Википедија

Papa Aleksandar III

поглавар Римокатоличке цркве

Papa Aleksandar III (oko 1100/1105 – 30. avgust 1181), rođen kao Roland od Sijene,[1] bio je poglavar Katoličke crkve od 7. septembra 1159. do svoje smrti 1181. godine.[2] Položio je kamen temeljac za čuvenu katedralu Notr Dam u Parizu.

Aleksandar III
Aleksandar III
Lični podaci
Puno imeRoland Bandineli
Datum rođenja1100/1105.
Mesto rođenjaSijena, Sveto rimsko carstvo
Datum smrti30. avgust 1181.
Mesto smrtiČivita Kastelana, Papska država, Sveto rimsko carstvo
Mesto ukopaČivita Kastelana
NarodnostItalijan
Papa
Pontifikat7. septembar 1159 — 30. avgust 1181.
PrethodnikPapa Hadrijan IV
NaslednikPapa Lucije III

Grb Aleksandra III

Rana karijera u crkvi uredi

Papa Aleksandar III je rođen u Sijeni. Od 14. veka on se pominje kao član aristokratske porodice Bandinelli, međutim, to nije dokazano.[3] Već duže vreme, naučnici su verovali da je on advokat crkvenog prava iz 12. veka i teolog, majstor Roland od Bolonje, koji je komponovao „Strom“ ili „O Rolandu“ - jedan od najranijih komentara na Dekret i „Rolandove misli“, kolekciju kazne pod uticajem Pjera Abelara.[4][5]

Oktobra 1150. godine papa Evgenije III ga proglašava kardinal đakonom sa titulom sveti Kozma i Damjan. Kasnije je postao kardinal sveštenik sa titulom svetog Marka. Godine 1153. postaje papski kancelar i bio je vođa kardinala koji su se protivili nemačkom caru Fridrihu I Barbarosi. Bio je pregovarač oko ugovora u Beneventu, koji je obnovio miroljubive odnose između Rima i Kraljevine Sicilije.

Sporni izbori uredi

Dana 7. septembra 1159. izabran je za naslednika pape Hadrijana IV. Manjina kardinala, međutim, izabrala je kardinala sveštenika Oktavijana, koji je preuzeo ime Viktor IV i postao nemački carev antipapa. Situacija je bila kritična za Aleksandra III, jer prema mnogim hronikama tog vremena, Barbarosin antipapa je dobio odobrenje većine kraljevstava Evrope, sa izuzetkom Portugalije, Španije i Sicilije. Međutim, 1161. mađarski kralj Geza II je potpisao sporazum i priznao Aleksandra III kao zakonitog papu i izjavio da je vrhovni duhovni vođa jedini koji može da ostvari obred investiture.[6] To je značilo da je Aleksandrova legitimnost dobila na snazi, čemu svedoči činjenica da su drugi vladari, poput kralja Francuske i kralja engleskog kralja Henrija II, priznali njegov autoritet

Međutim, spor između Aleksandra III, antipape Viktora IV i njegovih naslednika antipape Paskala III i antipape Kalista III (koji je imao nemačku carsku podršku) nastavljen je do poraza Fridriha Barbarose kod Lenjana 1176. godine, nakon čega Barbarosa konačno (mirom u Veneciji iz 1177) priznaje Aleksandra III za papu. Dana 12. marta 1178. Aleksandar III vratio se u Rim, koji je bio primoran da napusti dva puta: prvi put između 1162 i 23. novembra 1165. godine, kada je bio poslat u progonstvo u Kampaniju po nalogu Odona Frangipanea nakon njegovog hapšenja i kratkog pritvora, i ponovo 1167. Prvi period je proveo u Francuskoj, drugi uglavnom u Gaeti, Beneventu, Ananji, i Veneciji.

Aleksandrova politika uredi

 
Fridrih Barbarosa se potčinjava autoritetu pape Aleksandra III, freska u zgradi skupštine u Sijeni, naslikao Spinelo Aretino.

Aleksandar III je bio prvi papa koji je obraćao pažnju na misionarske aktivnosti istočno od Baltičkog mora. On je stvorio arhiepiskopiju u Upsali, Švedska 1164. godine [7] verovatno na predlog njegovog bliskog prijatelja Eskila, nadbiskupa u Lundu - prognanog u Klervo, Francuska, zbog sukoba sa danskim kraljem. Danski kralj je imenovao benediktinskog monaha Fulka kao biskupa u Estoniji. Godine 1171. Aleksandar je postao prvi papa koji je rešavao situaciju Crkve u Finskoj. Finci su navodno maltretirali sveštenike i oslanjali se na Boga samo u vreme rata.[8]

U martu 1179. godine Aleksandar III održava Treći lateranski sabor, jedan od najznačajnijih srednjovekovnih crkvenih sabora, koji Rimska crkve računa kao jedanaesti vaseljenski sabor. Njegova članovi sačinjavaju nekoliko papinih predloga za poboljšanje stanja Crkve, među njima zakon koji zahteva da niko ne može biti biran za papu bez dve trećine glasova kardinala.[9] Pravilo je neznatno izmenjeno 1996. godine, ali je obnovljena 2007. Ovaj sabor obeležio vrhunac moći Aleksandra III.

Pored pobede nad Barbarosom, Aleksandar je ponizio engleskog kralja Henrija II, zbog ubistva Tomasa Beketa 1170. godine, sa kojim je bio neobično blizak, kasnije kanonizuje Beketa 1173.[10][11][12] Ovo je bio drugi engleski svetac kojeg je kanonizovao Aleksandar, prvi je Edvard Ispovednik 1161. godine.[10] Ipak, on je potvrdio poziciju Henrija kao gospodara Irske 1172.

Papskom bulom „Manifestis probatum“, izdata 23. maja 1179, on priznaje pravo Afonsa da se sam proglasi kraljem Portugala - važan korak u procesu Portugala kako bi postao priznat kao nezavisno kraljevstvo (Afonso je koristio titulu kralja od 1139).[13]

Čak i kao begunac, Aleksandar uživa naklonost i zaštitu Luja VII.

Ipak, ubrzo nakon završetka sinoda, Rimska republika primorava Aleksandra III da napusti grad, u koji nikad nije ponovo ušao, a 29. septembra 1179, neki plemići ustoličavaju antipapu Inoćentija III. Razumnim korišćenjem novca, Aleksandar III ustoličio je svoju moći, te je svrgnut januara 1180. godine. Godine 1181, Aleksandar III ekskomunicira škotskog kralja Vilijama I i stavlja kraljevstvo pod izolaciju od Crkve.[14]

Umire u Čiviti Kastelani 30. avgusta 1181. godine.

Reference uredi

  1. ^ u italijanskom Rolando ili Orlando
  2. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 30. ISBN 86-331-2075-5. 
  3. ^ Maleczek, W. . Papst und Kardinalskolleg von 1191 bis Beč. str. 233 note. 1984. 1216. ISBN 978-3-7001-0660-9. str. 168.
  4. ^ Noonan, John T. . "Who was Rolandus?". In Pennington, Kenneth; Somerville, Robert. Law, Church, and Society: Essays in Honor of Stephan Kuttner. Filadelfija. . University of Pennsylvania Press. 1977. pp. 21–48. ISBN 978-0-8122-7726-5. 
  5. ^ Weigand, Rudolph . "Magister Rolandus und Papst Alexander III". Archiv für katholisches Kirchenrecht 149: 3–44. Reprinted in idem, Glossatoren des Dekrets Gratians [Goldbach: Keip, 1997]. 1980. ISBN 978-3-8051-0272-8. str. 73–114.
  6. ^ Bodri Ferenc: Lukács érsek és kora. Kossuth, 2003
  7. ^ Papal Letters to Scandinavia and their Preservation, Anders Winroth, Charters, Cartularies and Archives: The Preservation and Transmission of Documents in the Medieval West, ed. Adam J. Kosto and Anders Winroth, (Pontifical Institute of Mediaeval Studies, 2002), 178.
  8. ^ „Letter by Pope Alexander III to the Archbishop of Uppsala”. Arhivirano iz originala 27. 09. 2007. g. Pristupljeno 10. 12. 2013.  Nepoznati parametar |Pristupljeno= ignorisan (pomoć); Nepoznati parametar |pristupnjeno= ignorisan (pomoć). Na latinskom. Priredio National Archive of Finland Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. septembar 2010). Pogledajte [1] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. jun 2007) i Diplomatarium Fennicum u izboru.
  9. ^ Kelly, Joseph F. (2009). The Ecumenical Councils of the Catholic Church: A History. Liturgical Press. str. 83. 
  10. ^ a b Norton 2006, str. 193
  11. ^ St. Thomas Becket Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. decembar 2013). Biography.com. Preuzeto: 21 March 2013.
  12. ^ St. Thomas Becket. Biography.com. Preuzeto: 21 March 2013.
  13. ^ Linehan, Peter; Nelson, Janet Laughland (2001). The Medieval World. 10. Routledge. str. 524. 
  14. ^ Potter, Philip J. (2009). Gothic Kings of Britain: The Lives of 31 Medieval Rulers, 1016-1399. McFarland & Company, Inc. str. 148. 

Literatura uredi

  • Kelly, Joseph F. (2009). The Ecumenical Councils of the Catholic Church: A History. Liturgical Press. str. 83. 
  • Norton, Christopher (2006). St. William of York. Rochester, NY: Boydell Press. str. 193. ISBN 978-1-903153-17-8. 
 
Papa Aleksandar III na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Папа_Александар_III&oldid=27603166”