Pejzažna arhitektura

Pejzažna arhitektura je u širokom smislu reči praktična umetnost i nauka o adaptaciji predela za ljude i njegovo iskorištavanje za uživanje i stvara u celini i detalju prirodne sredine modelisanjem terena, određivanjem komunikacija, sadnjama zelenila, korištenjem vegetacije i vodenih površina i oživljavanjem prostora arhitekturom, paviljonima, fontanama umetničkim delima u eksterijeru. U užem smislu reči je pejzažna arhitektura, arhitektura parkova i bašti. Ona podrazumeva sistematsko projektovanje i opšti inženjering različitih objekata za izgradnju i ljudsku upotrebu, ispitivanje postojećih društvenih, ekoloških i zemljišnih uslova i procesa u predelu, kao i projektovanje drugih intervencija koje će dati željene rezultate. Obim profesije je širok i može se podeliti na nekoliko podkategorija uključujući profesionalne ili licencirane pejzažne arhitekte koji su regulisani od strane vladinih agencija i poseduju stručnost za projektovanje širokog spektra struktura i oblika zemljišta za ljudsku upotrebu; dizajn pejzaža koji nije licencirana profesija; planiranje lokacije; upravljanje atmosferskim vodama; kontrola erozije; restauracija životne sredine; parkovi, rekreacija i urbanizam; upravljanje vizuelnim resursima; planiranje i obezbeđivanje zelene infrastrukture; planiranje i projektovanje pejzaža privatnog imanja i rezidencija; sve u različitim razmerama dizajna, planiranja i upravljanja. Praktičar u profesiji pejzažne arhitekture može se nazvati pejzažnim arhitektom, međutim u jurisdikcijama gde su potrebne profesionalne licence često se samo oni koji poseduju licencu pejzažnog arhitekte mogu nazvati pejzažnim arhitektom.

Staurhed]] u Viltširu, Engleska, koji je dizajnirao Henri Hor (1705–1785), „prvi baštovan pejzaža, koji je u ovom radu pokazao genijalnost najvišeg reda“

Central Park je tipičan primer pejzažne arhitekture.

Oranžerija na Versaljskom dvorcu

Obrazovanje

Od pejzažnih arhitekata se generalno traži da imaju univerzitetsko obrazovanje ili diplomirani status iz akreditovanog programa za pejzažnu arhitekturu, koji može varirati po dužini i nazivu diplome. Oni uče kako da kreiraju projekte od nule, kao što su stambena ili komercijalna sadnja i dizajniranje životnih prostora na otvorenom. Oni su pripremljeni da rade sa drugima kako bi postigli bolji rezultat za klijente kada rade na projektu; oni moraju da nauče osnove načina kreiranja projekata na određeni način i potrebno je da dobiju licencu u datoj državi da bi im bilo dozvoljeno da rade; studenti oblasti pejzažne arhitekture se obučavaju načinu komuniciranja sa klijentima, kao i prezentiacije i izlaganja dizajna od nule prilikom davanja finalnog projekta.

Pejzažna arhitektura se predaje na Univerzitetu u Mančesteru od 1950-ih. Kurs na Arhitektonskoj školi u Mančesteru omogućava studentima da steknu različite diplome i magistrature, uključujući MLPM(Hons) koja je akreditovana od strane Instituta za pejzaž i Kraljevskog instituta za planiranje grada.

Nastanak pejzažne arhitekture

Sam nastanak datira još od davnina, ali kao struka zasnovana je u vreme rimske vladavine gde su se arhitektura i pejzaž našle uzan spoj. Okarakterisanje domova bilo je često, od domusa pa do vile rustika gde je pejzažna arhitektura imala veliki uticaj.

Današnjica

Pejzažne arhitekte danas imaju zvanje inženjera i njihov uticaj seže u razne projektakntske delatnosti.Česti su poslovi projektovanja trgova i parkova kao i kako manjih tako i većih privatnih okućnica. Veliki projekti današnjice zahtevaju pejzažne arhitekte u svojoj struci koji svjojim uslugama stvaraju prijatan ambijent i prostor namenjen aktivnostima i potrošnji slobodnog vremena. Takođe, pejzažne arhitekte se bave ekološkim aspektima, poput rekultivacije predela i projektovanje prostora shodno potrebama korisnika, kao i sanacijama degradiranih površina i podizađa zaštitnih biljnih pojaseva u obektima posebne namene.

Odnos prema urbanističkom planiranju

Kombinacija tradicionalnog pejzažnog baštovanstva i kombinovanog planiranja grada u nastajanju dala je pejzažnoj arhitekturi jedinstven fokus. Frederick Lo Olmsted je prvi put upotrebio termin „pejzažna arhitektura” koristeći tu reč kao profesiju kada je dizajnirao Centralni park.

Tokom 19. veka, urbano planiranje je postalo centralna tačka i centralno pitanje u gradovima. Kombinacija tradicije pejzažnog baštovanstva i nove oblasti urbanog planiranja ponudila je pejzažnoj arhitekturi priliku da zadovolji ove potrebe. U drugoj polovini veka, Frederik Lo Olmsted je završio niz parkova koji i dalje imaju značajan uticaj na praksu pejzažne arhitekture danas. Među njima su bili Centralni park u Njujorku, Prospekt park u Bruklinu, Njujork i sistem parkova Emeraldna ogrlica u Bostonu. Džens Džensen je dizajnirao sofisticirane i naturalističke urbane i regionalne parkove za Čikago, Ilinois i privatna imanja za porodicu Ford, uključujući Fer lejn i Gokler pojnt. Jedna od prvobitnih jedanaest članova osnivača Američkog društva pejzažnih arhitekata (ASLA), i jedina žena, bila je Beatriks Farand. Bila je konsultant za dizajn za više od deset univerziteta uključujući: Prinston u Prinstonu, Nju Džerzi; Jejl u Nju Hejvenu, Konektikat; i Arnold Arboretum za Harvard u Bostonu, Masačusets. Njeni brojni privatni projekti na imanju uključuju znameniti Damberton arton Ouks u okrugu Džordžtaun u Vašingtonu. Od tog vremena, drugi arhitekti - pre svega Rut Hejvi i Alden Hopkins - promenili su određene elemente Farandovog dizajna.

Od ovog perioda urbano planiranje se razvilo u zasebnu nezavisnu profesiju koja je uključila važne doprinose iz drugih oblasti kao što su građevinarstvo, arhitektura i javna uprava. Urbanisti su kvalifikovani da obavljaju poslove nezavisno od pejzažnih arhitekata, i generalno, nastavni plan i program programa pejzažne arhitekture ne priprema studente da postanu urbanisti.

Ijan Makharg je bio poznat po uvođenju razmatranja ekoloških problema u pejzažnu arhitekturu. On je popularizovao sistem analize slojeva sajta kako bi se oformilo potpuno razumevanje kvalitativnih atributa mesta. Ovaj sistem je postao temelj današnjih Geografskih informacionih sistema (GIS). Makharg bi svakom kvalitativnom aspektu lokacije dao sloj, kao što su istorija, hidrologija, topografija, vegetacija, itd. GIS softver se danas sveprisutno koristi u profesiji pejzažne arhitekture za analizu materijala u unutrašnjosti i na površini Zemlje i na sličan način ga koriste urbanisti, geografi, stručnjaci za šumarstvo i prirodne resurse itd.

Vidi još

• Hortikulturista

Literatura

• Kalusok, Michaela: Záhradní architektura. Brno, Computer Pres. 2004. ISBN 978-80-251-0287-9. стр. 136-175.
• Dudák, Vladislav: Encyklopedie světové architektury od menhíru k dekonštruktivizmu. Baset. 2000. ISBN 978-80-86223-07-0
• Gál, P., Kodoň, M.: Tvorba krajiny. Bratislava, STU 1981, pp. 83-85
• Kodoň, Milan; Gál, Peter (1989). Parkové a sadové úpravy: Tvorba krajiny a parkové úpravy. SVŠT. str. 45—47. ISBN 978-80-227-0044-3. 
• Myers, Katherine (leto 2013). „Ways of Seeing: Joseph Addison, Enchantment and the Early Landscape Garden”. Garden History. 41 (1): 3—20. JSTOR 24636000. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Meason, Gilbert Laing (1828). On the landscape architecture of the great painters of Italy. 
• Loudon, John Claudius (1840). The landscape gardening and landscape architecture of the late Humphry Repton. 
• Downing, Andrew Jackson (1841). A treatise on the theory and practice of landscape gardening, adapted to North America. 
• „Olmsted—His Essential Theory - National Association for Olmsted Parks”. www.olmsted.org. Pristupljeno 2019-01-06. 
• „Frederick Law Olmsted”. The Emerald Necklace Conservancy (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 20. 10. 2020. g. Pristupljeno 2019-01-06. 
• „Updating the International Standard Classification of Occupations (ISCO) | Draft ISCO-08 Group Definitions: Occupations in Design” (PDF). www.ilo.org. Pristupljeno 2019-01-06. 
• „International Federation of Landscape Architects”. Arhivirano iz originala 2012-11-22. g. Pristupljeno 2019-01-06. 
• Newton, Norman T. (1971). Design on the land: the development of landscape architecture (na jeziku: engleski). Belknap Press of Harvard University Press. ISBN 9780674198708. 
• Tobey, George B. (1973). A history of landscape architecture: the relationship of people to environment (na jeziku: engleski). American Elsevier Pub. Co. ISBN 9780444001313. 
• Jellicoe, Geoffrey Alan; Jellicoe, Susan (1982). The Landscape of Man: Shaping the Environment from Prehistory to the Present Day (na jeziku: engleski). Van Nostrand Reinhold. ISBN 9780442245658. 
• Fletcher, Sir Banister; Cruickshank, Dan (1996). Sir Banister Fletcher's a History of Architecture (na jeziku: engleski). Architectural Press. ISBN 9780750622677. 
• Albardonedo Freire, Antonio, El Urbanismo de Sevilla durante el reinado de Felipe II. Sevilla, Guadalquivir Ediciones. 2002. ISBN 84-8093-115-9. str. 191–208..
• Amirsadeghi, Hossein, editor. The Arts of Persia. New Haven: Yale University Press, 1989.
• Brooke, Christopher Nugent Lawrence. The Age of the Cloister: The Story of Monastic Life in the Middle Ages. New Jersey: Hidden Spring, 2003.
• Gerard Ciolek. Ogrody polskie (Gardens of Poland). Revised edition of the 1954 publication under the same title, updated and expanded by Janusz Bogdanowski. Warszawa: Arkady
• Carroll, Maureen. Earthly Paradises: Ancient Gardens in History and Archaeology. London: British Museum Press, 1986.
• Fischer, Hubertus; Remmert, Volker R.; Wolschke-Bulmahn, Joachim (2016). Gardens, Knowledge and the Sciences in the Early Modern Period. Birkhäuser. ISBN 978-3-319-26342-7. 
• Hindsley, Leonard Patrick. The Mystics of Engelthal: Writings from a Medieval Monastery. New York: St. Martin's Press, 1998.
• Khansari, Mehdi et al. The Persian Garden, Echoes of Paradise. Washington, D.C.: Mage Publishing, 1998.
• Lauterbach, Iris, The European Landscape Garden, ca. 1710–1800, EGO - European History Online, Mainz: Institute of European History, retrieved: March 25, 2021 (pdf), 2017.
• Lawrence, C.H. Medieval Monasticism : Forms of Religious Life in Western Europe in the Middle Ages. New York: Longman, 2001.
• Littlewood, Anthony, Henry Maguire, and Joachim Wolschke-Bulmahn. Byzantine Garden Culture. Washington, D.C.: Dumbarton Oaks, 2002.
• Pona, Franceso, Sileno overo Delle Bellezze del Luogo dell'Ill.mo Sig. Co. Gio. Giacomo Giusti, 1620 Angelo Tamo, Verona
• Pona, Franceso, Il Paradiso de' Fiori overo Lo archetipo de' Giardini, 1622 Angelo Tamo, Verona
• Rogers, Elizabeth Barlow, Landscape Design: A Cultural and Architectural History. New York: Harry N. Abrams, Inc. 2001.
• Stockstad, Marilyn and Jerry Stannard. Gardens of the Middle Ages. Kansas: University of Kansas, 1983.
• Taylor, Patrick, The Oxford Companion to the Garden. Oxford: Oxford University Press, 2006.
• Thacker, Christopher, The History of Gardens. California, University of California Press, 1979.
• Threlfall-Homes, Miranda. Monks and Markets: Durham Cathedral Priory 1460–1520, Oxford: Oxford University Press, 2005.
• Turner, Tom. Garden History, Philosophy and Design, 2000 BC–2000 AD. New York: Spon Press, 2005.
• Villa, Paolo, Giardino Giusti 1993-94 pdf, with maps and 200 photos.
• Żukow-Karczewski, Marek. Ogrody i sady w dawnej Polsce (Gardens and orchards in the old Poland), "AURA" (A Monthly for the Protection and Shaping of Human Environment), 11, 1987.