Pogubljenja iranskih političkih zatvorenika 1988.

Pogubljenja Iranskih političkih zatvorenika 1988. godine je bila serija državno-sponzorisanih pogubljenja političkih zatvorenika širom Irana, počevši 19. jula i trajući otprilike narednih 5 meseci. Većina od onih koji su ubijeni bili su pripadnici Narodni mudžahedini Irana, i ako su podržavali druge formirane grupe, uključujući Fedajina i Tudeh partije Irana (komunistička partija), bili su takođe pogubljeni.

Ubistva su bila opisana kao politička čistka bez sudske odluke u modernoj Iranskoj istoriji, oba kako u uslovima tako i u zataškavanju. Kako god, tačan broj pogubljenih zatvorenika ostaje kao tvrdnja. Međunarodna amnestija je snimila imena preko 4,482 nestalih zatvorenika u periodu tog vremena , i tada vrhovni vođa Ruholah Homeini i zamenik Hosein-Ali Montazeri su stavili broj žrtava između 2,800 i 3,800 u sećanje , ali alternativna procena predlaže da je taj broj zapravo prešao 30,000. Zbog velikog broja, zatvorenici su bili natovareni u viljuškar u grupama od 6 i obešeni sa kranovima u intervalima od pola sata.

Velika briga je preuzeta da ubistva ostanu zataškana, i vlada Irana trenutno poriče bilo kakav udeo u tome. Opravdanje ponuđeno za navodna pogubljenja variraju, ali jedna od najskorijih teorija jeste da su bili u odmazdi za napad 1988. godine na zapadne granice Irana od Narodni mudžahedina Irana. Kako god, ovo ne opravdava u celini napade na odvojene grupe koji su se protivili Mudžahedini invazije.

Ubistva su se dešavala van zakonodavstva i suđenja nisu bila zabrinuta za utvrđivanje krivice ili nevinosti optuženih. Oni koji su preživeli masakr su započeli različite "pozive" za pravdu i suđenje učinjenih događaja. Kanada je nazvala događaj Zločin protiv čovečnosti, i Italija je objavila sličnu izjavu da pravda treba biti postiguta.

Masovno ubistvo

Homeinijeva naređenja

Ruholah Homeini

Neposredno pre nego što je pogubljenje započeto, Iranski vođa Ruholah Homeini je izdao "tajno ali neobično naređenje - neki smatraju da je to bila formalna fatva". Ovo postavlja Specijalnu Zapovest sa instrukcijama kako da se izvrše pogubljenja Narodni mudžahedini organizacije Irana kao moharebi (oni koji su protiv Alaha) levica kao apostazija u Islamu.

Homeinijeva naređenja

U pismu piše:

از آنجا که منافقین خائن به هیچ وجه به اسلام معتقد نبوده و هر چه میگویند از روی حیله و نفاق آنهاست و به اقرار سران آنها از اسلام ارتداد پیدا کرده‌اند، با توجه به محارب بودن آنها و جنگ کلاسیک آنها در شمال و غرب و جنوب کشور با همکاری‌های حزب بعث عراق و نیز جاسوسی آنها برای صدام علیه ملت مسلمان ما و با توجه به ارتباط آنان با استکبار جهانی و ضربات ناجوانمردانهٔ آنان از ابتدای تشکیل نظام جمهوری اسلامی تا کنون، کسانی که در زندانهای سراسر کشور بر سر موضع نفاق خود پافشاری کرده و میکنند، محارب و محکوم به اعدام میباشند.

Prevod:

[U ime Boga, Saoseđajnog, Milosrdnog,]

Kao izdajnik Monafekin [Mojahedin] ne verujem u Islam i ono što kažu da je obmana i hipokratije, i

Kao što su njihovi lideri priznali da su postali izdajnici, i

Pošto vode rat protiv Boga, i

Pošto učestvuju u klasičnom ratu na zapadnom, severnom i južnom frontu, i

Pošto sarađuju sa partijom Bašista Irana i špijuniraju Sadama protiv naše muslimanske nacije, i

Dok su usko povezani sa Svetskom Arogancijom i u svetlu kukavičkih udaraca na Islamsku republiku još od njenog početka, i

Po naredbi da se oni koji su u svim zatvorima u celoj zemlji ostaju uporni u podršci Monafekina [Mojahedin] predodrede za pogubljenje.

Održavanje pogubljenja

U Teheranu specijalna komisija za pogubljenja imala je 16 članova koji su predstavljali različite nadležne Islamske vlade - čak i sam Imam Homeini, predsednik, glavni izvršilac, revolucioni tribunat, ministarstvo pravde i obaveštajne službe, administracija Evina i Gohar Dašta, dva zatvorenika i Teheranu gde su pogubljenici bili eliminisani. Glavni u komisiji je bio Aiatolah Morteza Eshraki. Njegova dva specijalna asistenta su bila Hosein-Ali Nejeri i Hojat Al-Islam Ali Mobašeri. Komisija se šetala između Evin i Gohar Dašta zatvora helikopterom. Provincijama slične komisije su bile utvrđene, ali je manje poznato o njima.

Još jedan opis administracije o pogubljenjima je bila implementirana od strane komisije, kasnije poznate kao Smrtna komisija. Članovi su bili Hosein-Ali Nejeri (sudija), Morteza Eshraki (Teheranski izvršitelj), Ebrahim Raisi (tada zamenik glavnog tužioca) i Mostafa Pourmohamadi (predstavnik Obaveštajnog ministarstva u zatvoru Evin). Ebrahim Raisi, kandidovao se za predsednika Irana 2017. godine kao teški konzervativac koji je bio kritikovan zbog njegove uloge u pogubljenju.

Međunarodna amnestija je analizirala dokaze koji se povezuju sa Iranskim oficirima koji su učestvovali u masakru. Uključivali su Ali-Reza Avaji (određen za učešće u smrtonosnoj komisiji u Teheranu), Mostafa Pourmohamadi i drugi.

Zatvorenici nisu bili pogubljeni bez bilo kakvog procesa, ali su bili "iskušani" sa optužbama koje su dobili u zatvoru. Bili su ispitivani od strane komisije sa listom pitanja kako bi videli da li su kvalifikovani kao moharabi ili mortadi. Mnogo, ako ne i većina zatvorenika nisu bili svesni prave svrhe pitanja, iako su neki kasnije bili upozoreni od strane zatvorske lože.

Neki od zatvorenika su bili ubijeni zbog njihovih verovanja o religiji - zato što su bili ateisti ili Muslimani koji su pratili drugačiju vrstu Islama.

Izolacija zatvorenika

Pojedina naučna istraživanja masakra tvrde da su prve faze planiranja Masakra 1988. godine otpočete nekoliko meseci ranije nego što je pravo pogubljenje započeto. Prema jednom izveštaju: "zatvorski službenici su krajem 1987. godine i početkom 1988. godine načinili neobičan korak ponovnog ispitivanja i odvajanja svih političkih zatvorenika u skladu sa njihovom stranačkom pripadnošću i dužinom kazne". Zapravo, sam proces pogubljenja je započeo u ranim satima 19. jula 1988. godine sa izolacijom političkih zatvorenika iz spoljnog sveta. Zatvorske kapije su bile zatvorene, zatvorske posete i telefonski pozivi su bili otkazani, pisma, paketi za negu, čak su i lekovi spolja bili vraćeni, glavni sudovi su otišli na vanredni odmor. Rođacima zatvorenika je bilo zabranjeno okupljanje ispred zatvorske kapije.

Unutar zatvora, zatvorske ćelije su bile odvojene jedne od drugih, bez radija i televizora. Mesta na kojima su se okupljali zatvorenici kao što su sale za predavanje, radionice, ambulante bile su zatvorene a zatvorenici ograničeni na svoje ćelije. Zatvorskim čuvarima i radnicima je naređeno da ne komuniciraju sa zatvorenicima. Jedan od zatvorenika je ručno napravio uređaj koji mu je omogućio slušanje radija ali je saznao da vesti ne govore ništa o zaključavanju.

Narodni mudžahedini Irana

Prvi zatvorenici koji su ispitivani ili "iskušavani" jesu muški pripadnici Narodnih mudžahedina Irana, uključujući i one koji su se pokajali zbog svoje povezanosti sa grupom. Komisija je pripremila postupak sa lažnim uverenjem da to nije pravo suđenje, već proces za pokretanje opšte amnestije i razdvajanje muslimana od ne-muslimana.

Komisija je prvo zatražila njihovu organizacionu pripadnost; ispitivanje bi se završilo ukoliko bi odgovorili sa "mudžahedin". Ukoliko bi odgovorili sa monafekin (hipokriti); komisija bi nastavila sa pitanjima kao što su:

• "Da li ste voljni da osudite bivše kolege?"
• "Da li ste voljni da ih osudite ispred kamera?"
• "Da li ste voljni da nam pomognete da ih pronađemo"
• "Hoćete li imenovati tajne simpatizere?"
• "Hoćete li identifikovati lažne pokajnike?"
• "Hoćete li otići na front i hodati po neprijateljskim minskim poljima?"

Skoro svi zatvorenici nisu uspeli da odgovore potvrdno na pitanja, što nije iznenađujuće. Zatim su odvedeni u drugu prostoriju gde im je naređeno da napišu svoju poslednju volju i testament kao i da odlože svoje lične stvari kao što je prstenje, satovi i naočare. Zatim su sa povezom preko očiju odvedeni na vešala gde su obešeni u serijama od po šest. S obzirom da "vešanje" nije značilo smrt lomljenjem vrata zatvorenika naglim puštanjem kroz otvor, već zatezivanje vrata žrtvi, neki su umirali i po petnaest minuta.

Nakon prvih nekoliko dana, preopterećeni egzekutori su zahtevali streljačke odrede. Ovi zahtevi su odbijeni na osnovu tvrdnje da je vešanje otpadnika i neprijatelja Alaha po Šerijatskom mandatu, dok bi pravi razlog mogao biti da je vešanje tiše od pucnjave i da bi se tako bolje sačuvala tajnost operacija.

U početku je tajnovitost bila delotvorna. "Jedan od preživelih priznaje da je pomislio da je obrađen za puštanje na vreme predstojećih mirovnih proslava."

Suočavanje sa levičarima

Posle 27.avgusta, komisija je okrenula svoju pažnju ka levičarskim zatvorenicima, kao što su članovi Tudeha, ka većini Fedaji, manjini Fedaji i ostalim Fedaji, Kumaleh, Rah-e Kargar, Pejkar. Oni su takođe bili sigurni da nisu u opasnosti i pitali su:

• "Da li si ti Musliman?"
• "Da li veruješ u Alaha?"
• "Da li je Sveti Kuran reč Alaha?"
• "Da li verujete u raj i pakao?"
• "Da li prihvatate da je sveti Muhamed pečat proroka?"
• "Hoćete li se javno povući od istorijskog materijalizma?"
• "Da li bi izjavio svoja ranija verovanja pred kamerama?"
• "Da li postiš za vreme Ramazana?"
• "Da li se moliš i čitaš Sveti Kuran?"
• "Da li bi radije delio ćeliju sa muslimanom ili nemuslimanom?"
• "Hoćete li potpisati izjavu da verujete u Alaha, Proroka, Sveti Kuran i uskrsnuća?"
• "Kada ste odrastali da li se vaš otac molio, postio i čitao Sveti Kuran"?

Zatvorenicima je rečeno da im vlasti postavljaju ova pitanja jer su planirali da odvoje praktične muslimane od nepraktičnih muslimana. Međutim, pravi razlog je bio da se utvrdi da li su zatvorenici kvalifikovani kao otpadnici iz Islama, u kom slučaju bi se pridružili Moharebovima na vešalima.

Neki zatvorenici su spašeni od egzekucije, odgovaranjem ispravno na pitanja, vraćeni svojim ćelijama i prosledili ono što je komisija pitala. Levičarski zatvorenik "koji je u jednom trenutku bio na seminaru brzo je shvatio teološki značaj pitanja" i "proveo je noć 30.avgusta slavši Morzeove poruke drugim ćelijama" kucanjem na zidove zatvora. Pokazao je skrivene opasnosti. Ispitivači su želeli da znaju da li se očevi zatvorenika mole, poste i čitaju Kuran, jer se sinovi pobožnih ljudi mogu nazvati otpadnicima. Da nisu bili odgajani najpre u pravim muslimanskim domovima i iѕloženi istinskom islamu oni ne bi mogli biti otpadnici. Drugi pogrešan odgovor bio je odbijanje odgovora na osnovu privatnosti što bi se moglo uzeti kao priznanje otpadnosti. "

Sve je to bilo iznenađenje za zatvorenike sa jednim komentarom: "U prethodnim godinama, oni su hteli da priznamo špijuniranje. Godine 1988. hteli su da se islamizujemo." To je takođe značilo da nije bilo korelacije između dužine izdržane kazne i verovatnoće smrti. Prvi levičari koji su išli pred Evinovu komisiju bili su oni sa lakim pa čak i završenim rečenicama." Oni nisu imali nikakvo upozorenje o onome što se sprema i mnogi su umrli.

Suočavanje sa ženama

Muslimanke su bile podjednako tretirane sa muslimanima, gotovo svi su bili obešeni kao "naoružani neprijatelji Alaha. Međutim, za otpadništvo je kazna za žene bila drugačija i lakša od ove za muškarce. Buduće da prema tumačenjuemisije o islamskom pravu, žene nisu bile u potpunosti odgovorne za svoje postupke, neposlušne žene uključujući i otpadnike mogu dobiti diskrecione kazne kako bi se popravile i pokorile muškim naređenjima.

Levičarke-čak i one koje su odgajane kao praktični muslimani dobile sujoš jednu mogućnost da se odreknu svog otpadništva. Nakon istrage, levičarke su dobile 5 trepavica za svaku od 5 dnevnih molitava, polovina kazne izrečenih muškarcima. Nakon nekog vremena mnogi su pristali da se mole, ali neki su štrajkovali glađu, odbijajući čak i vodu. Jedna je umrla nakon 22 dana i 550 udaraca bičem, a vlasti su potvrdile njenu smrt kao samoubistvo jer je ona donela odluku da se ne moli. "

Sredinom novembra 2018. godine Komitet Ujedinjenih nacija za ljudska prava odobrio je rezoluciju protiv kontinuirane diskriminacije Iranske vlade nad ženama i ograničenja slobode misli.

Porodice

Prema ljudskim pravima Irana, advokatica Širin Ebadi, porodici pogubljenih zatvorenika je rekla: "Jednu godinu ćete se suzdržavati od održavanja sahrane, ili žaljenja njegove smrti na bilo kakav način u javnosti. Ako posle jedne godine ono što ste započeli bude prihvatljivo, otkrićemo vam mesto gde je sahranjen". Opravdanje koje je dato ovim porodicama za pogubljenje njihovih najbližih jeste da se zatvorenikovo ime pojavilo na beleškama zakačenim na NMI članova ubijenih u Mersad napadu čija su tela vraćena zahvaljujući Iranskim Islamskim zvaničnicima. Lista beleški NMI članova u zatvoru, tako da su zatvorenici bili optuženi za pomaganje u napadu. Ebadi se žalio da pored toga što je neverovatno, ovo ne objašnjava zašto zatvorenici nisu prvo otišli na suđenje zbog navodne podrške neprijatelju. Izveštaj Džefri Robertsona optužuje Teheran da nastavlja da odbija prava rodbine da znaju gde su njihovi voljeni sahranjeni.

Procene broja mrtvih

Jedan anoniman bišvi zatvorenik smešta broj mrtvih u hiljade. Dok drugi očevidac govori između 5000 i 6000 - 1000 od grupa i ostatak od Mojahedina. Dok drugi ipak procenjuju hiljade ali u broju 1500 samo onih koji su ubijeni u Gohar Dašt zatvoru sami. Skorašnja studija koristeći rasute informacije iz provincijskih mesta postavljaju cifru oko 12000. Međunarodna amnestija procenjuje da nacionalni total iznosi 2500 i opisuje da većina zatvorenika pripada "Zatvorenicima svesnosti" jer oni nisu bili optuženi za ta dela ili za planiranje dela protiv države.

Neverovatno je teško da se dobije pravi broj pošto su mnoga ubistva bila izvršena u daljim gradovima Kurdiš i Baloči. Može biti visok čak do 30,000 prema utvrđenim ciframa koji su dobijeni od prebeglice Irana odnosno izdajnika. U periodu nakon pobuna u Iranu 2009. godine, izdajnik Iranskog režima Mohamed Nurizard izjavio je da je preko 33,000 bilo ubijeno u periodu od 2-3 meseca, leta 1988. godine. Procenjeno je da su najveći broj ubijenih činili srednjoškolci i studenti, i da su preko 10 posto bile žene. Prema Kristini Lamb, napisano u britanskim dnevnim novinama Telegraf: "Tajna dokumenta koja su prokrijumčarena iz Irana otkrivaju, zbog velikog broja vrata koja treba polomiti, zatvorenici su bili tovareni na viljuškare u grupama od 6 i bešeni sa kranova u intervalima od pola sata".

Međunarodna reakcija i kritika

Dana, 30. avgusta 2017. godine Savet za ljudska prava Organizacije ujedinjenih nacija, istakao je masakr iz 1988. godine i prošireno je od strane nevladine organizacije nazvanim "Masakr političkih zatvorenika u Iranu 1988. godine: Vreme je za istinu, pravdu, poboljšanje i garanciju za neponavljanje". Država ističe: Iranska vlada 1988. godine pogubila je 30,000 političkih protivnika. Pogubljenje se izvršilo na osnovu fatve vrhovnog vođe Ajatolaha Homeinija. Komisija od tri člana poznata kao "Death Commission" (Smrtna komisija) je formirana da bi promenili mišljenje političkih protivnika u vezi pogubljenja. Žrtve su bile sahranjivane u tajnim grobnicama. Počinioci su nastavili da uživaju nekažnjivost.

Jod jedna napisana izjava pet nevladinih organizacija sa konsultativnim statusom sa Ujedinjenim nacijama distribuirana je tokom Veća za ljudska prava UN-a u februaru 2018. godine, pozivajući "UN da pokrene misiju utvrđivanja činjenica, kako bi istražila masovno ubistvo Irana 1988. godine u cilju okončanja nekažnjavanja i kako bi se sprečila loša sudbina zatvorenika.”

Dana, 4. decembra 2018. godine Međunarodna amnestija je zatražila od Iranske vlade da joj se izvede na videlo šta se desilo političkim zatvorenicima. Međunarodna amnestija je zatražila od UN da oformi grupu istražitelja da nađu zlodela počinjena nad ljudskim pravima u Iranu.

U novembru 2018. godine Ujedinjeni Savez Drumskog Transporta (United Road Transport Union) u Engleskoj objavila je izjavu u korist vozača teretnih vozila u Iranu koji su pokrenuli četvrti krug nacionalnog štrajka. Ujedinjeni Savez Drumskog Transporta je stupio u kontakt sa Iranskom vladom da pusti radnike i vozače koji su trenutno u zatvoru u Iranu.

Odgovor

Montazeri

Zamenik vrhovnog vođe Husein Ali-Montazeri je osudio ubistva. Smenjen je od strane Homeinija i kasnije je stavljen u kućni pritvor

Ostavka Huseina-Alija Montazerija kao imenovanog naslednika ajatolaha Homeinija, vrhovnog vođe Irana, bila je jedna od posledica ubistava. Montazeri se pre masovnih ubistava "posavetovao sa klerikom o različitim temama kao što su - suđenje Mehdi Hašemija, kampanja protiv štednje..." Kada je saznao za ubistva Montazeri je hitno uputio tri javna pisma - dva Homeiniju, jedno Specijalnoj komisiji - kojima je osudio pogubljenja ni pod kakvim okolnostima. Takođe je usmerio Specijalnu komisiju ka "ispitivanju kršenja islama pogubljenjem pokajnika i maloletnih prestupnika koji bi na sudu dobili puki ukor. Montazeri je upozorio Homeinija: "Pogubljenje nekoliko hiljada zatvorenika za nekoliko dana neće ostaviti pozitivne posledice i neće se osloboditi krivice".

Montazeri je zamoljen da podnese ostavku, sa Homeinijevom tvrdnjom da je oduvek sumnjao u Montazerijevu nadležnost i da "sam izrazio zamenika kada vas je Skupština eksperata prvi put postavila."" Ali je Skupština eksperata insitirala na postavljanju Montazerija kao budućeg vođe.

Pisma između dva ajatolaha je objavio režim ali "izbor se bavio Hašemijevom aferom i skrupulozno izbegavao masovna pogubljenja - prema tome je podržavao oficijelnu liniju da se ta ubistva nikada nisu dogodila".

9. avgusta 2016. godine, vebsajt vođen od strane Montazerijevih pristalica je objavio audio snimak sastanka koji je on održao 15. avgusta 1988. godine, zajedno sa sudskim tribunalom (teheranski tužilac Morteza Eshraki, sudija Hosein-Ali Nejeri, zamenik glavnog tužioca Ebrahim Raisi i predstavnik MOIS-a u Ervinu Mostafa Pourmohamadi). Čuje se Montazeri koji osuđuje ubistva. Ministarstvo za obveštajno-bezbednosne poslove (MOBP) je uklonilo snimak dan nakon njegovog objavljivanja.

Druge kritike

Mostafa Pourmohammadi, jedan od sudija koji je poznat kao "Sudija smrti". On je posle postao ministar pravde ispod predsednika Hassan Rouhani

Jedna od pritužbi na masovna ubistva bila je da su gotovo svi pogubljeni zatvorenici uhapšeni zbog relativno lakih prekršaja, jer su oni koji su bili ozbiljno optuženi već bili pogubljeni. Ubistva iz 1988. ličila su na nestanke zatvorenika u Latinskoj Americi xx veka.

Prema Kaveh Shahrooz koji piše u Gozaaru, publikaciji koju sponzoriše Freedom House zbunjuje to što su dve od najmoćnijih svetskih organizacija za ljudska prava Amnesti International i Human Rights Vatch jednostavno nikada nisu napisale potpune izvještaje o zločinu koji je široko rasprostranjen kao kampanju istrebljenja iz 1988. godine. "

Dok je izveštaj Amnesti International Irana: Kršenje ljudskih prava 1987-1990 godine izdvaja nekoliko stranica masakra, organizacija za ljudska prava nikada nije napisala kompletan izveštaj o ubistvima. U izveštaju Amnesti International-a stoji:

Politička pogubljenja odvijala su se u mnogim zatvorima u svim delovima Irana, često daleko od mesta na kom je došlo do oružanog upada. Većina pogubljenja bila je za poltičke zatvorenike, uključujući i nepoznati broj zatvorenika koji su već odslužili nekoliko godina u zatvoru. Oni nisu mogli da učestvuju u oružanom upadu, nisu bili u poziciji da učestvuju u špijuniranju ili terorističkim aktivnostima. Mnogi od poginulih suđeni su i osuđeni na zatvorske kazne tokom ranih 80-ih, mnogi za nenasilna dela kao što su distribucija novina i letaka, učestvovanje u demonstracijama ili prikupljanje sredstava za porodice zatvorenika. Mnogi od mrtvih su bili studenti u tinejdžerskim godinama ili u ranim dvadesetim u vreme njihovog hapšenja. Većina ubijenih su bili pristalice PMOI-a, ali stotine članova i pristalica drugih poltičkih grupa, uključujući razne frakcije PFOI-a, Tudedž Parti, KDPI-a, Rah-e Kargar-a i druge, takođe su bili među žrtvama pogubljenja.

Slično tome, Human Right Vatch posvećuje samo neliko stranica masakru u pozadini izveštaja o izborima kabineta predsednika Ahmadinejad-a.

Human Rights Vatch (HRV) opisuje pogubljenje kao ”namerne i sistematske...vansudska ubistva”, te ih je osudio kao zločine protiv čovečnosti. HRV je takođe optužio Mustafa Pour-Mohammadi-a iranskog ministra unutrašnjih poslova od 2005. do 2008. godine, o direktnom učešću u ubistvima.

Sudija UN-a i vodeći advokat za ljudska prava, Geoffrej Robertson Qc pozvao je bezbednosno veće UN-a da osnuje poseban sud po uzoru na međunarodne tribunale za Jugoslaviju i Ruandu, da sudi ljudima koji su bili uključeni za jednu od najgorih pojedinačnih ѕločina nad ljudskim pravima od Drugog svetskog rata.

Dana 4. decembra 2018. godine Amnesti International je zatražio od iranske vlade da iznese na videlo ono što se dogodilo političkim zatvorenicima u zemlji. Amnesti-a je zatražila od UN-a da osnuju istražnu grupu za pronalaženje činjenica o zločinima protiv čovečnosti u Iranu.

Motivacija

Učesnici kampanje za pravdu za pogubljene, London, 2018.

Istraživanje iz 2008. godine koju je izvela Međunarodna amnestija, pronađeno je da je Ruholah Homeini naručio mučenje i pogubljenje za preko hiljade političkih zatvorenika preko tajne fatve. U 2016. godini audio snimak je postavljen onlajn koji u sebi sadrži visoko činski sastanak koji je održan u avgustu 1988. godine između Hosein-Ali Montazerija i lično odgovornih za masovna ubistva u Teheranu. U snimku, Hosein-Ali Montazeri se čuje kako govori da je ministar centralne obaveštajne agencije koristio NMI naoružan napad da bi izvršio masovna ubistva, koja su "bila pod razmatranjem već nekoliko godina".

Stručnjaci se ne slažu oko toga zbog čega su zatvorenici ubijeni. Ali Akbar Ahdi veruje da intenzivna natrpanost Iranskih zatvora i jula 1988. godine Mojahedin Operacija Mersad, "imaju mnogo toga" sa masakrom. Ervand Abrahamian veruje da je "unutrašnja dinamika režima" bila odgovorna - potreba za "lepkom" da drži "pratioce različitih vrsta" i "krvoprolića" da "čistke" usmeruje kao Montazeri i sprečava njegovu zaostavštinu. Sve u svemu, ubistva su uništila bilo kakav limit ili mogućnost limita, između populista u Homeinijevom pokretu, s jedne strane, i nehomeinistički Islamista i sekularni levičari, s druge. Homeini je bio zabrinut da "neki od njegovih pratioca se igra sa opasnim pojmom i da rade sa Tudeh partijom da bi uspeli inkorporirati više radikalnih odvojenih artikla u Zakonu o radu ali takođe i u Zakonu zemljišnoj reformi.

Iranski Tribunal

U 2012. godini porodice žrtava zajedno sa preživelima masovnog pogubljenja pokrenuli su Internacionalnu Komisiju, Iranski Tribunal, kako bi istražili masovna ubijanja Iranskih političkih zatvorenika. "Iranski Tribunal" nastoji da zadrži Iransku vladu odgovornom za osuđivanje zločina protiv čovečanstva. Prvo sudsko ročište se organizovalo u Londonu, a drugo u Palati mira u Hagu, Holandija.

Položaj Iranskih vlasti

Pour-Mohamadi, koji je 28. avgusta govorio na sastanku upravnog veća u gradu Horambadu, pokrajini Lorestan, rekao je sledeće: "Ponosni smo što smo primenili Božiji poredak o mudžahedinima (PMOI ili MEK)".

Vlada Irana je optužila istraživanje ovih ubistava "otkrivanjem državnih tajni" i "pretnjom po nacionalnu bezbednost". Prema međunarodnoj amnestiji odvija se kampanja od strane Islamske Republike kako bi se satanizovale žrtve, iskrivile činjenice i vršio pritisak nad porodicama preživelih i borcima za ljudska prava.

Vidi još

• Groblje u Khavaranu
• Majke Khavarana
• Ljudska prava u Islamaskoj Republici Iran
• Lanac ubistava u Iranu

Literatura

• Ervand, Abrahamian (1999). Tortured Confessions. Berkeley, Cal.: University of California Press. ISBN 0-520-21866-3. 
• Afshari Reza. Human Rights in Iran. The Abuse of Cultural Relativism. (2001) ISBN 0-8122-3605-X
• Shahrooz, Kaveh "With Revolutionary Rage and Rancor: A Preliminary Report on the 1988 Massacre of Iran's Political Pr Human Rights Journal, Volume 20
• Final Report on the situation of human rights in the Islamic Republic of Iran by the Special Representative of the Commission on Human Rights Mr. Reynaldo Galindo Pohl, pursuant to Commission resolution 1992/67 of 4 March 1992. Document number E/CN.4/1993/41
• Cooper, Roger. Death Plus Ten Years (Paperback). Harpercollins; New Ed edition (May 1995) ISBN 0-00-638103-0
• Rejali, Darius. Torture and Modernity: Self, society and state in modern Iran. Westview Press (1994) ISBN 0-691-11422-6

Spoljašnje veze

• "With Revolutionary Rage and Rancor: A Preliminary Report on the 1988 Massacre of Iran's Political Prisoners". Harvard Human Rights Journal, Volume 20
• The Secret Fatwa: The untold story of the 1988 massacre in Iran (documentary film)
• Marked for death Some of Assassinations 1979–96
• Hossein Mokhtar’s Testimony
• The 16th Anniversary of the Massacre of Political Prisoners in Iran
• It must not happen again! Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. maj 2007) September 2003
• Watching the watcher by Ramin Ahmadi Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. mart 2016) (Iranian.com)
• Admit it
• Association of Iranian Political Prisoners (in exile) has a home page in English, Swedish and Persian at http://www.kanoon-zendanian.org/ . Under the title "Documents" there are many references to the 1988 massacre.
• first person account of the events
• Photo Gallery: Court Hearing in The Hague for 1980s Massacre in Persia (Persian Dutch Network,Oct. 2012)
• Ex-Khamenei advisor confirms 33,000 executed during 1988 massacre of political prisoners in Iran, May 2014)
• http://www.bbc.com/persian/iran/2016/08/160828_l26_pormohammadi_iran_executions_67_mojahedin_mko