Osmotrene klimatske promene
Uzrok klimatskih promena je neograničeno sagorevanje fosilnih goriva - uglja, nafte i prirodnog gasa - što su takođe i uzročnici oslobađanja SO2 u atmosferu u sve većoj meri. Statističke analize pokazuju da je nastanak ekstremnih događaja poput velikih požara, poplava, erozija zemljišta, oluja i talasa tropskih vrućina povećan zbog klimatskih promena.
Temperatura uredi
Merenja tokom poslednjih 150 godina su pokazala porast srednje globalne temperature površine Zemlje. U poslednjih 100 godina zagrevanje iznosi od 0,45 do 0,74 °C i podeljeno je u tri faze: od 1900. do 1940. se desilo dve trećine ovog zagrevanja (oko 0,35 °C), od 1940. do 1970. globalne temperature su blago opadale (oko 0,1 °C), a od 1970. do danas zagrevanje je još veće od onog na početku veka (oko 0,55 °C). Od najtoplijih 10 u poslednjih 100 godina 9 je zabeležene posle 2001, dok su najtoplijih pet bile 2010, 2005, 1998, 2003. i 2002. Od 1950. uočeno je smanjenje broja vrlo hladnih dana, a povećanje broja ekstremno toplih dana. Broj dana bez mraza se povećao u većini oblasti srednjih i visokih širina, što se najčešće manifestuje ranijim početkom proleća. Površina Zemlje se trenutno zagreva prosečno 0,18 °C u 10 godina.[1].
Promena površinske temperature ima značajne regionalne varijacije. Najveće zagrevanje je zabeleženo u kontnentalnim delovima Azije i Severne Amerike, kao i u oblastima niskih i srednjih širina (naročito u Pacifiku), dok se severni deo Atlantike, u blizini južnog Grenlanda, ohladio u odnosu na 1900. godinu. Primećeno je da se kopnene oblasti zagrevaju brže od okeana, a takođe i zimski meseci u odnosu na letnje. Urbane oblasti (ostrva toplote) se brže zagrevaju od ruralnih zbog razlike u strukturi zemljišta i povećane potrošnje energije. Trend povećanja temperature je vidljiv i kod minimalnih i maksimalnih vrednosti, pri čemu se minimalne brže povećavaju. Radiosondažna merenja u periodu od 1985. do 2005. su pokazala povećanje temperature za 0,12 °C u 10 godina blizu tla, i 0,15 °C na srednjoj visni troposfere. U 2005. srednja globalna temperatura na sredini troposfere je bila za 0,71 °C viša od proseka u periodu od 1961. do 1990. godine. Satelitskim merenjima od 1979, uočen je porast temperature srednje troposfere od 0,12 do 0,18 °C u toku 10 godina. Osim toga, primećeno je i značajnije hlađenje stratosfere posle 1979. godine, što je posledica gubljenja stratosferskog ozona koji predstavlja toplotni rezervoar tog dela atmosfere.
Padavine uredi
Osmatranja su pokazala promene u količini, intenzitetu, čestini i tipu padavina. Izražene dugotrajne promene količine padavina, u periodu od 1900. do 2005. godine, zabeležene su u istočnim delovima Severne i Južne Amerike, severnoj Evropi, severnoj i centralnoj Aziji (povećanje količine padavina), kao i u južnoj Africi, Mediteranu i južnoj Aziji (smanjenje količine padavina). Količina padavina iznad kopna se od 1900. godine globalno povećala za oko 2%, iako ovaj trend dosta varira, kako regionalno, tako i u toku vremena. Maksimumi padavina iznad kopnenih oblasti srednjih i viših širina pokazuju porast od oko 0,5 do 1% za 10 godina. Iznad većeg dela suptropskih kopnenih oblasti, količina padavina se malo smanjila, za oko 0,3% u toku 10 godina. Međutim, ovaj trend je oslabio u toku poslednjih par desetina godina.[2].
Posledica pojačanog efekta staklene bašte je povećanje isparavanja, tamo gde postoji vlaga na površini (vlažno tlo i okean), što dovodi do povećanja količine vodene pare u atmosferi. Na osnovu promena u površinskoj temperaturi mora, procenjeno je da se količina vodene pare u atmosferi iznad okena tokom 20. veka povećala za 5%. Porast temperature i koncetracije vodene pare dovodi do povećanja intenziteta padavina, čak i u slučajevima kada je ukupna godišnja količina padavina smanjena. U oblastima gde aerozagađenja zaklanjaju zemlju od direktnog Sunčevog zračenja, smanjenje isparavanja smanjuje ukupnu zalihu vlage u atmosferi. Lokalne i regionalne promene u karakteristikama padavina u velikoj meri zavise i od atmosferske cirkulacije, koja je određena El Ninjom i severnoatlantskom cirkulacijom. U Evropi su ovi efekti tokom 90-ih godina prošlog veka doveli do povećanja padavina u severnijm oblastima i suše u Mediteranu i severnoj Africi.
Ekstremni događaji uredi
Tokom poslednjih 50 godina iznad kopnenih oblasti minimumi i maksimumi temperature su se pomerili ka višim vrednostima. Više toplih ekstrema implicira više toplotnih talasa. Shodno tome, pošto su se padavine iznad kopna smanjile, a isparavanje se povećalo zbog povećanja temperature, uvećale su se i oblasti zahvaćene sušama. Kao glavni pokazatelj koristi se Palmerov indeks jačine suše (PDSI), koji se računa na osnovu mesečne ukupne količine padavina i srednje vrednosti temperature. PDSI pokazuje trend pojavljivanja suša na većem kopnenom delu severne hemisfere, od sredine 50-ih godina prošlog veka, sa izraženim sušenjem preko većeg dela južne Evrope i Azije, severne Afrike, Kanade i Aljaske, i obrnut trend u istočnim oblastima Severne i Južne Amerike. Na južnoj hemisferi, kopnene površine su bile vlažne 70-ih godina, i relativno suve tokom 60-ih i 90-ih.[3].
Od sredine prošlog veka, zapaženo je povećanje broja jakih padavina na srednjim širinama, čak i na mestima gde se srednja količina padavina nije povećala. Trend povećanja je takođe primećen i za događaje sa vrlo velikom količinom padavina, koja može dovesti do poplava. Međutim, ovi podaci su regionalnog, a ne globalnog karaktera.
Promene u čestini i intenzitu tropskih oluja uragana su maskirani njihovom velikom prirodnom varijabilnošću. Globalne procene potecijalne destruktivnosti uragana pokazuju trend povećanja dužine trajanja oluja, njihovog intenziteta i aktivnosti, od sredine 70-ih godina prošlog veka. Ovi trendovi su snažno povezani sa povećanjem tropskih oluja. Od 1970. godine, broj uragana 4. i 5. kategorije se povećao za oko 75%. Najveće povećanje je osmotreno u severnom i jugozapadnom Pacifiku i Indijskom okeanu. Broj uragana u severnom Atlantiku je takođe iznad normale u 9 od poslednjih 11 godina, što je kulminiralo u rekordnoj sezoni 2005. godine, koja je imala 27 imenovanih oluja. U vantropskim oblastima, promenljivost putanja i intenziteta oluja je posledica atmosferskih cirkulacija velikih razmera, kao što je severnoatlantska cirkulacija. Različita merenja na površini i u višoj troposferi, tokom druge polovine 20. veka, pokazuju povećanje olujnih aktivnosti na severnoj hemisferi, jačanje cirkumpolarne struje u periodu od decembra do februara, i njeno pomeranje ka polu.
Osmotreni dokazi za promene u jakim vremenskim fenomenima malih razmera (tornado, grad i oluje sa grmljavinom) su lokalnog karaktera i prostorno difuzni, tako da se iz njih ne mogu izvesti generalizovani zaključci.
Topljenje snega i leda uredi
Osmatranja pokazuju globalno smanjivanje snežnog i ledenog pokrivača, posebno od 1980. godine. Sneg i led interaguju sa klimom na veoma kompleksan način, tako da se topljenje snežnog pokrivača i glečera javlja i u oblastima sa povećanom količinom snežnih padavina. Ova činjenica implicira važnost rasta temperature vazduha.
Satelitska merenja snežnog pokrivača na kopnu, koja su kontinualno sprovođena od 1966. godine, otkrivaju njegovo smanjivanje na severnoj hemisferi tokom proleća, brzinom od oko 2% u 10 godina, i manje promene tokom jeseni i zime. U velikom broju oblasti, ovo smanjivanje se javilo uprkos povećanju padavina. Iako još uvek ne postoje dovoljno pouzdana slična merenja leda na kopnu, brojni lokalni i regionalni izveštaji generalno ukazuju na zagrevanje stalno zamrznutog sloja u tlu, povećanje debljine otopljenog sloja leda tokom leta, smanjenje dubine mržnjenja tla tokom zime u sezonski zaleđenim oblastima i kraće trajanje sezonskog leda na rekama i jezerima.
Od 1978. godine, satelitska merenja su omogućila konstantno pokrivanje oblasti pod morskim ledom u oba polarna regiona. Na Arktiku se srednja godišnja površina morskog leda smanjija za 2,7 ± 0,6% za 10 godina, a površina letnjeg leda se smanjila za 7,4 ± 2,4% u istom preiodu. Površina Antarktičkog morskog leda ne pokazuje nikakave uočljive promene. Podaci o debljini, dobijeni sa podmornica pokazuju tanjenje morskog leda od skoro 40% u periodu od 1958. do 1977. i tokom 90-ih godina. Međutim, ova procena se nikako ne može pripisati celom arktičkom regionu.
Najveći porast temperature zabeležen je upravo u polarnim oblastima. Ovo je najvećim delom direktna posledica činjenice da snežni i ledeni pokrivač imaju veću refleksivnost (albedo) od okeana i kopna. Njihovim topljenjem povećava se apsorpicja Sunčevog dugotalasnog zračenja i dolazi do zagrevanja. U periodu od 1993. do 2003. godine zabeleženo je topljenjenje kopnenog leda u polarnim oblastima, što je dovelo do povećanja nivoa mora sa godišnjim doprinosom Grenlanda od oko 0,2 ± 0,1 mm i Antarktika od 0,2 ± 0,35 mm. Tanjenje kopnenog leda je najizraženije u priobalnim delovima Grenlanda i istočnim i zapadnim oblastima Antarktika. Posle 1850. godine, primećeno je povlačenje većine planinskih glečera i ledenih kapa. Iako je većina glečera na severnoj hemisferi bila u približnoj ravnoteži oko 1970. godine, posle toga je usledilo povećano smanjivanje leda. Topljenje planinskih glečera i ledenih kapa u periodu od 1991. do 2004. godine doprinosilo je povećanju nivoa mora od 0,77 ± 0,22 mm godišnje.
Reference uredi
- ^ http://www.grida.no/publications/other/ipcc%5Ftar/?src=/climate/ipcc_tar/wg2/index.htm Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. maj 2016), Pristupljeno 28. juna 2016.
- ^ https://www.scribd.com/doc/98458016/Climate-Change-Lines-of-Evidence, Pristupljeno 28. juna 2016.
- ^ http://www.ipcc.ch/publications_and_data/ar4/wg1/en/contents.html, Pristupljeno 28. juna 2016.
Literatura uredi
- Gor A. (2008): “Neprijatna istina: planetarna opasnost od globalnog zagrevanja i šta mi možemo da učinimo u vezi sa tim”, Klub plus, Beograd.
- Ruml M. (2005): “Meteorologija”, Poljoprivredni fakultet, Beograd.