Poznorimske oružane snage

Kasna rimska vojska podrazumeva oružane snage Rimskog carstva u poslednja dva veka postojanja, od Dioklecijanovih reformi (284—305) i uvođenja Dominata do pada Zapadnog rimskog carstva (476).

Pozadina

U doba Rimske Republike, pešadija je bila glavni rod rimske vojske. Osnovnu snagu rimske pešadije činili su teško naoružani pešaci, zaštićeni šlemom, oklopom i velikim štitom (lat. scutum), čije je glavno oružje kratak dvosečni mač (lat. gladius), a pomoćno - koplje za bacanje (lat. pillum). Rimska pešadija vodila je borbu u falangi, raščlanjenoj na manipule. Laki pešaci (veliti) imali su lakše koplje za bacanje, a od zaštitne opreme kožni šlem i štit. U jednoj legiji, prema 300 konjanika bilo je 4.200 pešaka, od kojih 3.000 teških. Posle reformi Gaja Marija u 1. veku p.n.e, rimska laka pešadija nestaje; od tada svu rimsku kopnenu vojsku čini isključivo teška pešadija, formirana u legije od po 10 kohorti, a svaka od njih imao po 600 boraca.

Koliko god da su se poznorimske oružane snage razlikovale od snaga iz ranijih vremena, ipak, one se mogu najbolje shvatati ukoliko se uzme obzir postepen razvoj ovih poslednjih. Stare legije i pomoćne trupe (ale i kohorte), premda dosta oslabljene, i dalje su branile granice golemog carstva. Međutim, tu dužnost obavljale su rame uz rame s jedinicama novog tipa, koje su izbile na scenu tokom perioda velike krize od 230. do 280. kao i za vreme građanskog rata, okončanim Konstantinovom pobedem nad Licinijem 324. Jedan za drugim, pretendenti su razvijali jake snage, koje su docnije, zbog nastalih okolnosti, morale da se rasporede duž limesa. Raspustiti tako dobro obučene snage, pa makar one i predstavljale potencijalnu opasnost po samog cara, nije bilo baš isplatljivo. Iz takvih konstantnih previranja iznedrilo je mnošto pograničnih jedinica o kojima izveštava Notita Dignitatum. Bilo da su vršile dužnosti na limesu ili u sklopu pratnje predstavnika administracije, one su predstavljale sastavni deo provincijskih snaga koje su bile direktno podređene duksu.

Ono što predstavlja novinu u ovo vreme jeste stajaća vojska. Dok su raniji rimski carevi u tom slučaju mogli da računaju samo na pretorijance i pripadnike avgustovske konjičke garde, od Galijena pa nadalje carevi su držali obimne kontingente konjanika na gotovs u strateški važnim provincijama. To su bili carevi pratioci, zvani i barjaktari (lat. vexillattiones comitatenses). Njihovi elitni članovi, uglavnom regrutovani među strancima, zvali su se dvorskim barjaktarima (lat. vexillattiones palatinae), a prve do sada poznate vesti o njema sežu u sredinu 4. veka.

Nova stajaća vojska obuhvatala je i pešadiju, koja je bila podeljena na dve klase: na onu pri dvoru i eskortnu. Tada su najpouzdanije rimske trupe bili i dalje pretorijanci, a iz njihovih redova su proistekle najbolje dvorske legije, poput lancijarȃ, jovijanȃ i herkulanȃ. Dodatne dvorske legije proishodile su iz redova pograničnih legija, koje su počev od sredine 3. veka pružale stalne kadrove carevim ekspedicionim vojskama, poput, primera radi, panonicijanȃ i mezijakȃ stacioniranih u Akvileji. Ostali legionarski odredi, koji su pozvani na pohod a da nakon toga nisu raspušteni, proizvedeni su u pratioce nižeg ranga.

Po prvi put u ovo vreme pomoćna pešadija se svrstavala u elitne trupe. Maksimijan je bio taj koji je regrutovao prve pomoćne dvorske trupe među plemenima od preko Rajne. Tokom 4. veka toliko im je narastao broj da su postali najobimnija klasa, čineći polovinu od celokupne kopnene vojske.

Notita Dignitatum navodi pet klasa, koje su rangirane ovako: 1) dvorski barjaktari (lat. vexillattiones palatinae), 2) pratioci-barjaktari (lat. vexillattiones comitatenses), 3) dvorske legije (lat. legiones palatinae), 4) dvorske legije (lat. legiones palatinae), 5) dvorske pomoćne trupe (lat. auxilia palatina), 6) legije pratilaca (lat. legiones comitatenses). Upečatljivo je da su dva najviša ranga rezervisana za pripadnike konjaništva. Dok je u ranom carstvu pešadija u odnosu na konjicu uvek bila na višem mestu, u poznom rimskom carstvu slučaj je obrnut: sada je konjica ta koja je iznad pešadije. Isto tako pada u oči činjenica da pomoćne trupe imaju prednost u odnosu na pratioce.

U 4. veku, što se tiče kopnene vojske, vojnih jedinica je bilo u proseku 500. Njih 900, o kojima izveštava Notita Dignitatum, moglo je da broji i do 450.000 trupa, naspram 300.000 koliko ih je bilo u 1. veku. U 6. veku Agatija navodi da je snaga vizantijske vojske na papiru iznosila 645.000, ali u istom dahu navodi da je Justinijan zapravo držao jedva 150.000 ljudi pod oružjem, što je toliko malen iznos da je zbilja teško poverovati u to.

Konstantin i njegovi savladari takođe su razvili novi tip lične garde sastavljene isključivo od konjanika, tzv. dvorske shole (lat. scholae palatinae). Za vreme Teodosija, istočni magister officiorum je pod svojom komandom imao sedam takvih shola, a zapadni pet, što je sve skupa iznosilo 6.000 pripadnika te garde. Nasuprot tome, u 3. veku gardu je sačinjavalo 15.000 pretorijanaca, pretežno pešadinaca, i 2.000 avgustovskih konjanika. Prema tome, broj konjanika u gardi se utrostručio na uštrb pešadinaca, koji su sasvim nestali iz iste. Dvorski sholari su u ono vreme (4. vek) dejstvovali kao neka vrsta udarne konjice. Zahvaljujući njima izvojevana je pobeda u bici kod Milvijskog mosta 312, ali se isto tako njihov prevremeni napad u Hadrijanopoljskoj bici 378. pretvorio u bezobzirno povlačenje. Tokom 5. veka garda je izgubila svoju nekadašnju ulogu udarne snage. A pošto car više nije uzimao direktno učešća na bojnom polju, sholari su se sveli na dvorsku gardu u sklopu konstantinopoljskog garnizona.

Međutim, razvitak konjice nije se završio u 4. veku. Car Julijan je rekao sledeće o persijskoj vojsci koja je opsedala Nizibis 350.

Najpre su došli konjanici koji su nosili oklope, a potom strelci, još jedna navala konjanika. Nalazeći pešadiju beskorisnom u ratu, Persijanci su vodili malo računa o njoj. Niti im je bila potrebna, jer im je čitava zemlja ravna i pusta. Naša zemlja, s druge strane, suočavajući se sa svakojakim neprijateljima, i pored toga pobeđući zahvaljujući mudrosti i dobroj sreći, podjednako je bila vična svakakvom oružju i ostaloj opremi.

Ima istine u Julijanovoj izjavi: Nizibis je, pod Konstancijem II, odoleo pre svega zahvaljujući pešadiji, a sam Julijan se borio u bici kod Strasbura u kojoj su toliko hvaljeni katafrakti do nogu potukli Alemane.

Međutim, gledajući šire, sȃm obris terena nije imalo toliko bitno uticalo da se išta promeni u dotadašnjem načinu vojevanja kod starih Rimljana, odnosno da se pređe s pešadijskog na konjanički vid borbe. U tome su presudnu ulogu odigrale borilačke veštine zastupljene u evroazijskim stepama, a koje su dospele u Rim posredstvom Germana i Persijanaca. Kako izveštava Arijan, već u 2. veku Kvadi su podučavali rimske konjanike u rukovanju dugim kopljem pri složenim okretima, što su ovi prethodno naučili od svojih suseda, Sarmata. Persija, zbog svoje geografije pogodno tle za konjanike, raspolagala je s izvrsnim strelcima i oklopnicima (katafrakti). Rimljani su preuzeli katafrakte, ali su našli da nisu dovoljno efikasni: jaka pešadija ih je mogla zaustaviti, a brza konjica da im dođe glave. Streljaštvo je bilo to koje je ovde odnelo prevagu. Prokopije iz Cezareje ponosito ističe okretnost konjanika-strelaca, koji su došli glave Ostrogotima. I dok se Vegecije u svom delu O vojnoj veštini uglavnom osvrće na pešadiju i rukovanju kako mačem tako i kopljem, u Mavrikijevoj raspravi se podvlači značaj konjice i streljaštva.

Vojne jedinice s kraja 6. veka, nazivane po gotski bandama, težile su k tome da budu što manje, da u njima bude nekih 200 ljudi. Čak i tada, njihovi predstavnici su pokušavali da budu međusobno što manje zavisni, time što su koristili različite vrste oružja.

Sa prelaskom na defanzivu, fortifikacije su dobile na većem značaju, u svakom slučaju većem od pre. Utvrđenja, osmatračnice i opasana poljoprivredna gazdinstva nikli su na rubovima carstva. I dan danas zidovi Rima, Konstantinopolja i Amide ulivaju strahopoštovanje kod posmatrača. Razne fortifikacije ne samo što su pružale utočište vojsci koja bi se povlačila, nego su mogle da posluže i kao skladišta za namirnice i opremu, što je dakako imalo svoje prednosti. U dugotrajnom građanskom ratu koji je trajao od Galijena, pa sve do Konstantina, uticajne vojskovođe poput Aureola, Proba i Aurelijana, vodile su za sobom inovativne konjičke udarne snage. U pogledu moći stajali su odmah do vladara i neretko se odmetali od istog. Međutim, uvek je bilo više njih, koji su bili spremni na izazov u bilo kom trenutku. To je i te kako doprinelo tome da se održi postojeći poredak. Konstantin je docnije postavljao komandante svih snaga, ali je, ipak, usled podozrivosti, odustao od toga ukinuvši to visoko zvanje. Mesto toga, uveo posebnu funkciju za komandanta konjice (lat. magister equitum) i posebnu funciju za komandanta pešadije (lat. magister peditum). Mahom stranci, magistri peditum se nisu usuđivali podići ruku na cara radi postizanja pune suprematije, nego su mu, naprotiv, ostajali verni. U nekim slučajevima čak su postavljali za careve one koji su im odgovarali. Na istoku, Teodosije je podelio pomenuta ovlašćenja, prenevši ih na dvojicu komandanata dvorskih trupa i na trojicu oblasnih.

Za razliku od kasnorepubličkog i ranocarskog, u ovom periodu Rimljanin, bio on visokog ili niskog staleža, nije više bio voljan da služi u vojsci. Poput poreza, i regruti su prisilno prikupljani, pa je pojava dezerterstva bila uobičajena pojava. Ukoliko ih dobro plate, stranci su se rado odazivali na upražnjena mesta. Međutim, daleko od toga da im je bilo stalo do opšteg dobra države kojoj služe. Naprotiv, otvoreno su tlačili civilno stanovništva, a za tili čas bi menjali stranu. U 4. veku među regrutima sve je više Germana, a počev od 5. veka pa nadalje oni dolaze iz Isavrije i Jermenije. Tek sa stvaranjem tema, do čega je došlo u 7. veku, vrbovka se stabilizovala postavši lokalnog karaktera.

Krajem antičkog perioda obuka se sve više i više formalizovala. Car Mavrikije je u svom Strategikonu na impresivan način opisao obuku i napore oko planiranja.

Zahvaljujući carevoj obilnoj finansijskoj moći, vrbovani su plaćenici među ratobornim narodima, koji su činili bitan udeo oružanih snaga. Međutim, kada se poreska osnovica smanjila, Iraklije je naselio trupe po zemlji putem dodele tema. Na ovaj način vojska se obnovila i kao takva mogla je da izdrži kako navalu Avara tako i Arabljana.

Dioklecijanove i Konstantinove reforme

Da bi povećao političku stabilnost u Carstvu okruženom varvarima, Dioklecijan (284-305) je sproveo vojne reforme i uveo apsolutnu monarhiju (dominat). Teritoriju carstva podelio je na 12 dijeceza, a njih na provincije. Pošto je uvideo da se nepregledne granice Carstva ne mogu sačuvati ni pojačanim posadama, Dioklecijan je pored granične (lat. limitanei) stvorio i laku operativnu vojsku (lat. comitatenses), čije je jezgro činila nova garda - paladini. Uveo je zakon kojim je obavezao krupne zemljoposenike da državi daju određeni broj vojnika među svojim robovima.

Konstantin Veliki (306-337) je do 324. u građanskom ratu savladao unutrašnje protivnike i postao apsolutni vladar Rimskog carstva: Milanskim ediktom 313. dozvolio je ispovedanje hrišćanstva, koje će ubrzo postati državna religija, a 324. prestonicu Carstva preneo je u Vizant. U unutrašnjoj politici nastavio je reforme koje je započeo Dioklecijan: čitavo Carstvo podelio je na 4 prefekture, kojima su upravljali pretorijanski prefekti; bila je to samo civilna uprava, pošto je Konstantin Veliki odvojio vojnu od civilne vlasti, kako bi oslabio provincijske namesnike i sprečio buduće pobune protiv centralne vlasti.

Izmenjene prilike na granicama u doba Seobe Naroda uticale su na organizaciju vojske. Na Galiju su navaljivali Alemani, na Panoniju Kvadi i Sarmati, na Britaniju Sasi, na Trakiju Goti, a unutrašnji nemiri i pobune još su više otežavali položaj Rimskog carstva. Broj legija naglo raste, ali ne i njihova nekadašnja snaga. Desetine hiljada varvara iz pograničnih predela i naseljenika unutar Carstva ulaze u sastav postojećih legija. I pored prividnog sjaja i moći, Carstvo je brzo slabilo: Konstantin je ratovao protiv mnogih varvarskih naroda, ali nije sprečio njihovu infiltraciju u provincije.

Za vreme Konstantinovih naslednika (337—378) naoružanje rimskih vojnika promenilo se pod uticajem varvara u legijama: džilit i mač zamenjeni su kopljem i strelom. Vojska je varvarizovana - bila je brojno jaka, ali joj je nedostajalo moralne snage i čvrste discipline; varvarskim najezdama rimski carevi su sada mogli da suprotstave samo legije varvara. Seoba Huna iz Azije potisnula je Vizigote na istočne granice Carstva, pa im je car Valens dozvolio da se nasele u Trakiji i Meziji, gde ih je koristio kao najamnike. Kada su Vizigoti otkazali poslušnost i počeli da pljačkaju balkanske provincije, sam car Valens krenuo je na njih sa legijama, ali je potučen i ubijen u bici kod Hadrijanopolja.

Pešadija

Već u 1. veku kvalitet rimske pešadije osetno opada. Najveći njen deo bio je raspoređen kordonski na granici, gde su veoma retke prave borbe. U 3. veku, kada legionari umesto plate dobijaju zemlju na obradu (vojne kolonije), konačno prerastaju u graničnu miliciju. U vojsku se u to vreme primaju čitava varvarska plemena, koja u nju unose i svoju plemensku organizaciju i taktiku. Tako je rimska pešadija nestala još pre sloma Zapadnog rimskog carstva. Od stranaca, najčešće su primani Germani, pretežno kao pešaci.

Konjica

Rimsku konjicu u doba Carstva postepeno su zamenili varvari - federati i saveznici (socii). Germanski konjanici bili su u službi Rima sve do pada Zapadnog rimskog carstva. Najjača od svih bila je vizigotska konjica, koju možemo nazvati teškom: bila je naoružana kopljem, često mačem i lukom, a zaštićena štitom; isticala se snažnim udarima. U bici kod Adrijanopolja (378), pobunjena vizigotska konjica pregazila je rimsku konjicu i snažnim udarom u levi bok razbila je rimske legije i rešila bitku. Sa opadanjem borbene vrednosti pešadije, koju su takođe činili varvari, rimska konjica brojno jača. Galijen (260—268) stvara velike konjičke jedinice koje postaju odlučujući faktor u borbi, naročito od druge polovine 4. veka.

Paladini

Paladini ili palatini (lat. Scholae Palatinae - palatinske škole) bili su pripadnici carske garde u doba Dominata. Tokom Dioklecijanovih reformi stvorena je laka operativna vojska (lat. Comitatenses) čije je jezgro činila nova garda Paladina, sastavljena od vojnika koji su se istakli revnosnom službom u legijama. Kada je car Konstantin Veliki 312. ukinuo ličnu gardu - pretorijance, njih su zamenile odane jedinice konjice i pešadije Paladina. Do kraja 4. veka Paladini su mali oko 25 veksiluma (deo legije) po 500 konjanika, 25 pešadijskih legija (po 500 ljudi) i 108 pomoćnih jedinica (po 500 ljudi).

Literatura

• Gažević, Nikola (1974). Vojna enciklopedija (knjiga 8). Beograd: Vojnoizdavački zavod. 
• Gažević, Nikola (1973). Vojna enciklopedija (knjiga 6). Beograd: Vojnoizdavački zavod. 
• Gažević, Nikola (1972). Vojna enciklopedija (knjiga 4). Beograd: Vojnoizdavački zavod. 
• Bowersock, Glen Warren; Brown, Peter; Grabar, Oleg (1999). Late Antiquity: A Guide to the Postclassical World. Harvard University Press. str. 316—. ISBN 978-0-674-51173-6. 
• Ammianus Marcellinus, Roman History (late 4th century)
• Zosimus, Historia Nova (5th century)
• Notitia Dignitatum, Augustana (late 4th/early 5th century)
• Barlow, J.; Brennan, P. (2001). „Tribuni Scholarum Palatinarum c. A.D. 353-64: Ammianus Marcellinus and the Notitia Dignitatum”. Classical Quarterly. New Series, 51 (1): 237—254. doi:10.1093/cq/51.1.237. 
• Bishop and Coulston, M.C. & J.C.N. (2006). Roman Military Equipment From the Punic Wars to the Fall of Rome, 2nd ed. ISBN 1-84217-159-3. 
• The Cambridge History of Greek and Roman Warfare, vol. 2: Rome from the Late Republic to the Late Empire, ed. P. Sabin, H. van Wees and L.M. Whitby (Cambridge University Press 2007) ISBN 978-0-521-85779-6
• Coulston, J.C.N. (1990) "Later Roman armour, 3rd-6th centuries AD", Journal of Roman Military Equipments Studies, 1 (1990) 139-60.
• Coello, T. (1996). Unit Sizes in the late Roman Army. 
• Cowan, Ross (2015). Roman Legionary, AD 284-337: The Age of Diocletian and Constantine the Great
• Cowan, Ross (2016). Milvian Bridge AD 312: Constantine's Battle for Empire and Faith
• Duncan-Jones, Richard (1990). Structure and Scale in the Roman Economy. 
• Duncan-Jones, Richard (1994). Money and Government in the Roman Empire. 
• Elton, Hugh (1996). Warfare in Roman Europe, AD 350–425. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-815241-5. 
• Elton, Hugh (2006). Lenski, Noel, ur. Warfare and the Military The Cambridge Companion to the Age of Constantine. Cambridge University Press CCOL0521818389.015. 
• Goldsworthy, Adrian (2000). Roman Warfare. 
• Goldsworthy, Adrian (2003). Complete Roman Army. 
• Goldsworthy, Adrian (2009). The Fall of the West: The Slow Death of the Roman Superpower. 
• Hassall, Mark (2000). "The Army" in Cambridge Ancient History 2nd Ed Vol XI (The High Empire 70–192). 
• Heather, Peter (2005). Fall of the Roman Empire. 
• Holder, Paul (2003). Auxiliary Deployment in the Reign of Hadrian. 
• Isaac, B. (1992). Limits of Empire. 
• Jones, Arnold Hugh Martin (1986) [1964]. The Later Roman Empire, 284-602: A Social Economic and Administrative Survey. 2 vols. Taylor & Francis. ISBN 978-0-8018-3354-0. 
• Lee, A.D. (1997). "The Army" in Cambridge Ancient History 2nd Ed Vol XIII (The Later Empire 337–425). 
• Lendon, J.E. (2005). Soldiers and Ghosts: A History of Battle in Classical Antiquity. ISBN 978-0-300-11979-4. 
• Luttwak, Edward (1976). Grand Strategy of the Roman Empire. 
• Mattingly, David (2006). An Imperial Possession: Britain in the Roman Empire. 
• Nicasie, M.J. (1998). Twilight of Empire: The Roman Army from the Reign of Diocletian until the Battle of Adrianople. 
• Rance, Philip, "Campidoctores, vicarii vel tribuni: the senior regimental officers in the late Roman army and the rise of the campidoctor" in A.S. Lewin and P. Pellegrini (ed.), The Late Roman Army in the Near East from Diocletian to the Arab Conquest ([BAR Int. Ser. 1717] Oxford 2007) 395-409
• Rance, Philip (2014). „Sculca, *sculcator, exculcator and proculcator: the Scouts of the late Roman Army and a disputed Etymology”. Latomus. Revue d'Études Latines. 73: 474—501. 
• Southern & Dixon, P. & K. (1996). The Late Roman Army. ISBN 0-300-06843-3. 
• Sumner, Graham (2003). Roman Military clothing (2) AD 200 to 400. ISBN 978-1841765594. 
• Tomlin, R. S. O. (1988). "The Army of the Late Empire" in The Roman World (ed J. Wacher). 
• Tomlin, R.S.O. (2000), 'The Legions of the Late Empire' in R.J. Brewer, Roman Fortresses and their Legions. Papers in Honour of George C. Boon (London/Cardiff 000) 159-181.
• Treadgold, Warren (1995) Byzantium and Its Army, 284-1081, Stanford: Stanford University Press.
• Webster, G. (1998) The Roman Imperial Army of the First and Second Centuries A.D. University of Oklahoma Press.
• Williams, Stephen (1985). Diocletian and the Roman Recovery. London: B T Batsford Ltd. 
• Woods, David (1996). „Subarmachius, Bacurius, and the Schola Scutariorum Sagittariorum”. Classical Philology. University of Chicago Press. 91 (4): 365—371. doi:10.1086/367528. 

Spoljašnje veze

• Diocletian and the Roman Army
• Later Roman Battle Tactics Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. novembar 2017)
• The Last Legion Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. novembar 2017)
• Champions and Tradition: Single Combat in the Age of Belisarius
• Roman army reenactors
• Comitatus Historical reenactment and Living history group portraying the Late Roman army in northern England
• Britannia Historical reenactment/Living history The largest (and oldest) Late Roman group in the UK, with members located around the country.