Википедија

О непослушности

O neposlušnosti jeste skup eseja nemačkog sociologa i psihologa Eriha Froma, objavljen 1981. godine. Fromove eseje objavili su Harper & Row. U verziji "O neposlušnosti" izdavača Gradac, uvršten je još jedan Fromov esej, "Sloboda u radnoj situaciji".

  • "Neka prevlada čovek" i "Humanistički socijalizam", 1960.
  • „Neposlušnost kao psihološki i moralni problem“ 1963.
  • „Proroci i sveštenici“ 1967.
O neposlušnosti
Erih From 1974. godine
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovOn Disobedience: Why Freedom Means Saying No to Power
AutorErih From
Jezikegleski
Žanr / vrsta delaFilozofija
Izdavanje
IzdavačGradac
Datum1981.
Broj stranica67
Tip medijaMeki povez
Klasifikacija
ISBN ?9780061990458

Neposlušnost kao psihološki i moralni problem uredi

 
Adam i Eva, Jan Gosart.

From u prvom delu eseja govori kako je ljudska istorija započela činom neposlušnosti. On pominje priču o Adamu i Evi, kao i priču o Prometeju, i kako su zapravo njihova dela bila oslobađajuća za čoveka. Međutim, From postaje kritičan prema današnjem društvu, navodeći kako "sposobnost za neposlušnost čini početak ljudske istorije, a poslušnost bi mogla uzrokovati njen kraj".[1]

From dalje govori o dve vrste poslušnosti, heteronomnoj i autonomnoj. Heteronomna poslušnost jeste ona gde čovek prihvata nečiji sud kao svoj, dok autonomna poslušnost predstavlja donošenja svog suda racionalnim razmišljanjem koje je u skladu sa sudom neke druge osobe ili institucije. S obzirom na ovo, autonomna poslušnost nije čin pokoravanja kao heteronomna, već čin potvrđivanja. Druga razlika je u autoritetu i savesti. U prvom, ljudi žele da udovolje autoritetu, a u drugom, ljudi slušaju svoju savest i postupaju prema istoj.[2]

Postoje iracionalni i racionalni autoritet. Racionalni autoritet se pronalazi u odnosu učenika i učitelja, a iracionalni u slučaju roba i gospodara. Iako su oba autoriteta prihvaćena, njihova priroda je različita. Učenik i učitelj u idealnom odnosu žele da napreduju i njihova želja se kreće u istom pravcu, dok gospodar ili vlasnik želi što više da eksploatiše roba. Njihovi interesi su u suprotnosti, budući da ono što jedan želi jeste u suprotnosti sa željama drugog. Još jedna razlika između ovih autoriteta leži u tome da iracionalni mora da upotrebljava silu, jer niko neće dozvoliti da bude eksploatisan u slučaju da je slobodan u toj odluci.[3]


From navodi kako sloboda i sposobnost za neposlušnost moraju da idu zajedno. Ukoliko neko propagira slobodu, a guši neposlušnost, on ne može da se bori za slobodu. Takođe, postoji još jedan razlog zašto je neposlušnost toliko teška za ljudski rod, a odgovor se nalazi u religiji. Vekovima se poslušnost smatra vrlinom, a neposlušnost grehom. U tome se nalazi i privilegija manjine, koja vlada tako što čini većinu poslušnom i spremnom za eksploatisanje. Poslušnost se može nametnuti silom, ali takav metod ima mnoge nedostatke. On uključuje i mogućnost da većina jednog dana vrati tu silu i svrgne manjinu s vlasti. Zato se poslušnost koja je ukorenjena isključivo u strahu od sile mora preobraziti u poslušnost ukorenjenu u čovekovom srcu. Čovek mora da želi da bude poslušan i da se plaši neposlušnosti. Da bi vlast u tome uspela, mora da se proglasi i predstavi sveznajućom, a zatim da poslušnost proglasi vrlinom, a neposlušnost manom.[4]

Proroci i sveštenici uredi

 
Martin Luter (1483–1546).

From o ovom eseju govori o idejama i njihovoj snazi, kao i o prorocima, koji propovedaju i žive te ideje, poput Isusa Hrista, Spinoze, Sokrata, ali i sveštenika, koji propovedaju ideje, ali ih ne žive. From spominje kako su se kroz istoriju javljali mnogi proroci, koji su pokazali i prikazali svoje ideje, koje su milioni zavoleli. Da bi neko postao prorok, mora da bude hrabar i odvažen da živi po idejama za koje govori da su dobre. Međutim, sveštenici koji kasnije propovedaju zavoljene ideje ih pretvaraju u nešto sirovo, prave od njih formulacije po kojima treba živeti. Oni time organizuju ljude, govore im kako oni propovedaju iz osećanja dužnosti ili saosećanja. Na taj način oni plaše ljude i ne dozvoljavaju im da se prepuste sami sebi. Sveštenici ne pripadaju samo religiji, već postoje i politički i filozofski sveštenici, poput Martina Lutera.[5]

From smatra da je Bertrand Rasel prorok njegovog vremena. On propoveda i živi svoje ideje, ali dobro zna da ne može sam da ostvari i živi svoju ideju, već je pronašao i organizovao grupu ljudi koji predstavljaju njegovu ideju. Oni su hapšeni zajedno, protestvovali zajedno i marširali zajedno.[6]

U hrišćanstvu je najveći greh bila Evina i Adamova neposlušnost, koju su hrišćani na višim pozicijama propagirali vekovima. Nakon nestanka religioznog terora, autoritarni politički sistemi su nastavili da od poslušnosti prave ljudski temelj svog postojanja. Iako su se u 17. i 18. veku desile mnoge revolucije, ljudski rod je ponovo počeo da pravi vrlinu od poslušnosti. U totalitarnim zemljama, autoritet je država, podržana jačanjem poštovanja prema autoritetu u porodici i školi. S druge strane, zapadne demokratije osećaju ponos, jer su savladale autoritarizam 19. veka. From postavlja pitanje da li se to zaista desilo, ili se samo karakter autoriteta promenio.[7]

Po Fromu, 20. vek je hijerarhijski organizovanih birokratija vlade, biznisa i radničkih sindikata. Te birokratije upravljaju stvarima i ljudima na isti način: one slede određene principe, naročito ekonomski princip bilansa, stanja, kvantifikacije... Čovek postaje broj i pretvara se u stvar. Pošto ne postoji otvoren autoritet, čovek živi u iluziji misleći da dobrovoljno postupa i da sledi onaj racionalni autoritet.[8]

 
Crtež koji prikazuje Prometeja zavezanog lancima za stenu.

Problem u vaspitanju dece jeste to što se detetu ne govori šta da se radi, ne kažnjava se ako ih ne izvrši. Dete samo "izražava sebe", ali od prvog dana ono je ispunjeno poštovanjem prema konformizmu, strahom da bude drugačiji od drugih. Čovek koji je tako odrastao ima misli, ali ne i ubeđenja.[9]

From ponovo navodi važnost razlike između buntovništva i revolucije, a to je da ne treba biti agresivan, već da treba držati oči otvorene, biti spreman i preuzeti odgovornost zbog onih koji su u polusnu. Karl Marks piše kako je Prometej postao zaštitnik svih filozofa svojim činom neposlušnosti. Iako filozofi nisu uvek odbijali autoritet, oni su odbijali autoritet tradicionalnih mišljenja, pojmova i klišea.[10]

From citira Bertranda Rasela, i deli mišljenje sa njim o snazi mišljenja i o strahu koje ono proizvodi u ljudima. Rasel navodi da je ljudima nametnut strah u vidu moralnih načela. On govori kako vojnici ne smeju slobodno da misle o ratu jer šta bi bilo sa vojnom disciplinom, a da tinejdžeri ne smeju slobodno da misle o seksu, jer šta bi bilo sa moralom.[11]

U nastavku eseja, From govori o Raselovoj ljubavi prema životu i o njegovom delovanju. Govori kako Rasel upozorava ljude na nuklearnu katastrofu samo iz jednog razloga-ljubavi prema životu. From nastavlja, citirajući govore španskih generala za vreme Frankovske Španije, gde je jasno izražena njihova mržnja prema životu, što se ogleda u fašističkoj ideologiji i njihovom putu ka uništenju.[12]

Neka prevlada čovek uredi

 
Srp i čekić, simboli komunizma.

From govori kako je svet podeljen u dva tabora, kapitalistički i komunistički. I jedan i drugi sistem garantuju ljudski napredak, ali From se pita da li se mora birati između samo ova dva. Po njemu, oba sistema uništavaju čoveka i uzimaju ono što mu je svojstveno, individualnost, nezavisnost i čovečnost. Takođe, države oba sveta stvorile su atomske bombe, ali umesto da ljudi budu gospodari bombi, bombe su zapravo porobile njih. From nastavlja esej analizirajući položaj zapadnog čoveka u tadašnjem društvu. On kritikuje američko društvo, govoreći da iako imaju mnogo više slobodnog vremena od njihovih predaka, troše uzaludno. From uviđa da iako je društvo bogatije, obrazovanije, to je sve više praznije i nekritički nastrojeno prema svetu. U kapitalističkom društvu, vlasnici i šefovi nemaju osobine lidera kao nekada, smelost, inicativu, već postaju bezlične birokrate koje gledaju na čoveka koji radi za njih kao na stvar. Birokrate nemaju ni plan, ni viziju, ni volju, glas običnog čoveka se ne čuje, a o važnim pitanjima poput rata i mira odlučuje mala grupa ljudi za koje većina ni ne zna.[13]

From govori o potrošačkom društvu, o čoveku koji je postao materijalista u potpunosti, i vremenom gubi sve ono što ga čini čovekom. On govori kako čovek zapravo i nema slobodan izbor, i kako se sa njim manipuliše od detinjstva. Potrošačko društvo ne želi napredak čoveka, već napredak stvari. U takvom svetu, čovek je postao poput mašine, depresivan, otuđen i hladan, bez ikakve vere u svoj rad i strasti prema životu, klanjajući se državi, mašinama i stvarima, bežeći od realnosti pomoću televizije ili lekova za smirenje.[14]


U nastavku ovog eseja, From kritikuje kapitalizam. On navodi kako kapitalizam stavlja kapital iznad života (rada) i kako birokrate koji vode tržište oblikuju ljude sa savršenim kalupom potrebnim za takav rad. From opisuje čoveka koji radi kao "čoveka organizacije" i sa njim je lako manipulisati, on je bezvoljan i nema nikakvu viziju i koji želi da troši što više.


 
Erih From je bio socijalista, govoreći da je srž socijalizma stvaranje nečeg radi njegove koristi, ne radi profita.

From navodi da je moderni čovek otuđen od sebe, da je izgubio poštovanje prema životu, a sa tim i mogućnost da racionalno misli i donosi odluke. On nastavlja s opisom socijalizma, i kako su socijalisti uvideli šta kapitalizam zapravo radi čoveku. Želeli su da čovekov rad stave ispred kapitala i da proizvodnja bude usmerena ka razvoju čoveka, a ne ka čistom profitu i gomilanju stvari. Kako From navodi, "cilj socijalizma je bio savez između čoveka i čoveka i između čoveka i prirode." Cilj socijalizma bio je individualnost, a ne uniformnost, oslobođenje od ekonomskih okova, a ne da čovekova glavna briga postane materijalni cilj, kao i da svaki čovek cilj po sebi, a ne sredstvo drugog čoveka.

Materijalno bogatstvo kvari čoveka, baš kao i moć. Socijalizam želi da se materijalna udobnost koristi za prave ciljeve ljudskog života, on odbacuje individualno bogatstvo kao opasnost za društvo i pojedinca i baš u tome se nalazi njegovo suprotstavljanje kapitalizmu. Socijalizam je podlegao duhu kapitalizma i radnici su, umesto da prevaziđu kapitalističku strukturu, pronašli svoje mesto unutar nje. From tvrdi da je propast socijalizma započela 1914. godine, kada su vođe država izabrale vojne i ekonomske interese svojih država, umesto internacionalizma i mira koje su prethodno bile njihov program.[15]

Kapitalizam i komunizam su dva sistema zasnovana na industrijalizaciji i njihovi ciljevi su sve veće bogatstvo i efikasnost. U njima su društva u kojima upravljaju menadžerska klasa i političari. Oba organizuju mase u centralizovani sistem, u ogromne fabrike i masovne političke partije.[16]

From završava ovaj esej pitanjem da li će kapitalizam i "izopačeni socijalizam" potpuno zameniti mislećeg, stvaralčki nastrojenog čoveka sa "čovekom-robotom". On takođe govori da ljudi nisu prisiljeni da biraju između komunizma i kapitalizma i da treba da izaberu demokratski humanistički socijalizam koji je zasnovan na izvornim načelima socijalizma i pruža vizuju novog, istinski ljudskog društva.[16]

Humanistički socijalizam uredi

 
Crvena zastava, simbol pokreta socijalne pravde i levice.

Humanistički socijalizam mora da razlikuje tri aspekta:

  • Na kojim je načelima zasnovana ideja socijalističke partije?
  • Koji su srednjoročni ciljevi koje humanistički socijalizam teži da ispuni?
  • Koji su neposredni kratkoročni dok srednjoročni ciljevi još uvek nisu ispunjeni?

Svaki društveni i ekonomski odnos nije samo odnos između stvari i institucija, već i sistem ljudskih odnosa. Cilj društva jeste da se obezbede uslovi za razvoj čoveka, samim tim i svih ljudi. Čovek ima prvenstvo u odnosu na stvari, život u odnosu na svojinu, i rad u odnosu na kapital. Humanistički socijalizam se bori protiv rata i zalaže za mir i dobre odnose među ljudima. Proizvodnja se dešava radi društvene koristi, a ne radi materijalnog profita nekih korporacija ili pojedinaca.[17]

Humanistički socijalizam širi demokratiju u ekonomsku sferu, dajući moć društvene kontrole radnicima nad birokratama. Da bi se ovaj sistem uveo, potrebno je svesti funkcije centralizovane države na minimum, dok dobrovoljna akgivnost građana koji slobodno sarađuju čini centralni mehanizam društvenog života. Svaka država treba da stvori svoje metode ovakvog sistema u skladu sa svojom situacijom i ne sme da nameće te metode drugim državama. Spisi očeva socijalističke ideje se ne smeju pretvoriti u instrument dostizanja vlasti, već moraju postati duh prema kojem socijalisti žive.[18]

Humanistički socijalizam se ne stvara prinudom ili nekom prikrivenom manipulacijom, već se budi u čoveku kada on postane humaniji i kada poželi bogatiji i smisleniji život. From navodi da su neophodna tri uslova za funkcionisanje ovakvog sistema:

  1. Da se država podvede pod efikasnu kontrolu svih građana
  2. Da se slomi društvena i politička moć svih korporacija
  3. Da se od samog početka podstiču svi oblici decentralizovanih i dobrovoljnih udruženja u proizvodnji, razmeni i lokalnim i društvenim kulturnim aktivnostima.

Kada je u pitanju obrazovanje, njegov cilj jeste da od individue stvori osobu koja će umeti kritički da sudi i da ne bude podložna na manipulaciju. Princip iracionalnog autoriteta se mora zameniti i stvoriti racionalni, onaj koji ne sili. Socijalizam mora da obezbedi svakoj osobi normalne uslove života. Obrazovanje ne sme da se svodi samo na intelektualno, već i na umetničko izražavanje.

Humanistički socijalizam se bori za svaku vrstu slobode, bilo religijsku (gde se religija odvaja od države i crkve), bilo rasnu ili rodnu. On se razlikuje od drugih partijskih programa po tome što ima viziju, ideal boljeg i humanijeg društva nego što je ovo današnje. Slabost društva je u tome što nema viziju, nema ideale, a čovek u takvom svetu postaje depresivan i izolovan, postaje žrtva diktatora i demagoga.


Sloboda u radnoj situaciji uredi

From govori o razlikama između kapitalizma iz 19. i 20. veka. Moderni čovek je suočen sa četiri velike birokratije: industrije, rada, vlade i oružanih snaga. One rade zajedno i sačinjavaju mrežu koja je u interakciji sa masovnim čovekom, koji potpuno pristaje da njime upravljaju jer on gaji iluziju da su njegove odluke slobodne i da je on "u stvari" taj koji im govori šta da rade.[19]

Sa psihološkog stanovišta, birokratija nije samo administracija. U svakom izdiferenciranom društvu potrebno je upravljanje stvarima i upravljanje ljudi. Stav koji suštinski određuje birokratiju jeste da se odnosi prema ljudima kao prema stvarima, a ljudi pristaju na to da budu tretirani kao stvari sve dok to ne znaju, "sve dok nose svoje inicijale na majicama i uniformama i gaje osećaj slobode i individualnosti."[20]


Proizvodnja i potrošnja su ciljevi sami po sebi. Ljudi su srećni kad otkriju da mogu da proizvode više, a što više proizvode, više žele nešto drugo. Svi žele da uštede na vremenu, ali kada uštede, ne znaju šta će s njim. Potrošnja je cilj sam po sebi, a From govori i kako moderni čovek vidi raj kao ogromnu prodavnicu koja nudi stvari.[21]

Idolatrija uredi

From posvećuje dosta pažnje idolatriji i čovekovom otuđenju od samog sebe. Govori o tome kako je čovek tokom čitavog svog postojanja idealizovao zapravo samog sebe i svoju moć, praveći objekte za molitvu, istovremeno obožavajući sam objekat.


From pominje francuski termin "la malaise du siecle", ili "ennui", što se danas zove neurozom. On govori kako su ljudi indoktrinisani da se ne osećaju nesrećno, jer ukoliko se ne osećaju srećno, oni nisu uspešni. Naučeni su da se priklanjaju konformizmu, i time ljudi gube identitet. Ne veruju u demokratiju jer su lično ubeđeni da ona funkcioniše, već prate stavove drugih.[22]

Reference uredi

  1. ^ From, (1981) str. 7, 8.
  2. ^ From, (1981) str. 9.
  3. ^ From, (1981) str. 10.
  4. ^ From, (1981) str. 11.
  5. ^ From, (1981) str. 13, 14, 15.
  6. ^ From, (1981) str. 16.
  7. ^ From, (1981) str. 17.
  8. ^ From, (1981) str. 17, 18.
  9. ^ From, (1981) str. 18.
  10. ^ From, (1981) str. 19.
  11. ^ From, (1981) str. 20.
  12. ^ From, (1981) str. 24, 25, 26.
  13. ^ From, (1981) str. 28, 29, 30.
  14. ^ From, (1981) str. 32, 33.
  15. ^ From, (1981) str. 38.
  16. ^ a b From, (1981) str. 39.
  17. ^ From, (1981) str. 41.
  18. ^ From, (1981) str. 42.
  19. ^ From, (1981) str. 53.
  20. ^ From, (1981) str. 54.
  21. ^ From, (1981) str. 55.
  22. ^ From, (1981) str. 56, 57.

Literatura uredi

  • From, Erih (1981). O neposlušnost. Beograd: Gradac. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=О_непослушности&oldid=26955202”