanje. Ništa nije savršenije od Njega. I u Njemu nema mesta za nepostojanje ili nesavršenost. Ovo drugo nije On i smatra se Njegovim delima i posledicama, a za druge koji nisu On nema opstanka, osim kroz Njega. Jer u stvarnosti postojanja nema nesavršenosti, a nesavršenost se dodaje postojanju samo zbog osobine da bude izazvana, jer je nemoguće da posledica bude identična svom uzroku u smislu postojanja.

Imanuel Kant

Iako je Kant bio kritičan prema Dekartovoj formulaciji ontološkog argumenta, verovao je da je argument ubedljiv kada se pravilno formuliše.

Kantov argument se oslanja na uverenje da sve što je moguće da postoji mora imati osnova za tu mogućnost: drugim rečima, ništa nije moguće samo na osnovu svoje prirode. Stoga zaključuje da se svaka mogućnost mora zasnivati na jednoj nužnosti, koju je identifikovao kao Boga. Kant je u svojim delima pokušao da pokaže da ovo biće poseduje mnoge uobičajene atribute Boga, kao što su svemoć, sveznanje i sveprisutnost.

Iako bi se argument mogao identifikovati kao kosmološki, Kant je smatrao da se njegov dokaz zasniva na razmišljanju, a ne na posmatranju, pa ga je zbog toga identifikovao kao ontološki.

Hegel

Kao odgovor na Kantovo odbacivanje tradicionalne spekulativne filozofije u njegovoj Prvoj kritici i na njegovo odbacivanje ontološkog argumenta, Hegel je kroz svoje radove tokom života ukazivao da je Imanuel Kant pogrešio. Hegel se fokusirao na Kantov čuveni argument 100 dolara. Kant je rekao da je „jedno imati 100 dolara u mislima, a sasvim drugo imati 100 dolara u džepu“. Prema Kantu, možemo zamisliti Boga, ali to ne dokazuje da on postoji.

Hegel je tvrdio da je Kantova formulacija netačna. Pozivao se na Kantovu grešku u svim njegovim glavnim delima od 1807. do 1831. godine. Za Hegela, „Istina je Celina“ (PhG, par. 20). Za Hegela je Istina Geist odnosno Duh, odnosno Bog. Prema tome Bog je Celina Kosmosa, neviđena i viđena. Stoga je Kantova greška bila njegovo upoređivanje konačnog (kontingentnog) entiteta kao što je 100 dolara, sa Beskonačnim (nužnim) Bićem, tj. Celinom.

Kada se na njega gleda kao na Celinu Bića, neviđenog kao i viđenog, a ne samo kao „jedno biće među mnogima“, onda ontološki argument funkcioniše i njegova logička nužnost postaje očigledna, prema Hegelu.

Poslednji ugovor za knjigu koji je Hegel potpisao one godine kada je umro, 1831, bio je za knjigu pod naslovom Predavanja o dokazima za postojanje Boga. Hegel je umro pre nego što je završio knjigu. Ona je trebalo je da ima tri odeljka: (1) Kosmološki argument; (2) Teleološki argument; i (3) Ontološki argument. Hegel je umro pre nego što je započeo 2. i 3. odeljak. Njegovo delo je danas objavljeno kao nepotpuno, a samo deo njegovog kosmološkog argumenta je ostao u potpunosti sačuvan.

Da bi proučili Hegelove ideje o ontološkom argumentu, naučnici su morali da sastave argumente iz različitih pasusa iz njegovih drugih dela. Neki naučnici ukazuju da sva Hegelova filozofija čini ontološki argument.

Kurt Gedel

Matematičar Kurt Gedel je izneo formalni argument za postojanje Boga. Gedel je sačinio ovaj argument, ali je on objavljen tek dugo nakon njegove smrti. On je izneo argument koji je zasnovan na modalnoj logici; koristi koncepciju osobina, da bi na kraju zaključio postojanje Boga.

Definicija 1: x je kao Bog, ako i samo ako x ima kao suštinske osobine one i samo one osobine koje su pozitivne

Definicija 2: A je suština x-a ako i samo ako za svaku osobinu B, x nužno ima B ako i samo ako A obuhvata B

Definicija 3: x nužno postoji ako i samo ako svaka suština x-a nužno ima primer

Aksiom 1: Ako je neka osobina pozitivna, onda njena negacija nije pozitivna

Aksiom 2: Svaka osobina koja je obuhvaćena pozitivnom osobinom, tj. striktno sadržana u njoj, je pozitivna

Aksiom 3: Osobina nalikovanja Bogu je pozitivna

Aksiom 4: Ako je neka osobina pozitivna, onda je nužno pozitivna

Aksiom 5: Nužno postojanje je pozitivno

Aksiom 6: Za bilo koju osobinu P, ako je P pozitivno, onda je biti nužno P pozitivno

Teorema 1: Ako je neka osobina pozitivna, onda je ona dosledna, tj. moguće je da ima primer

Posledica 1: Osobina nalikovanja Bogu je dosledna

Teorema 2: Ako je nešto kao Bog, onda je osobina bogolikosti suština te stvari

Teorema 3: Nužno, osobina nalikovanja Bogu ima svoj primer

Gedel je definisao da „bogolikost“ ima sve pozitivne osobine. Termin „pozitivan“ ostavio je nedefinisan. Izneo je da se on interpretira u estetskom i moralnom smislu, ili alternativno, kao suprotnost privaciji (odsustvu neophodnih kvaliteta u univerzumu). Upozorio je na opasnost tumačenja „pozitivnog“ kao moralno ili estetski „dobrog“ (najveća prednost i najmanji nedostatak), jer to uključuje i negativne karakteristike. Umesto toga, ukazao je da „pozitivno“ treba tumačiti kao savršeno, ili „čisto dobro“, bez negativnih karakteristika.

Gedelove navedene teoreme proizilaze iz aksioma, pa se većina kritika teorije fokusira na te aksiome ili iznete pretpostavke. Opi je tvrdio da Gedel ne daje definiciju „pozitivnih osobina“. On je ukazao da ako te pozitivne osobine čine skup, nema razloga za verovanje da postoji bilo koji takav skup koji je teološki interesantan, ili da postoji samo jedan skup pozitivnih svojstava koji je teološki interesantan.

Modalne verzije ontološkog argumenta

Modalna logika se bavi logikom mogućnosti kao i neophodošću. Pol Openhajmer i Edvard N. Zalta primećuju za Anselmovo 2. poglavlje Proslogiona, da su „mnogi noviji autori ovaj argument protumačili kao modalni“. U frazi „ono od čega ne može da se zamisli ništa veće“, reč „može“ može se protumačiti kao da se odnosi na mogućnost. Pa ipak, autori pišu da „logika samog ontološkog argumenta ne uključuje zaključke zasnovane na ovom modalitetu“. Međutim, postoje novije modalne logičke verzije ontološkog argumenta, a o primeni ove vrste logike na argument, Džejms Frenklin Haris piše:

Počele su da se pojavljuju različite verzije ontološkog argumenta, takozvane „modalne“ verzije, koje izbegavaju deo Anselmovog argumenta koji „tretira postojanje kao predikat“. Modalnologička verzija ovih oblika odbrane ontološkog argumenta je najznačajnije dostignuće.

Hartshorn i Malkolm

Čarls Hartshorn i Norman Malkolm su prvenstveno odgovorni za uvođenje modalnih verzija argumenta u savremenu debatu. Obojica su tvrdili da je Anselm imao dve verzije ontološkog argumenta, od kojih je druga bila modalnologička verzija. Prema Džejmsu Harisu, Malkolm ovu verziju predstavlja na sledeći način:

Ako se to [od čega se ništa veće ne može zamisliti] uopšte može zamisliti, ono mora postojati. Jer niko ko poriče ili sumnja u postojanje bića većeg od onoga koje je nezamislivo, ne poriče niti sumnja da kad bi postojalo, njegovo nepostojanje bi, u stvarnosti ili u umu, bilo nemoguće. Jer u suprotnom ne bi bilo biće veće od onoga koje se ne može zamisliti. Ali što se tiče onoga što se može zamisliti, ali što ne postoji: ako bi postojalo, njegovo nepostojanje u stvarnosti ili u umu bilo bi moguće. Prema tome, ako se biće veće od kojeg se veće ne može zamisliti, može zamisliti, ono mora postojati.

Hartshorn kaže da je za Anselma „nužno postojanje superiorniji način postojanja u odnosu na obično, kontingentno postojanje i da je obično, kontingentno postojanje defekt“. Hartshorn smatra da su se i Hjum i Kant fokusirali samo na to da li je ono što postoji veće od onoga što ne postoji. Međutim, „Anselmova poenta je da je ono što postoji i što ne može da ne postoji, veće od onoga što postoji a ne može da postoji“. Ovim se izbegava pitanje da li je postojanje predikat ili nije.

Osvrćući se na dva ontološka argumenta koja je Anselm predložio u poglavljima 2 i 3 svog Proslogiona, Malkolm je podržao Kantovu kritiku Anselmovog argumenta u poglavlju 2: da postojanje ne može biti savršenstvo nečega. Međutim, identifikovao je ono što vidi kao drugi ontološki argument u 3. poglavlju koji nije podložan takvoj kritici.

U drugom Anselmovom argumentu Malkolm je video dve ključne tačke: prvo, da je biće čije je nepostojanje logički nemoguće veće od bića čije je nepostojanje logički moguće, i drugo, da je Bog biće „od koga se veće ne može zamisliti“. Malkolm je podržao tu definiciju Boga i ukazao da ona čini Božje postojanje logički nužno istinitim iskazom (na isti način na koji je iskaz „kvadrat ima četiri strane“ logički nužno tačan). Stoga, odbacujući ideju da je postojanje samo po sebi savršenstvo, Malkolm tvrdi da je nužno postojanje savršenstvo. To je, kako tvrdi, dokazalo postojanje nenadmašno velikog nužnog bića.

Džordan Sobel piše da je Malkolm pogrešno pretpostavio da se argument koji izlaže može u potpunosti naći u 3. poglavlju Proslogiona. „Anselm u Proslogionu III nije nameravao da da nezavisni argument za postojanje Boga, već da se nadoveže na argument iz Proslogiona II“.

Alvin Plantinga

Alvin Plantinga je kritikovao Malkolmove i Hartshornove ontološke argumente i predložio sopstvenu varijaciju.

Hrišćanski analitički filozof Alvin Plantinga kritikuje Malkolmove i Hartshornove argumente i nudi alternativu. On tvrdi da, ako Malkolm dokazuje nužno postojanje najvećeg mogućeg bića, iz toga sledi da postoji biće koje postoji u svim svetovima čija veličina u nekim svetovima nije prevaziđena. To, kako tvrdi, ne pokazuje da takvo biće ima neprevaziđenu veličinu u ovom svetu.

U pokušaju da reši ovaj problem, Plantinga pravi razliku između „veličine“ i „izvrsnosti“. Izvrsnost bića u određenom svetu zavisi samo od njegovih svojstava u tom svetu; a veličina bića zavisi od njegovih svojstava u svim svetovima. Stoga, najveće moguće biće mora imati maksimalnu izvrsnost u svakom mogućem svetu. Plantinga je zatim preformulisao Malkolmov argument koristeći koncept „maksimalne veličine“. On tvrdi da je moguće da postoji biće sa maksimalnom veličinom, pa tako biće sa maksimalnom veličinom postoji u mogućem svetu. Ako je to slučaj, onda biće sa maksimalnom veličinom postoji u svakom svetu, a samim tim i u ovom.

Ostale formulacije

Romanopisac i filozof Ajris Merdok formulisala je verziju ontološkog argumenta u svojoj knjizi Metafizika kao vodič za moral. Iako je smatrala da je njena verzija argumenta superiornija, ipak je pohvalila Dekartovu formulaciju. Ona je svoj argument formulisala na sledeći način:

Ne postoji ubedljiv „dokaz“ za postojanje Boga, osim nekog oblika ontološkog dokaza, „dokaza“ uzgred koji verovatno dobija na značaju u teologiji kao rezultat nedavne „demitologizacije“. Međutim, ako se pažljivo razmotri, vidi se da ontološki dokaz nije baš dokaz već pre jasna izjava vere (često se priznaje kao prikladna samo za one koji su već ubeđeni), a koja se može samouvereno iskazati samo na osnovu određene količine iskustva. Ova izjava bi se mogla formulisati na razne načine. Želja za Bogom će sigurno dobiti odgovor. Moje poimanje Boga sadrži sigurnost u njegovu sopstvenu stvarnost. Bog je predmet ljubavi koji potpuno isključuje sumnju i relativizam. Takvi nejasni iskazi, naravno, ne bi naišli na velike simpatije analitičkih filozofa, koji bi njihov sadržaj podelili između psiholoških činjenica i metafizičkih besmislica.

Drugim rečima, ateisti mogu da prigovore na takav argument samo na osnovu toga što se oslanjaju na metodologiju a priori. Njene formulacije se oslanjaju na ljudske veze Boga i čoveka i na ono što takva vera čini ljudima.

Kritike i prigovori

Gaunilo

Jedan od najranijih zabeleženih prigovora na Anselmov argument izneo je jedan od njegovih savremenika, Gaunilo iz Marmutjea. On poziva čitaoca da zamisli ostrvo koje je „izvrsnije“ od bilo kog drugog ostrva i kaže da, prema Anselmovom dokazu, to ostrvo mora nužno postojati, s obzirom da će ostrvo koje postoji biti izvrsnije. Gaunilova kritika ne pokazuje eksplicitno grešku u Anselmovom argumentu, već tvrdi da ako je Anselmov argument ispravan, onda bi bili ispravni i mnogi drugi argumenti istog logičkog oblika koji ne mogu biti prihvaćeni. Gaunilo je ponudio još jednu kritiku Anselmovog ontološkog argumenta, tvrdeći da se ideja Boga ne može zamisliti, kao što je Anselm tvrdio. On tvrdi da će mnogi teisti prihvatiti da Bog po prirodi ne može biti u potpunosti spoznat. Prema tome, ako ljudi ne mogu u potpunosti zamisliti Boga, ontološki argument ne funkcioniše.

Anselm je odgovorio na Gaunilovu kritiku tvrdeći da je argument primenljiv samo na koncepte sa nužnim postojanjem. Tvrdio je da samo biće koje nužno postoji može ispuniti zadatak "onoga od čega se ništa veće ne može zamisliti". Osim toga, kontingentni objekat, kao što je ostrvo, uvek se može poboljšati i tako nikada ne može dostići stanje savršenstva. Iz tog razloga, Anselm je odbacio svaki argument koji se ne odnosi na biće sa nužnim postojanjem.

Pojavljuju se i druge parodije, uključujući korolarije postojanja đavola, korolarije nepostojanja đavola i korolarije krajnjeg nepostojanja đavola. Korolarija postojanja đavola kaže da biće od kog se ne može zamisliti ništa gore postoji u umu (ponekad se koristi termin "manje" umesto "gore"). Koristeći Anselmov logički oblik, ova parodija tvrdi da ako on postoji u umu, gore biće će biti ono koje postoji u stvarnosti; dakle, takvo biće postoji. Korolarija nepostojanja đavola je slična, ali ona tvrdi da bi gore biće bilo ono koje u stvarnosti ne postoji, pa prema tome ono ni ne postoji. Korolarija krajnjeg nepostojanja đavola kaže da bi gore biće bilo ono koje ne postoji u shvatanju, pa tako takvo biće ne postoji ni u stvarnosti ni u umu. Timoti Čembers tvrdi da je korolarija postojanja đavola jača od Gaunilovog prigovora, jer odoleva prigovorima koji mogu nadvladati Gaunilovu parodiju. On takođe tvrdi da je korolarija nepostojanja đavola snažan prigovor, jer „osigurava“ korolariju nepostojanja đavola koja „preti samim temeljima Anselmovog argumenta“.

Toma Akvinski

Toma Akvinski je, navodeći pet dokaza o postojanju Boga u svom delu Summa Theologica, prigovorio Anselmovom argumentu. On kaže da ljudi ne mogu znati prirodu Boga i prema tome ga ne mogu zamisliti na način na koji to predlaže Anselm. Ontološki argument bio bi značajan samo onome ko potpuno razume suštinu Boga. Akvinski je obrazložio da, pošto samo Bog može u potpunosti znati Njegovu suštinu, samo On bi mogao da upotrebi ovaj argument. Njegovo odbacivanje ontološkog argumenta navelo je i druge katoličke teologe da ga odbace.

Dejvid Hjum

Dejvid Hjum je smatrao da ontološki argument nije moguć.

Škotski filozof i empiričar Dejvid Hjum tvrdio je da se nikakvo postojanje ne može dokazati samo apriornim obrazloženjem. U Dijalozima o prirodnoj religiji, njegov lik Kleant predlaže kritiku:

... očigledan je apsurd u pokušaju da se dokaže činjenica ili da se ona dokaže bilo kojim argumentima „a priori“. Ništa nije dokazivo, osim ako njegova suprotnost ne podrazumeva kontradikciju. Ništa što je izrazito zamislivo ne podrazumeva kontradikciju. Šta god da zamislimo kao postojeće, možemo ga zamisliti i kao nepostojeće. Stoga ne postoji biće čije nepostojanje podrazumeva kontradikciju. Prema tome, ne postoji biće čije je postojanje dokazivo.

Hjum takođe kaže da, pošto nemamo apstraktnu ideju postojanja (osim kao deo naših ideja o drugim objektima), ne možemo tvrditi da ideja Boga podrazumeva njegovo postojanje. On tvrdi da kako god da zamišljamo Boga, možemo zamisliti samo njegovo postojanje ili nepostojanje. Verovao je da postojanje nije osobina (niti savršenstvo), tako da potpuno savršeno biće ne mora postojati. Stoga je tvrdio da nije kontradikcija poricati Božje postojanje. Iako je ova kritika usmerena protiv kosmološkog argumenta, sličnog onom koji je izneo Semujel Klark u svom prvom Bojlovom predavanju, primenjena je i na ontološke argumente.

Imanuel Kant

Imanuel Kant je izneo stav da postojanje nije predikat.

Imanuel Kant je izneo uticajnu kritiku ontološkog argumenta u svojoj Kritici čistog uma. Njegova kritika je prvenstveno upućena Dekartu, ali takođe napada i Lajbnica. Oblikuje je njegova centralna distinkcija između analitičkih i sintetičkih propozicija. U analitičkoj propoziciji, koncept predikata je sadržan u njegovom konceptu subjekta; u sintetičkoj propoziciji, koncept predikata nije sadržan u njegovom konceptu subjekta.

Kant dovodi u pitanje razumljivost koncepta nužnog bića. On razmatra primere nužnih propozicija, poput „trougao ima tri ugla“, i odbacuje prenos ove logike na postojanje Boga. Prvo, on tvrdi da su takve nužne propozicije nužno tačne samo ako takvo biće postoji: ako trougao postoji, on mora imati tri ugla. Nužna propozicija, kako tvrdi, ne čini postojanje trougla nužnim. Stoga tvrdi da, ako se postavi propozicija „X postoji“, sledi da ako X postoji, ono postoji nužno; to ne znači da X postoji u stvarnosti. Drugo, on tvrdi da kontradikcije nastaju samo onda kada su subjekat i predikat iskazani i, prema tome, sud o nepostojanju ne može biti kontradikcija, jer negira predikat.

Kant zatim tvrdi da izjava „Bog postoji“ mora biti analitička ili sintetička - predikat mora biti unutar subjekta ili izvan njega. Ako je propozicija analitička, onakva kakvu pretpostavlja ontološki argument, izjava bi bila istinita samo zbog značenja datog rečima. Kant tvrdi da je ovo samo tautologija i da ne može ništa reći o stvarnosti. Međutim, ako je izjava sintetička, ontološki argument ne funkcioniše, jer postojanje Boga nije obuhvaćeno definicijom Boga (i, prema tome, potrebno je pronaći dokaze za njegovo postojanje).

Kant dalje piše: „"biti" očigledno nije pravi predikat“ i ne može biti deo koncepta nečega. Predlaže da postojanje nije predikat niti kvalitet. To je zato što postojanje ne dodaje ništa suštini bića, već samo ukazuje na pojavljivanje tog bića u stvarnosti. On kaže da uzimajući subjekat Boga sa svim svojim predikatima, a zatim tvrdeći da Bog postoji, „ne dodajem novi predikat u koncepciju Boga“. Kant tvrdi da ontološki argument funkcioniše samo ako je postojanje predikat; ako to nije, on tvrdi da je ontološki argument poništen, jer je tada zamislivo da potpuno savršeno biće ne postoji.

Pored toga, Kant tvrdi da pojam Boga nije posebno određen; već je on „objekat čiste misli“. On tvrdi da Bog postoji izvan područja iskustva i prirode. Budući da Boga ne možemo iskusiti iskustvom, Kant tvrdi da je nemoguće znati kako bismo proverili Božje postojanje. To je u suprotnosti sa materijalnim konceptima, koji se mogu proveriti pomoću čula.

Daglas Gasking

Australijski filozof Daglas Gasking (1911–1994) razvio je verziju ontološkog argumenta koja je trebalo da dokaže nepostojanje Boga. Ovaj argument nije zamišljen da bude ozbiljan, već je njegova svrha bila da ilustruje probleme koje je Gasking video u ontološkom argumentu.

Gasking kaže da je stvaranje sveta najveličanstvenije dostignuće koje se može zamisliti. Zasluga takvog dostignuća je proizvod njegovog kvaliteta i nesposobnosti tvorca: što je veća nesposobnost tvorca, to je dostignuće impresivnije. Nepostojanje bi, tvrdi Gasking, bilo najveći hendikep. Stoga, ako je univerzum proizvod postojećeg tvorca, mogli bismo zamisliti veće biće - ono koje ne postoji. Nepostojeći tvorac je veći od onoga koji postoji, tako da Bog ne postoji. Gaskingov predlog da bi najveća nesposobnost bila nepostojanje odgovor je na Anselmovu pretpostavku da je postojanje predikat i savršenstvo. Gasking koristi ovu logiku da pretpostavi da nepostojanje mora biti nesposobnost.

Grejem Opi je kritikovao ovaj argument, posmatrajući ga kao slabu parodiju na ontološki argument. Naveo je da, iako se može prihvatiti da bi bilo veće postignuće za nepostojećeg nego za postojećeg tvorca da stvori nešto, nema razloga za pretpostavku da bi nepostojeći tvorac bio veće biće. Nastavio je tvrdnjom da nema razloga da se na stvaranje sveta gleda kao na „najveličanstvenije dostignuće koje se može zamisliti“. Na kraju, naveo je da je možda nezamislivo da nepostojeće biće uopšte nešto stvori.

Literatura

• Davis, Stephen T. (1997). God, reason and theistic proofs. Edinburgh University Press. str. 27—28. ISBN 978-0-7486-0799-0. 
• Sobel, Jorden Howard (2004). Logic and theism: arguments for and against beliefs in God. Cambridge University Press. str. 81—82. ISBN 978-0-521-82607-5. 
• McGrath, Alister E. (1999). Science & religion: an introduction. Wiley-Blackwell. str. 89–91. ISBN 978-0-631-20842-6. 
• Smart, Ninian (1969). Philosophers and religious truth. S.C.M. Press. str. 76. ISBN 9780334012580. Pristupljeno 2012-01-04. 
• Freddoso, Alfred J. (1983). The Existence and Nature of God: The Ontological Argument. University of Notre Dame Press. 
• Gracia, Jorge J. E.; Gregory M. Reichberg; Bernard N. Schumacher (2003). The Classics of Western Philosophy: A Reader's Guide. Blackwell Publishing. ISBN 978-0-631-23611-5. 
• Harris, FH. (2002). Analytic Philosophy of Religion. Springer Science & Business Media. str. 105. ISBN 9781402005305. 
• Hartshorne, Charles (1962). The Logic of Perfection. LaSalle, Il.: Open Court. 
• Jori, Alberto (jun 2002). „Die Paradoxien des menschlichen Selbstbewusstseins und die notwendige Existenz Gottes — Zu 'Cogitatio' und 'Intellectus' im Streit zwischen Anselm und Gaunilo”. Ur.: Viola, C.; Kormos, J. Rationality from Saint Augustine to Saint Anselm. Proceedings of the International Anselm Conference — Piliscsaba (Hungary) 20–23. Piliscsaba (2005). str. 197—210. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Leaman, Oliver; Groff, Peter S. (2007). Islamic Philosophy A-Z. Edinburgh University Press. ISBN 978-0-7486-2089-0. 
• Logan, Ian (2009). Reading Anselm's Proslogion: The History of Anselm's Argument and its Significance Today. Ashgate. ISBN 978-0-7546-6123-8. 
• Malcolm, Norman (1960). „Anselm's Ontological Arguments”. Ur.: John Hick. The Existence of God (Problems of Philosophy). Philosophical Review. 69. Macmillan. ISBN 978-0-02-085450-0.  and in Knowledge and Certainty: Essays and Lectures by Norman Malcolm, Cornell University Press). 1975. ISBN 0-8014-9154-1.
• Oppy, Graham (1996). Ontological Arguments and Belief in God. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-03900-0. 
• Oppy, Graham (2007). Ontological Arguments and Belief in God. Cambridge University Press. str. 122—123. ISBN 978-0-521-03900-0. 
• Plantinga, Alvin, ur. (1965). The Ontological Argument from St. Anselm to Contemporary Philosophers. Garden City, NY: Doubleday. 
• Plantinga, Alvin (1977). God, Freedom and Evil. Grand Rapids, Michigan: Eerdmans. str. 85–112. 
• Plantinga, Alvin (1998). Sennett, James F, ur. The analytic theist: an Alvin Plantinga reader. Wm. B. Eerdmans Publishing. ISBN 978-0-8028-4229-9. 
• Szatkowski, Miroslaw, ur. (2012). Ontological Proofs Today. Ontos Verlag. ISBN 978-0-8028-4229-9. 
• Zagzebski, Linda Trinkaus (2007). Philosophy of religion: an historical introduction. Wiley-Blackwell. str. 48. ISBN 978-1-4051-1872-9. 

Spoljašnje veze

• Oppy, Graham. „Ontological Arguments”. Ur.: Zalta, Edward N. Stanford Encyclopedia of Philosophy. 
• Nolan, Lawrence. „Descartes' Ontological argument”. Ur.: Zalta, Edward N. Stanford Encyclopedia of Philosophy. 
• Himma, Kenneth E. „Anselm: Ontological Arguments for God's Existence”. Internet Encyclopedia of Philosophy. 
• History of the Ontological Argument with an annotated bibliography
• Medieval Sourcebook: Gaunilo: In Behalf of the Fool, and Anselm's Reply Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. novembar 2014)
• Medieval Sourcebook: Philosophers' Criticisms of Anselm's Ontological Argument for the Being of God Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. septembar 2012)
• Paul E. Oppenheimer & Edward N. Zalta, "On the Logic of the Ontological Argument" from James Tomberlin ed. Philosophical Perspectives 5: The Philosophy of Religion. Atascadero: Ridgeview. 1991. pp. 509–529. 
• Gregory S. Neal, "Anselm's Ontological Argument For the Existence of God" from Grace Incarnate (1990)
• Maciej Nowicki, "Anselm and Russell" Logic and Logical Philosophy (2006) 15:355-368.
• Brown, Paterson. "Professor Malcolm on Anselm's Ontological Arguments", Analysis, 1961.