Opažanje
Opažanje ili percepcija je psihološki proces putem kojeg čovek dobija informacije o spoljašnjem svetu ili o sopstvenom telu, odnosno putem kojeg nastaje saznanje.[1]Percepcija je jedna od osnovnih kognitivnih funkcija koja predstavlja složen i aktivan proces traženja, odabiranja, primanja, obrade, organizovanja i tumačenja raznovrsnih draži koje deluju na čula i nervni sistem.[2] Opažanje je važan psihički proces na osnovu kojeg organizam neposredno upoznaje važna svojstva pojava i predmeta u stvarnosti. Opažanje nije prosto i pasivno odražavanje stvarnosti, već uključuje povezivanje čulnih podataka sa ranijim iskustvom, njihovo kategorisanje i pridavanje značenja. Opažanje je proces sticanja, tumačenja, odabira i organizacije senzornih informacija izazvanim čulnim nadražajima.[3][4] Različite metode proučavanja percepcije se prostiru od u osnovi bioloških ili psiholoških pristupa, i psiholoških pristupa preko misaonih eksperimenata u filozofiji uma. Suprotno: apercepcija...
Opažanje je saznanje spoljašnje sredine posredstvom čula; elementi tog saznanja su oset ili osećaj (prost čulni podatak koje se odnosi na samo jednu osobinu predmeta) i opažaj (znanje o tim prostim čulnim podacima koje se odnosi na predmet u celini). Odraslom čoveku su oseti dati u okviru opažaja i samo bebe imaju proste, neuređene čulne podatke.
Oseti uredi
Oset je izolovana informacija o jednoj osobini, a opažaj je informacija o jednoj celoj osobini. Opažaj predstavlja skup oseta.[1]
Draž --> receptor (senzitivni nerv) --> senzorna zona--> doživljaj draži (oset). Više ovakvih oseta čine opažaj.
Vrste draži: adekvatne (one koje možemo odrediti svojim čulima tj. za koje postoje čulni organi) i neadekvatne (draži za koje se u toku evolucije nisu razvili čulni organi). Donji prag draži je najmanja jačina draži koja je potrebna da bi se imao i najmanji osećaj. Diferencijalni prag ili prag razlike je najmanja promena u stimulaciji koja dovodi do promene u senzaciji. Gornji ili maksimalni prag je stimulacija kod koje sa svakim daljim povećanjem draženja nema promene u senzaciji.
Nastanak opažaja uredi
Postoje dva shvatanja o nastanku opažaja.
- Strukturalističko - opažaj je prost zbir oseta
- Geštalt - opažaj nije prost zbir oseta već predstavlja organizaciju draži u opažaje.
Organizacija se vrši po određenim pravilima:
- Zakon blizine - Postoji težnja da se prostorno i vremenski bliske draži opažaju kao celine.
- Zakon simetrije - Postoji težnja da se slične draži organizuju u jednu celinu.
- Zakon kontinuiteta ili zajedničke sudbine - Grupa tačaka na preseku prave i krive linije ne opaža kao jedna celina, već kao delovi linija koje se presecaju.
Organizacija opažaja uredi
Osnova percepcije jeste organizacija podataka iz čula. Te procese proučava grana psihologije zvana geštaltizam. Ljudski mozak često mnoštvo objekata deli u grupe, i to po raznim načelima. Najpoznatija su načela bliskosti (objekti koji su bliže bit će u jednoj grupi), sličnosti (slični će objekti tvoriti jednu grupu) i zatvaranja (mozak će automatski zatvoriti „rupe” da bi percipirao poznati oblik).
Perceptivna konstantnost omogućava ljudima da neki predmet percipiraju baš kao taj predmet iz kojeg god ugla i iz koje god udaljenosti ga gledali (vidimo jabuku, telefon, CD itd.). Da nema perceptivne konstantnosti, jedan bi predmet mogao biti percipiran kao beskonačno mnogo različitih predmeta (osoba kruži oko stolice i uvek nanovo vidi novi predmet).
Odvajanje figure od pozadine uredi
U svakodnevnom je životu vrlo važno razlikovati figuru od pozadine, odnosno znati što je objekt koji se gleda, a što je njegova okolina. Sa strane je prikazana slika kod koje je to nemoguće razlikovati: moguće je videti belu vazu na crnoj podlozi ili dva crna lica iz profila na beloj pozadini. Međutim, gotovo je nemoguće videti oba istovremeno (dva lica između kojih je vaza). Treba napomenuti da je isti mehanizam vrlo čest kod auditornih podražaja, odnosno kad se mora razlikovati govor od okolne buke (vidi kontinuitet prekinutog tona).
Percepcija dubine uredi
Postoji više znakova pomoću kojih ljudski mozak određuje udaljenost različitih predmeta.
Binokularni su znakovi oni koji u svojoj osnovi imaju činjenicu da ljudi poseduju dva oka. Osnova trodimenzionalnog vida jeste različitost slika na mrežnjači (vidi stereoskopija). Zbog različitog položaja ljudskih očiju, svako oko gleda svet iz drugog ugla, te se na mrežnjači stvaraju dve različite slike. Mozak iz tih podataka „shvati” koji su objekti bliže a koji dalje, te ljudi percipiraju svet trodimenzionalno. Osim različitosti slika na mrežnjači, mozak za percipiranje dubine koristi i konvergenciju očiju. Kad se gleda u neki predmet, oba su oka usmerena u istu tačku. Što je predmet bliže, oči gledaju više unakrsno, odnosno primaknute su bliže jedna drugom.
Monokularni znakovi su oni pomoću kojih se može percipirati dubina i kad se zažmiri na jedno oko. Jedan od načina jeste uspoređivanje relativne veličine raznih objekata te zaključivanje uz pomoć iskustva. Ako se vidi kuća kraj planine koja je prividno iste veličine kao i kuća, zaključiće se da je planina vrlo daleko, jer se iz iskustva zna da je nemoguće da planina bude tako mala, ili da kuća bude tako velika. Ako jedan objekt prekriva drugi, zna se da je on ispred, odnosno da je vrlo mala verovatnoća da je onaj drugi objekt na neki način odrezan baš tako da se kroz taj deo vidi onaj prvi objekt. Na slici sa strane se vidi Dionu kako prekriva Reju.
Linearna perspektiva koristi prividno spajanje paralelnih pravaca u jednoj tački u daljini (vidi pogrešne percepcije veličine i oblika). Promene vida kod kretanja promatrača. Kad se promatrač gledajući u neke udaljene statične objekte kreće, ugao između njih se menja te promatrač može da shvatiti odnos između objekata.
Atmosferska perspektiva - vrlo udaljeni predmeti su često (zavisno o atmosferskih prilika) zamućeni i plavkasti. Mozak to koristi kako bi lakše ustanovio udaljenost predmeta. I tu se pretežno radi o iskustvu.
Perceptivne varke uredi
Perceptivne varke (ili iluzije) su „krivo” percipirane pojave koje često mogu biti zbunjujuće. Najčešće su optičke iluzije, ali je razlika u tome što optičke varke uključuju samo pojave koje percipiraju oči, a perceptivne uključuju sve pojave koje percipiramo (na bilo koji način). Neke su perceptivne varke uzrokovane nesavršenošću naših čula (tromost oka, na primer), a neke radom našeg mozga.
Čula uredi
Čula su delovi organizma koji snimaju i sprovode određeni tip informacija do nekog centra u mozgu. Dugo se smatralo da postoji samo pet čula (vid, sluh, miris, ukus i dodir). Ova Aristotelova podela se odnosi samo na spoljašnja čula. Samo u koži postoje receptori za četiri čula: dodir, bol, toplo i hladno. Postoji i čulo koje čoveku govori o osetljivosti njegovih unutrašnjih organa (cenestezija) i onih za kinestetiku/pokrete (kinestezija), za ravnotežu... Može se reći da u organizmu postoji najmanje 11 različitih čula.
Čula se sastoje od receptora, odnosno od ćelija koje primaju informacije, senzornih nerava (nervnih ćelija koje sprovode informaciju do mozga) u kome se informacije dalje obrađuju. Informacije koje receptori registruju su promene u svetu oko čoveka ili u čoveku, koje se nazivaju draži. Draži su bilo koje promene koje aktiviraju receptore. Promene u nervu koju draž izazove se naziva nadražaj.[1]
Tokom evolucije, ljudska čula su se specijalizovala za draži koje se zovu adekvatne draži. Adekvatna draž vida je svetlost. Ukoliko se čovek udari po oku, videće svetalce, što je rezultat mehaničke, koja je u ovom slučaju neadekvatna draž. Neke adekvatne draži se ne registruju. Takve draži nisu dovoljno jake da bi aktivirale receptore i one su ispod donjeg praga. Kada neka draž pređe gornji prag i previše se pojača, takođe će prestati da se opaža.[1]
Čula u koži uredi
Jedan deo čula nalazi se u koži i to su čulo dodira, bola, za toplo i hladno. Ova četiri čula imaju različite receptore i različiti delovi kože "snimaju" ove informacije, pa se zbog toga na jednom delu kože ne oseća hladno, a na drugom bol.
Funkcija dodira jeste da sakupi informacije o predmetima koje čovek hvata, da li je predmet oštar, gladak... Druga i veoma važna funkcija jeste da se ispoljava u socijalnim odnosima. Čoveku prija zagrljaj, dodir drage osobe, kućnog ljubimca... Receptori koji reaguju na promene u temperaturi govore čoveku o toploti i hladnoći. Ovi receptori reaguju na to da li je neka draž toplija ili hladnija od trenutne temperature nekog dela kože, koji se zove fiziološka nula. Jedna grupa receptora reaguje na jaka draženja ili na povredu tkiva i obaveštava čoveka o bolu. Funkcija bola jeste da čoveka obavesti o potencijalnom većem oštećenju ili o samom oštećenju tkiva.[1]Funkcija bola je opstanak i zdravlje čoveka.
Čulo kinestetike i ravnoteže uredi
Zahvaljujući tome što u svakom delu tela postoji neki receptor koji šalje informaciju centru u mozgu, čovek zna gde mu se svaki deo tela nalazi. Ti receptori se nalaze u mišićima i tetivama i šalju kinestetske informacije, odnosno obaveštavaju nas o pokretu i položaju, pre svega ruku i nogu.
Jedna grupa receptora se nalazi pored čula sluha i izveštava čoveka o položaju čitavog tela, odnosno o ravnoteži i pokretima celog tela. Ovo čulo se naziva vestibularni sistem.[1]
Čulo mirisa i ukusa uredi
Miris i ukus imaju zajedničku funkciju i to je analiza hrane. Ova čula su važna za opstanak, da slučajno čovek ne bi pojeo nešto pokvareno ili otrovno. Osnovnih ukusa ima pet: kiselo, slano, gorko, slatko i umami. Umami je ukus sličan ukusu pečenja. Svi ostali ukusi su kombinacija osnovnih. Osećaj ljutog jeste zapravo iritacija čula, odnosno prejako draženje svih receptora ukusa, zbog čega ga prate osećaji peckanja, a ponekad i bola.[1]
Opažanje u filozofiji uredi
Avgustin uredi
Avgustin navodi primer vesla u vodi, koje izgleda polomljeno, i koje skeptici koriste kao argument da nas čula varaju. On, naprotiv, kaže da puka pojava slomljenog vesla nije varka, jer „kada bi mi ono izgledalo pravo, onda sa mojim očima nešto ne bi bilo u redu.”[6] Avgustin smatra da nas čula niti lažu niti obmanjuju, iako mi možemo da se prevarimo u prosuđivanju da stvari postoje objektivno na isti način na koji se pojavljuju.[6]
Dekart uredi
Rene Dekart započinjući kritiku svoga dosadašnjeg znanja, kaže:
Što god sam dosad primio kao najistinitije, primio sam od čula ili čulima; otkrio sam međutim da ona pokatkad varaju, a razboritost nalaže da se nikada u celosti ne pouzdajemo u one koji nas makar i samo jednom prevariše.[7]
Berkli uredi
Prema Berkliju, opažanje u svesti zapravo daje postojanje stvarima:
I pored beskrajne raznovrsnosti ideja ili objekata saznanja postoji i nešto što ih saznaje ili opaža i što na njima vrši različite operacije, kao što su htenje, zamišljanje, zapamćivanje, itd. Ovo opažajuće, aktivno biće je ono što ja nazivam umom, duhom, dušom ili svojim ja. Tim rečima ja ne označavam nijednu od svojih ideja, već nešto potpuno različito od njih, nešto u čemu one postoje ili, što je isto, čime su one opažene; jer, postojanje jedne ideje sastoji se u tome da je opažena.[8]:str. 36–47
— Džordž Berkli
On dalje tvrdi da stvari ne mogu postojati izvan uma, tvrdeći da je biti nemislećih stvari opaženost:
Za sto na kome pišem ja kažem da postoji; drugim rečima, ja ga vidim i osećam: i kada bi bio izvan svoje radne sobe rekao bi da postoji – misleći time da kada bih bio u radnoj sobi mogao bih da ga opazim ili da ga neki drugi duh sada zaista opaža. Neki se miris širio, to jest, mi smo ga osetili; neki je zvuk odjeknuo, to jest, mi smo nešto čuli; nešto je bilo obojeno ili uobličeno i to smo opazili vidom ili dodirom. To je sve što ja mogu da razumem pod ovim i sličnim izrazima. Jer, potpuno mi je nerazumljivo ono što se govori o apsolutnom postojanju nemislećih stvari, bez obzira da li su opažene ili ne.... one ni na koji način ne bi mogle postojati izvan uma.[8]:str. 36–47
Džordž Berkli, poput drugih filozofa, uviđa da nam čula daju znanje jedino o našim osećajima, idejama ili opažajima, ali nas ne obaveštavaju o postojanju neopaženih stvari izvan svesti. Dakle, ako imamo bilo kakvo znanje o spoljnim stvarima njega nam mora dati razum. Ali, za razliku od drugih filozofa, Berkli ne vidi razlog da verujemo u postojanje tela izvan svesti. Jer, ne postoji neka nužna veza između pretpostavke spoljnih tela i naših ideja.:str. 48–50 Ono što se dešava u snovima, bunilu i slično, neosporno potvrđuje da je moguće da budemo pod uticajem idejama bez ikakvih spoljašnjih tela. Otuda je očigledno da pretpostavka o spoljašnjim telima nije neophodna za njihov nastanak.:str. 48–50 Međutim, ima razlike između čulnih ideja i ideja mašte. Čulne ideje su jače, življe i razgovetnije. One, takođe, poseduju postojanost, red i povezanost i nisu izazvane nasumce, već u pravilnim nizovima ili serijama, „čiji izvanredan spoj dovoljno svedoči o mudrosti i blagonaklonosti njihovog tvorca”.:str. 55
Hjum uredi
Filozof David Hjum je zaključio da mnenje o trajnom i zasebnom postojanju predmeta ne podstiče isključivo od opažaja, koji su razdvojeni i isprekidani, već um to zamišlja na osnovu postojanosti njihove pojave.[9]
Kant uredi
Kant smatra da kada se od opažaja odvoji sve što mu razum i osećaj pridodaju, ipak ostaju prostornost i oblik, koji pripadaju „čistom opažaju” i nalaze se u duši а приори.:str. 62 Prema Kantu, kao principi saznanja a priori postoje dve forme čulnog opažanja, prostor i vreme.:str. 63
Prostor je nužna predstava apriori koja čini osnov svih spoljašnjih opažaja. Nikada se ne može stvoriti predstava o tome da ne postoji prostor, premda se sasvim lepo može zamisliti da se u njemu ne nalaze nikakvi predmeti.[10]:str. 64
Kant zaključuje da je prostor forma svih pojava spoljašnjih čula, subjektivni uslov čulnosti pod kojim nam je opažanje jedino moguće.:str. 672 On napominje da o prostoru možemo govoriti samo s gledišta čoveka, jer ne možemo suditi jesu li opažaji drugih mislećih bića vezani za iste uslove koji ograničavaju naše opažanje.:str. 68 Nama zapravo nisu poznati predmeti po sebi, i sve što nazivamo spoljašnjim predmetima jesu samo predstave naših čula, čija je forma prostor.:str. 70 Svaki naš opažaj nije drugo do predstava o pojavi.:str. 79
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ a b v g d đ e Pavlović, Z., Tošković, O., Dimitrijević, A., Jolić Marjanović, Z. (2020). Psihologija - udžbenik za 2. razred gimnazije i 2.i 3.razred područja rada ekonomija, pravo i administracija. Beograd: Eduka.
- ^ Schacter, Daniel (2011). Psychology
. Worth Publishers. ISBN 9781429237192.
- ^ Gregory, Richard. "Perception" in Gregory, Zangwill (1987) pp. 598–601.
- ^ Bernstein, Douglas A. (5. 3. 2010). Essentials of Psychology. Cengage Learning. str. 123—124. ISBN 978-0-495-90693-3. Arhivirano iz originala 2. 1. 2017. g. Pristupljeno 25. 3. 2011.
- ^ „Soltani, A. A., Huang, H., Wu, J., Kulkarni, T. D., & Tenenbaum, J. B. Synthesizing 3D Shapes via Modeling Multi-View Depth Maps and Silhouettes With Deep Generative Networks. In Proceedings of the IEEE Conference on Computer Vision and Pattern Recognition (pp. 1511-1519).”. GitHub. 28. 5. 2019. Arhivirano iz originala 9. 5. 2018. g.
- ^ a b Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 60), Beograd, 1989.
- ^ Rene Descartes, Meditacije o prvoj filozofiji (str. 15-16), Beograd 1998.
- ^ a b Džordž Berkli, Rasprava o principima ljudskog saznanja, Beograd, 1977.
- ^ Dejvid Hjum, Rasprava o ljudskoj prirodi (str. 178-180), Sarajevo, 1983.
- ^ Kant, Kritika čistog uma Beograd 1970.
Literatura uredi
- Bernstein, Douglas A. (5. 3. 2010). Essentials of Psychology. Cengage Learning. str. 123—124. ISBN 978-0-495-90693-3. Arhivirano iz originala 2. 1. 2017. g. Pristupljeno 25. 3. 2011.
- Schacter, Daniel (2011). Psychology . Worth Publishers. ISBN 9781429237192.
- Ovaj članak ili njegov deo izvorno je preuzet iz Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.
- Arnheim, R (1969). Visual Thinking. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-24226-5.
- Flanagan, J. R., & Lederman, S. J. (2001). "'Neurobiology: Feeling bumps and holes. News and Views", Nature, (PDF). 412 (6845): 389—91 http://brain.phgy.queensu.ca/flanagan/papers/FlaLed_NAT_01.pdf. Nedostaje ili je prazan parametar
|title=(pomoć). (PDF) - Gibson, J. J. (1966). The Senses Considered as Perceptual Systems, Houghton Mifflin.
- Gibson, J. J. (1987). The Ecological Approach to Visual Perception. Lawrence Erlbaum Associates. ISBN 0-89859-959-8.
- Robles-De-La-Torre, G. (2006). "The Importance of the Sense of Touch in Virtual and Real Environments". IEEE Multimedia,13(3), Special issue on Haptic User Interfaces for Multimedia Systems, pp. 24–30. (PDF)
- Kant, Kritika čistog uma, Beograd, 1970.
- Džordž Berkli, Rasprava o principima ljudskog saznanja, Beograd 1977.
Spoljašnje veze uredi
- Theories of Perception Several different aspects on perception
- Richard L Gregory Theories of Richard. L. Gregory.
- Comprehensive set of optical illusions, presented by Michael Bach.
- Optical Illusions Examples of well-known optical illusions.
- The Epistemology of Perception Article in the Internet Encyclopedia of Philosophy
- Cognitive Penetrability of Perception and Epistemic Justification Article in the Internet Encyclopedia of Philosophy