Википедија

Pavel Batov

Pavel Ivanovič Batov (rus. Павел Иванович Батов; 1. jun po starom kalendaru, 20. maj 1897, Filisovo – 19. april 1985, Moskva)[1] je bio general Crvene armije, tokom i nakon Drugog svetskog rata i dvostruki Heroj Sovjetskog Saveza.

pavel ivanovič batov
Komandant 65. armije Donskog fronta, general-potpukovnik P.I. Batov (levo), sa oficirima u rejonu Staljingrada, zima 1942-1943.god.
Lični podaci
Datum rođenja(1897-05-20)20. maj 1897.
Mesto rođenjaFilisovo, Ruska Imperija
Datum smrti19. april 1985.(1985-04-19) (87 god.)
Mesto smrtiMoskva, Ruska SFSR, SSSR
Profesijavojno lice
Delovanje
Učešće u ratovimaPrvi svetski rat
Ruski građanski rat
Veliki otadžbinski rat
SlužbaSovjetska armija
ČinGeneral armije
Odlikovanja
sovjetska odlikovanja:
Heroj Sovjetskog Saveza
Heroj Sovjetskog Saveza
Heroj Sovjetskog Saveza
Heroj Sovjetskog Saveza
Orden Lenjina
Orden Lenjina
Orden crvene zastave
Orden crvene zastave

Rana vojna karijera

uredi

Batov je započeo svoju vojnu karijeru tokom Prvog svetskog rata. 1915. godine prijavio se kao student u vojsku i služio je kao izviđač u 3. pešadijskom puku carske garde. Tokom službe je ispoljio veliku hrabrost i odlikovan je dva puta Ordenom Sv. Đorđa i sa dve manje značajne medalje. Nakon što je 1917. godine ranjen, prebačen je u školu za rezervne oficire u Petrovgradu gde ga je politički agitator A. Savkov uveo u Boljševički pokret.[2]

 
Pavel Batov, 1916. god.

Batov je služio četiri godine u Crvenoj armiji, tokom Ruskog građanskog rata, prvobitno kao mitraljezac, a zatim i kao pomoćnik načelnika vojnog komiteta Rjubinskog okruga u Jaroslavskoj oblsti. Bio je to njegov prvi štabski zadatak. 1926. godine poverena mu je komanda nad četom, a iste godine je izabran da pohađa Vistrelsku oficirsku školu, gde je upoznao mnoge buduće visoke oficire Crvene armije. U Komunističku partiju se učlanio 1929. godine.[3]

1927. godine Batov je unapređen u komandanta bataljona u prestižnoj 1. Moskovskoj proleterskoj streljačkoj diviziji. U ovoj jedinici služiće narednih devet godina i postaće komandant 3. puka. Njegov komandant divizije je 1936. godine napisao: 

Друг Батов је командовао пуком више од три године. За то време пук је заузимао прво месту у дивизији, у свим категоријама борбене и политичке обуке. У тактичкој обуци пук се показао изванредним; увек би послао овај пук на главни правац наступања.[3]

Batov je nedugo zatim dobio Medalju časti i završio je Vojnu akademiju Frunze putem dopisnog kursa.[3]

Španski građanski rat

uredi

Batov je izabran za „dobrovoljca“ u Španskom građanskom ratu, pod ratnim imenom Fric Pablo. Prvo je obavljao funkciju vojnog savetnika mađarskog komunise Mate Zalka, koji je komandova XII internacionalnom brigadom koja je branila prilaze Madridu. Borio se na frontu kod Teruela, gde je dva puta ranjen, za šta je odlikovan svojim prvim Oredenom Lenjina i Ordenom Crvene zastave. Nakon oporavka borio se kod Harame, zajedno sa Rodimcevim, u bici kod Gvadalahare i na Aragonskom frontu, gde je ponovo ranjen.[4]

Poljski pohod i Zimski rat

uredi

Nakon što se 1937. godine vratio u Sovjetski Savez, Batov je uspešno komandovao 10. streljačkim korpusom i 3. streljačkim korpusom koji je predvodio tokom oslobođenja istočne Poljske, u septembru 1939. godine. Korpus je kasnije prebačen na Finski front i borio se u drugoj fazi (feb.-mar. 1940) Zimskog rata na Karelijskom zemljouzu, na sektoru sovjetske 13. armije. Za svoje zasluge u Finskoj, Batov je odlikovan drugim Ordenom Lenjina, unapređen je u komandanta divizije, a u junu i u čin general-potpukovnika. Zatim je postavljen na funkciju zamenika komandanta Zaanskavkaskog vojnog okruga. U vreme izbijanja rata sa Nemačkom, nalazio se duboko na jugu SSSR.[5]

Veliki otadžbinski rat

uredi

Na početku operacije Barbarosa, Batov je bio komandant 9. nezavisnog streljačkog korpusa i zamenik komandanta svih ostalih kopnenih snaga na Krimu.[5] Kasnije, tokom 1941. godine postavljen je za zamenika komandanta sovjetske 51. armije, a nakon evakuacije poluostrva Kerč, dobio je punu komandu nad armijom. Iako je Krim napušten, Staljin nije smatrao Batova odgovornim za poraz.[6]

U januaru 1942. godine pridružio se Brjanskom frontu kao komandat sovjetske 3. ariije, a kasnije kao zamenik komandanta za obuku fronta, pod general-potpukovnikom Konstantinom Rokosovskim. Rokosovski je primetio da je Batov više voleo aktivnu komandu nego „da sedi u štabu“ i da mu je njegova trenutna uloga „teško padala“.[7] Batov i Rokosovski uspostaviće profesionalni i lični odnos koji će trajati sve do smrti Rokosovskog 1968. godine. Batov će služiti pod komandom Rokosovskog do kraja Drugog svetskog rata.[8]

22. oktobra Batov će zameniti generala Krajčenkina na mestu komandanta sovjetske 4. tenkovske armije na prilazima Staljingradu. Ova armija, koja će ubrzo biti preimenovana u 65. armiju, činila je deo Donskog fronta pod komandom Rokosovskog. Batov je duže vreme obavljao funkciju komandanta sovjetske 65. armije. Učestvovao je u planiranju sovjetske kontraofanzive kod Staljingrada (Operacija Uran), snabdevši Žukova sa ključnim obaveštajnim informacijama o linijama spajanja između nemačkik i rumunskih jedinica. Njegova armija činila je udarnu pesnicu čitave ofanzive i učestvovala je i u operaciji Prsten, koja je porazila nemačke snage u obruču. Rokosovski je kasnije napisao:

Ispoljio je odličnu inicijativu sa improvizovanom mobilnom borbenom grupom... Napadajući neprijatelja s boka i iz pozadine, njegova borbena grupa omogućila je brzo napredovanje ostalim jedinicama.[9]

Nakon pobede, 65. armija prebačena je na severozapad, u sastav Centralnog fronta pod komandom Rokosovskog. Koristeći stvorenu inicijativu, front je snažno nastupao protiv oslabljene nemačke 2. armije, zapadno od Kurska, ali je morao da se zaustavi zbog prolećne „raspućice“ i nemačkog uspeha na jugu, kod Harkova. U julu 1943. godine Batovljeva armija bila je locirana na sekundarnom sektoru fronta Rokosovskog, tokom bitke kod Kurska i učestvovala je u nastupanju koje je preduzeto nakon nemačkog poraza. Od avgusta do oktobra, sovjetska 65. armija forsirala je reke Sev, Desnu, Sož i konačno Dnjepar, zbog čega su Batov i njegova armija stekli značajnu reputaciju u izvođenju operacija prelaska reka.[10]

Jedinice pod komandom Rokosovskog su prvo preimenovane u Beloruski front, a kasnije i u 1. Beloruski front. U junu 1944. godine Batovljeva armija učestvovaće u operaciji od izuzetnog strateškog značaja, pod šifrovanim nazivom Operacija Bagration. U dobro poznatoj raspravi tokom faze planiranja, Rokosovski je ubedio Staljina da se, s obzirom na prirodu terena, izvede napad iz dva pravca umesto jednog.[11] Rokosovski je računao na sposobnost Batovljeve armije da nastupa kroz močvarni teren južno od Bobrujska, koristeći improvizovane drvene puteve, čizme za močvaru i druga sredstva. 65. armija nije ga razočarala i za samo nekoliko dana nemačka 9. armija bila je okružena i najvećim delom uništena. Za uspehe tokom operacije Batov je unapređen u čin general-pukovnika.[12]

22. jula sovjetska 65. armija prešla je reku Bug, a 4. septembra i reku Narev, severno od Varšave. Iako je Operacija Bagration izgubila na zamahu, Batovljeva armija je u naredna dva meseca odbila nekoliko snažnih nemačkih napada na Narevski mostobran. [12] Nakon ove operacije, front kojim je komandovao Rokosovski preimenovan je u 2. Beloruski front, a na mostobranu je počelo gomilanje snaga za ofanzivu koja je trebalo da počne u januaru naredne godine.

Tokom nove ofanzive, početkom februara, 65. armija forsirala je reku Vislu. Rokosovski je kasnije zabeležio: 

Био сам са 65. армијом још од Стаљинграда и имао сам бројне прилике да осмотрим изванредан борбени квалитет њених војника, командира и наравно Павела Батова, храброг и талентованог војника.[12]

Zimska ofanziva dovela je Batovljevu armiju u istočnu Nemačku, do reke Odre, blizu Šćećina, gde je još jednom, pod teškim uslovima, uspešno forsirala reku, u aprilu 1945. godine. Gradski zvaničnici Šćećina predali su se Batovljevoj 193.streljačkoj diviziji, 26. aprila 1945. godine.[13]

Posle rata

uredi

Posle rata Batov je zauzimao čitav niz visokih komandnih položaja. U leto 1945. godine postavljen je za komandanta sovjetske 7. mehanizovane armije u Poljskoj, a sa smanjenjem brojnog stanja pod njegovom komandom usled demobilizacije, 1947. godine postavljen je za komandanta sovjetske 11. gardijske armije čiji štab je bio u Kalinjingradu. 1949. godine postao je prvi zamenik komandira Grupe sovjetske vojske u Njemačkoj, a ubrzo zatim upisao je Vorošilovljevu genelaštabnu akademiju. Tokom ovog perioda postao je i izuzetno plodonosan pisac na polju vojne teorije. Njegove studije o operacijama prelaska reka su se zadržale u upotrebi sve do danas.[14]

U periodu od 1955-58. godine Batov je obavljao funkciju komandanta Kapratskog vojnog okruga. U ovom periodu učestvovao je u gušenju Mađarske revolucije 1956. godine. Zatim je, u periodu od 1958-59. godine obavljao funkciju komandanta Baltičkog vojnog okruga, u periodu od 1960-62. godine funkciju komandanta Južne grupe vojske i konačno u periodu od 1962-65. godine obavljao je funkciju zamenika načelnika generalštaba snaga Varšavskog pakta, zamenivši preminulog generala A. I. Antonova. Batov se povukao iz aktivne vojen službe 1965. godine, ali je nastavio da radi u Inspektoratu ministarstva odbrane, a od 1970. do 1981. godine bio je predsednik Sovjetskog komiteta vojnih veterana. Tokom ovog perioda, napisao je svoje memoare.[15] Ostao je blizak lični prijatelj sa Rokosovskim sve do njegove smrti 1968. godine i bilo mu je povereno uređivanje i objavljivanje memoara njegovog bivšeg komandanta.[16]

Iako uglavnom nepoznat opštoj javnosti, Batov je imao zasluženu reputaciju kao sposoban oficir koji je zauzeo svoje mesto među mnoštvom taltentovanih sovjetskih generala koji su, nakon što su preživeli prvi deo rata sa nacistima, značajno doprineli konačnoj pobedi nad nacizmom. Često je voleo da kaže: „Neprijatelj se mora vešto pobediti, a to znači sa što manje prolivene krvi.“ Posleratna zapadna obaveštajna procena okarakterisala ga je na sledeči način:

Tokom Drugog svetskog rata Batov je uživao veliko poverenje i poštovanje svojih trupa zato što je bio jedan od retkih visokih oficira koji je često obilazio linije fronta tokom borbi i koji je razgovarao sa vojnicima. Upravo zbog toga, bio je veoma omiljen među vojnicima. Dokazao se kao sposoban i talentovan vojni komandant i učitelj trupa tokom rata.[17]

Batov je umro 19. aprila 1985. godine i sahranjen je na groblju Novodevičje, u Moskvi.

Reference

uredi
  1. ^ David Glantz, "Pavel Ivanovich Batov", in Stalin's Generals, (Harold Shukman, Ed.). . Phoenix Press. 2001. pp. 35. . & 42
  2. ^ Glantz 2001, str. 35.
  3. ^ a b v Glantz 2001, str. 36.
  4. ^ Glantz 2001, str. 36–37
  5. ^ a b Glantz 2001, str. 37.
  6. ^ Glantz 2001, str. 38.
  7. ^ Dr. Boris Sokolov, Marshal K.K. Rokossovsky, trans. and edited by Stuart Britton, Helion & Co., Ltd., Solihull, UK. 2015. pp. 187.
  8. ^ Glantz 2001, str. 38–39
  9. ^ Glantz 2001, str. 39.
  10. ^ Glantz 2001, str. 40.
  11. ^ Ziemke, Earl F. (1980). The Soviet Juggernaut. Time-Life Books Chicago. str. 127-29. 
  12. ^ a b v Glantz 2001, str. 41.
  13. ^ Nikolai Litvin (2007). 800 Days on the Eastern Front. University Press of Kansas. str. 104. 
  14. ^ Glantz 2001, str. 41, 42
  15. ^ Glantz 2001, str. 42.
  16. ^ Richard Woff, "Konstantin Konstantinovich Rokossovsky", in Stalin's Generals, (Harold Shukman, Ed.). . Phoenix Press. 2001. pp. 196. 
  17. ^ Glantz 2001, str. 43.

Literatura

uredi
  • Nikolai Litvin (2007). 800 Days on the Eastern Front. University Press of Kansas. str. 104. 
  • Ziemke, Earl F. (1980). The Soviet Juggernaut. Time-Life Books Chicago. str. 127-29. 
  • David Glantz, "Pavel Ivanovich Batov", in Stalin's Generals, (Harold Shukman, Ed.), Phoenix Press, 2001
  • K. K. Rokossovski, "A Soldier's Duty", Moscow, 1988

Spoljašnje veze

uredi
 
Pavel Batov na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Павел_Батов&oldid=28723788”