Отворите главни мени

Флавије Галерије Валерије Лицинијан Лициније (Flavius Galerius Valerius Licinianus Licinius) (рођен око 250. године, погинуо 325. године) био је римски цар од 308. до 324. године.

Лициније
Aureus of Licinius.png
Лицинијев новац
Пуно имеГај Валерије Лициније Август
Датум рођења263.
Место рођењаМезија
Римско царство
Датум смрти325., 324
Место смртиСолун
Римско царство
СупружникФлавија Јулија Константина
ПотомствоЛициније II
Римски цар
Период11. новембар 308 - 18. септембар 324.
ПретходникСевер II
НаследникКонстантин Велики

Лициније је био сељачког порекла, најверованије из античког, дачког племена Трибала које је живјело на тлу данашње Србије. Трибалима неки византијски историчари називају Србе. Стефан Немања је назван "велики архонт Трибала".[1][2] Рођен је у Дакији или у Горњој Мезији. Многи стари родослови говоре да је био Србин[3], и повезују га са жупаном Стефаном Немањом.[4] По Константину Филозофу, Лицинијев син је био Бела Урош родоначелник српске династије Немањића.[5]

Лициније је био пријатељ цара Галерија, кога је пратио у његовој експедицији против Персијанаца. После смрти Севера II, Галерије је уздигао Лицинија на ранг августа на Западу, 11. новембра 308. године. Лициније је сместа добио управу над Илириком, Тракијом и Панонијом.

Након Галеријеве смрти, маја 311. године, Лициније је власт над читавим царством поделио са Максимином Дајом. Хелеспонт и Босфор су били граница између два домена.

Марта 313. године Лициније се оженио са Флавијом Јулијом Констанцијом, полусестром Константина Великог. До брака је дошло у Милану, и том приликом цареви су издали Милански едикт којим су Хришћанима вратили конфисковану имовину. Они нису христијанизовали Царство, како се често мисли, али је положај хришћана после овога био много бољи. Већ следећег месеца, Лициније је победио Максимина Дају и тако себе прогласио за цара на Истоку, док је његов шурак, Константин Велики, имао врховну власт на Западу.

Цар Лициније је био бруталан и немилосрдан владар, који је насиље тако нарочито испољавао према беспомоћним Хришћанима. Као незнабожац старао се да буду поштовани идоли а такође наредио да се убију сви Хришћани. Владар назван "Мучитељ" јер је био суров и пун мржње, директно је одговоран за мучења и смрт Св. Теодора Тирона 306. године. Забранио је епископима одржавање хришћанских сабора[6], на којима су они већали о догматским црквеним питањима. По народном предању за време његове владе у тадашњем Сингидунуму (Београду) 315. године мучени су и убијени Хришћани, Св. Хермил и Св. Стратоник.[7]

Лициније се 316. године ставио на страну Басијана против Константина Великог. Када је његов поступак постао познат, дошло је до грађанског рата, у коме је Лициније доживео пораз у Панонији, код Цибале (данашњег Осијека), 8. октобра 316. године. У међувремену, Лициније је именовао за свог савладара локалног војног заповедника дукса Валерија Валенса. Међутим, Лициније и Валерије Валенс су још једном потучени у близини Једрена, али је после нових преокрета дошло до мировних преговора. Један од услова мира била је и ликвидација Валерија Валенса. Мир је утаначен 1. марта 317. у Сердики (данашњој Софији). Лициније је тиме остао без свих европских поседа осим дијецезе Тракије.

Константин Велики је 324. започео други велики рат против Лицинија након што су односи два августа постепено погоршавани од 320. године. Нанео му је пораз а затим га је заробио у зидинама Византа. Након једног поморског пораза, дошло је до одлучне битке близу Халкедона, 18. септембра 324. године. Лициније је био заробљен и одведен у Солун где је једно време живео у кућном заробљеништву. Ипак, када је покушао да дигне устанак, Константин Велики је наредио да буде убијен[8] заједно са својим малолетним сином Лицинијем II, Константиновим сестрићем.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ "Сербски летопис", Будим 1842. године
  2. ^ Јован Суботић: "Цветник српске словесности...", читанка за гимназије, Беч 1853. године
  3. ^ "Просветни гласник", Београд 1888.
  4. ^ "Гласник друштва српске словесности", Београд 1867. године
  5. ^ "Стражилово", Нови Сад 1887.
  6. ^ "Српски сион", Београд 1900.
  7. ^ "Београдске општинске новине", Београд 1931.
  8. ^ "Браство", Београд 1925. године

Спољашње везеУреди