Paideja

U kulturi antičke Grčke, termin paideja(grčki: παιδεία [paideía] — paideia) odnosi se na vaspitanje i obrazovanje idealnog člana polisa. Tako ugrađena, čine predmet zasnovan na školovanju, a koji je, pre svega, usmeren na socijalizaciju pojedinaca unutar aristokratskog poretka polisa. Praktični aspekti ovog obrazovanja uključuju elemente današnje liberalne umetnosti (retorika, gramatika i filozofija na primer), kao i naučne discipline kao što su aritmetika i medicina. Idealan i uspešan član polisa morao je imati intelektualnu, moralnu i fizičku prefinjenost, pa je gimnastika, pored muzike, poezije i filozofije, bila cenjena i zbog svog efekta na telo i zbog moralnog obrazovanja.

Isokrat, jedan od najistaknutijih mislilaca Paideie.

Ideja paideje

Grci su prvi narod koji je došao do vrednosne ideje da neko nekog uči. Prvi su postali svesni važnosti vaspitanja za grad, državu ili polis. Prve ideje o vaspitanju i obrazovanju javljaju se vrlo rano, već u 12. veku pre nove ere (u vreme Trojanskog rata). Termin paideja, koji se sastoji od reči pais- dečak, dete i gogein- voditi na poučavanje, formirao se u Klasičnom dobu grčke kulture. Kultura i omladina tada su „oblikovana“ prema idealu kalokagatije („lepo i dobro“). Onaj koji je u sebi uspeo da spoji ova dva principa postigao je harmoniju duha i tela. Ova ideja slična je onoj kod srednjovekovnih vitezova, kao i engleskog koncepta gospodina.

Grčka paideja je ideja savršenstva, izvrsnosti. Grčki mentalitet bio je „uvek budi nadmoćan“. Homer beleži ovaj savet, koji je kao mentor dao Ahilu. Ova ideja se naziva „arete“. Arete je centralni ideal svekolike grčke kulture.

Paideja u Ilijadi i Odiseji

U Ilijadi, Homer oslikava izvrsnost telesnosti i hrabrosti Grka i Trojanaca. U Odiseji naglašava izuzetnost uma, ili razum, koji je takođe neophodan za pobedu jednog plemića. Arete istovremeno znači biti heroj, a komponenta ratovanja bila je neophodna kako bi isti uspeo.

U Ilijadi, dominira junački, herojski svet za neprestanom borbom i žarom za pobedu, takođe vidimo da arhajski ideal plemićke ratničke veštine ne zadovoljava mlađe naraštaje, kojima pripada i sam Homer. Novo se doba nije zadovoljavalo samo izuzetnim fizičkim veštinama, snagom i hrabrošću, već izuzetnošću duha. Plemstvo duha je očigledno u izreci koju starac Fenik upućuje svom učeniku, Ahilu: „Da budeš rečima i delima vičan“, jer ukazana čast je neposredni dokaz vlastite arete i vrednosti. Biti častan= biti živ.

Odiseja opisuje kasniji stepen razvoja Helenske kulture, opisuje povratak ratnika kući, uživanje u mirnodopskom životu i precizno oslikava porodični život. Ovde se najbolje vidi moć starogrčke Paideie, plemeniti junaci sa bojnog polja Ilijade postaju otmena i uglađena dvorska gospoda i deca se oblikuju prema striktnim principima dvorskog morala. Pametan savet, prikladne reči, lukavo i mudro uviđanje postaju odlike jednog junaka, pri čemu ratnička arete ostaje centralna ljudska vrednost.

Ovaj mentalitet se takođe može videti u tendenciji Grka da se reprodukuje samo „najbolje“, dakle na Olimpijskim igrama, u književnost-i, sa takmičenja u poeziji, tragediji i komediji.

Sokratov uticaj na Paideiu

Sokrat je pomogao u duhovnom oblikovanju Atine, kao jednog od lidera u Grčkoj preko svog shvatanja Paideie. Sokratov cilj je bio da se izgradi takva praksa obrazovanja i politike koja će doprineti važnosti u demokratskoj praksi. On želi da uzdigne svoju atinsku publiku u oblasti filozofije, tako što primenjuje posebno načelo-majeutiku. Osnova ove arete je vaspitanje. „Arete“ je smeštena u svemu što su Grci učinili.

Mentalitet arete proteže se na paideie Platona, koji zajedno sa Sokratom stvara visoko uticajne škole u ​​Grčkoj. Odbacili su trenutno obrazovanje polis-a, njihovo rivalstvo retorike i nauke za liderstvo u oblasti obrazovanja i kulture je preovladavalo. Sokrat je bio primoran da se brani protiv optužbi da obrazovanje kvari omladinu. Sokratova Paideia postala je presudna za opstanak polis-a kroz identifikaciju retorike, sa političkim izuzetnostima.

U modernom diskursu, nemačko-američki klasik Jeger, u svom uticajnom opusu Paideie, koristi koncept Paideia da prati razvoj grčke misli i obrazovanja, počevši od Homer-a. Koncept Paideia takođe koristi Adler u svojoj kritici savremenih obrazovnih sistema. Takođe i Sremin u svojim istorijama američkog obrazovanja.

Zlatni mislioci

Grci sebe opisuju kao „Ljubitelji Lepote“, oni su navikli na estetiku. Oni umeju da cene lepotu prirode. Oni znaju za zlatnu sredinu i njen recidiv u mnogim stvarima. Oni su govorili o potrebi za ravnotežu, kao zlatnoj sredini među svim stvarima.

Grci traže ravnotežu u svim aspektima ljudskog delovanja i iskustva. Zlatna sredina kulturni je izraz ovog principa širom Grčke. Tako da Paideia podrazumeva i oblasti kakve su arhitektura, umetnost, politika, i psihologija.

Zasnivanje plemstva u Paidei

Trougao paideie činili su logos, kao razum, nomos, kao zakon, polis, kao grad, država. Kada je plemstvo u pitanju nikakve šanse nisu postojale da se postane plemić, iako je poreklo istog bilo plemićko. Niko nije mogao biti plemić na osnovu svog porekla ili imetka, već samo na osnovu onoga što je sam, svojim radom i trudom, u skladu sa svojim sposobnostima postigao. Plemić je bio neko ko se morao dokazivati svaki dan, uvek iznova, hrabrošću, zavidnom ratničkom veštinom i dobrom retorikom pred bitku, veštinom lepog govora, čiji je cilj pobeda u razgovoru. I ako bi se i pored svega, u nekoj situaciji, pokazao kao loš, nedostojan govornik, u skupštini ili nečemu sličnom, odmah bi gubio svoj status. Svaki je Grk težio ovom idealu.

Značaj otkrića individue za nastanak Paideie

Individua, doista nije cilj grčkog shvatanja Paideie, ali je pojam od kog se polazi. Uočivši sve moguće razlike u sklonostima i osobinama različitih ljudi, Grci su jasno shvatili da u procesu vaspitanja i obrazovanja treba krenuti od samih interesovanja i sposobnosti koje pojedinac u sebi nosi. Učitelj ili polis, kao vaspitači su samo pedagozi, oni samo vode i usmeravaju dušu. Nemački pojam Ercium, što znači izvlačiti, za pojam vaspitanja lepo označava ono što vaspitač radi sa čovekom. Paideia polazi od individue, „izvlači“ iz nje sve ono što joj je priroda dala i što predstavlja njenu razliku u odnosu na druge ljude, ali ga vaspitava ne prema pojedinačnom čoveku, već prema ideji čoveka koja je opšte prihvaćena i važeća i obavezujuća za jednu zajednicu, polis, vrstu. Osnovni cilj Paideie je da polis vaspitava i oblikuje čoveka za njegov suštinski oblik, u Grčkoj slobodan i srećan život individue u zajednici sa drugim ljudima. Slobodan, nezavistan građanin, ne rob.

Uloga muzike u Paidei

Aristotel: „Svrha muzike može da nas dovede u nedoumicu“, na to nadovezuje ulogu dokolice, slobodnog vremena, koje je shvaćeno na dva načina. Stari Grci tu podrazumevaju slobodno vreme, koje će se koristiti da bi se u sebe ulagalo, koje će biti ispunjeno onim radom koji ispunjava dušu. Danas se pod dokolicom podrazumeva vreme koje će se koristiti radi relaksacije, zabave. Ipak, dokolicu biramo radi sebe samih. Tako je i sa muzikom. Ljudi se njome bave iz ličnog zadovoljstva, njena se primena sastoji u tome da isceli, oplemeni, olakša ljudski um, da skrene misli na način koji samo njoj polazi za rukom, na način koji samo ona ume. Muzika ume da opusti, razvije duhovni mir. Muzika dovodi do sklada misli i osećanja. „Muzika je po svojoj prirodi nešto vrlo prijatno“. Time muzika doprinosi vaspitanju, oličenje je plemenitih vrlina, ona ničim nije uslovljena, niti se zasniva na nekakvoj koristi, pa dete putem nje gradi sebe na pravi način.

Literatura

• Filozofija vaspitanja i obrazovanja, Zbornik radova Učiteljskog fakulteta u Vranju, 2010.
• Werner Jaeger, Paideia: The Ideals of Greek Culture, vols. I-III, trans. Gilbert Highet, Oxford University Press, 1945.
• Oxford English Dictionary, "Paedeia." Online Draft Version, 2005.
• Takis Fotopoulos, "From (mis)-education to Paideia", The International Journal of Inclusive Democracy, vol 2, no 1, (2005).