Pol Vidal de la Blaš
Pol Vidal de la Blaš (fr. Paul Vidal de la Blache; Pezana, 22. januar 1845 — Tamaris-sur-Mer, 5. april 1918) je bio francuski geograf i geopolitičar, osnivač geografskog posibilizma i jedan od najvažnijih osnivača moderne geografije.
| Pol Vidal de la Blaš | |
|---|---|
 Pol Vidal de la Blaš | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 22. januar 1845. |
| Mesto rođenja | Pezana, Francuska |
| Datum smrti | 5. april 1918. (73 god.) |
| Mesto smrti | Tamaris-sur-Mer, Francuska |
| Obrazovanje | Viša normalna škola |
Biografija
urediDe la Blaš je rođen u mestu Pezana na jugu Francuske, nedaleko od Azurne obale. De la Blaš je sin profesora, koji je kasnije postao akademik. Otac ga je poslao na školovanje u Pariz, na Licej. Školu za učitelja završio je u Parizu, nakon čega je otišao u Atinu, gde se posvetio studijama grčke arheologije, naredne tri godine. Preko tri godine putovao je Mediteranom, proveo dosta vremena u Rimu, upoznat je bio sa problematikom na Balkanskom poluostrvu ( koje je tada bilo pod turskom vlašću), posetio Siriju i Palestinu. Bio je na otvaranju Sueckog kanala 1869. godine. U vreme dok je još bio pre svega istoričar, njega su privlačile knjige pojedinih nemačkih geografa, prirodnjaka, botaničara, i geologa, uključujući radove Humbolta i Racela. Po povratku u Francusku, godine 1870. dobija posao predavača i ženi se sa Laure Mari Elizabet Mondont, sa kojom je imao petoro dece. Godine 1872. postaje doktor nauka. Kratko predaje na znamenitom univerzitetu u gradu Anže, i Nansiju. Na Sorbonu odlazi 1877. godine, gde piše prvu geografsku publikaciju. Kasnije odlazi na Pariski univerzitet, gde ostaje do odlaska u penziju 1909. godine. De la Blaš preminuo je u svojoj 73. godini života u mestu Tamaris-sur-Mer.
Vidalov rad
urediVidal de la Blaš se smatra osnivačem škole poznate kao „geografija čoveka“ (Geographie humaine), začetnikom savremene geografije u Francuskoj i jednim od glavnih zagovornika geografskog posibilizma u nauci. Bavio se i geopolitikom i ulogom njegove države u političkim prilikama Evrope i sveta. On se svojom koncepcijom posibilizma suprotstavio teoriji geografskog determinizma izloženoj u drugom tomu Racelove „Antropogeographie“. Prirodna sredina, tvrdio je Vidal, postavlja ograničenja i nudi mogućnosti za svoje osvajanje, ali načini ljudskog uticaja i prilagođavanja datim uslovima zavise od njegovih sopstvenih tradicija i načina života (le genre de vie). Pod le genre de vie podrazumeva stabilan skup institucija tradicija, preferencija, ciljeva i tehničkih navika ljudi, odnosno svega onog što antropolozi nazivaju kulturom. On je primetio da jedne te iste prirodne mogućnosti na različite načine koriste ljudi sa različitim genre de vie. Osnovni faktor koji određuje koju će od različitih mogućnosti, koje nudi priroda, izabrati određena socijalna zajednica, jeste le genre de vie (Vidal,1899). Zato geografija svoja istraživanja treba da usmeri na veze između čoveka i sredine koja ga okružuje, putem izučavanja manjih jednorodnih celina „pei“, tj. pejzaža. U kontekstu istraživanja „morfologije kulturnog pejzaža“ istražuju se i politički uzroci njegovog razvoja (fizionomski i genetski pristup). Proučavaju se oblici političke delatnosti koji imaju svoj odraz (pečat) u pejzažu. Za razliku od nemačke „politische geographie“ u francuskoj „geographie politiqe“ nije toliko važno kako sredina utiče na politiku, nego kako politika utiče na izmene sredine, kako svojim normama usmerava i određuje rezultate „delovanja“. Sledbenici ovog koncepta koncentrišu pažnju na probleme kao što su položaj, površina i oblik državne teritorije, administrativna podela, granice, politička organizacija i karakter teritorije. Posibilizam je veoma značajan, jer je osigurao mesto društvenom elementu u političkoj geografiji. On je takođe naglasio potrebu razmatranja glavne Bioklimatske zone i značaj ekologije za geografiju. Njegovi spisi o humanoj i regionalnoj geografiji, objavljeni su u delu "Atlas", 1894. godine. U predgovoru Atlasa, Vidal govori o primarnoj važnosti fizičkih elemenata pejzaža. Kasnije je takođe nastojao da pokaže ulogu čoveka kao geografskog faktora i večite igre akcije, reakcije, i interakcije između ljudskih grupa i njihovih prirodnih sredina. Pisao je o uticaju mediteranske klime na razvoj francuskih sela, migracijama ljudi u različitim fazama u istoriji. Vidal je proširio horizonte ljudske geografije. Istoričari, geografi i sociolozi su profitirali od njegovog intelektualnog nasleđa.[1][2]
Vidal i Cvijić
urediU toku studija, Pol Vidal de la Blaš interesovao se, između ostalog i za Balkansko poluostrvo. Poznavao je rad profesora Jovana Cvijića koji se bavio antropogeografskim proučavanjima Balkanskog poluostrva. Znameniti francuski geograf pozvao je profesora Cvijića u Pariz gde je 1917. i početkom 1919. na Sorboni držao predavanja o balkanskim zemljama i narodima. Nakon Prvog svetskog rata, Cvijić je doprineo određivanju političkih granica nove jugoslovenske države koristeći svoja naučna istraživanja kao argument u pregovorima. Koristio je istraživanja iz područja demografije i antropogeografije. Prikupljena znanja koristio je da tačno omeđi prostore etničkog prostiranja južnoslovenskih naroda. Krajem 1918. godine tadašnja srpska vlada ga je imenovala prvim stručnjakom za etnografske granice, a početkom 1919. postavljen je za predsednika teritorijalne sekcije u okviru državne delegacije na Mirovnoj konferenciji u Parizu gde su, zahvaljujući njegovom zalaganju kao etnogeografa (izradio je etnogeografske karte jugoslovenskih zemalja 1918—1919) i zalaganju Mihajla Pupina, tada priznatog, uglednog naučnika i politički uticajnog čoveka, određene granice nove države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Tada je dogovoreno da novoj državi pripadnu Banat, Baranja, Dalmacija i Bledski trougao (Bled, Bohinj i Triglav).
Dela
uredi- Cartes Murales Accomppagnees de Notices (Zbirka zidnih karata sa objašnjenjima), 1895. godine,
- Histoire et Geographie (Istorijska geografija), 1900. godine,
- Tableau de la Geographie de la France (Tabelarni prikaz geografije Francuske), 1903. godine,
- Principles of Human Geography (Osnovi humane geografije), 1918. godine.
Vidi još
urediReference
uredi- ^ Biografija
- ^ Grčić, M. (1999): Politička geografija, Geografski fakultet, Beograd.
Literatura
uredi- Preston E. James & Geoffrey W. Martin. After All Possible Worlds: A History of Geographical Ideas, Second Edition. str. 194. (1972)
- Paul Vidal de la Blache - A biographical sketch by Jason Hilkovitch & Max Fulkerson.
- Paul L. Knox & Sallie A. Marston. Human Geography, Third Edition. str. 181. (1992)
- Each of these eminent professors would present a dissertation on regional geography. Thus Demangeon, La plaine picarde : Picardie. Artois. Cambrésis. Beauvaisis. Étude de géographie sur les plaines de craie de la France du Nord de la France (1905); Blanchard, La Flandre. Étude géographique de la plaine flamande en France. Belgique. Hollande (1906); Cholley, Les préalpes de Savoie (Genevois/Bauges) et leur avant-pays : étude de géographie régionale (1925); Baulig, Le plateau central et sa bordure méditerranéenne : étude morphologique (1928); Martonne, La Valachie : essai de monographie géographique (1902).
